Детант Српске народне слободоумне странке у Угарској почетком XX века

Детант Српске народне слободоумне странке у Угарској почетком XX века

Аутор: др Милош Савин, историчар

Изборе јануара 1905. године, српски либерали, односно прваци Српске народне слободоумне странке, су дочекали неорганизовани и опредељени за пасивност. Радикали су у изборну кампању ушли жестоко истичући седморицу кандидата. Међутим, од српских опозиционих кандидата на овим изборима победу је поново однео само кандидат у новобечејском срезу, некадашњи радикал који се окренуо Српској либералној странци, Љуба Павловић. Поред кандидата мађарских странака Павловић је победио и Миту Мушицког, фаворита Српске народне радикалне странке, кандидованог између осталог и у овом срезу. Иако близак српским либералима, а конфронтиран са својом бившом радикалном странком, Павловић је поново изборну победу остварио као ванпартијски српски опозициони кандидат, користећи за базу и гласаче пасивних либерала, али и део радикалских гласача који му је остао веран. Међутим, критика коју је трпео од Јаше Томића, Заставе и Српске народне радикалне странке, изазвале су код Павловића огромну резигнацију, услед које је ускоро потпуно напустио политику.

Избори за Угарски сабор су довели до мало очекиваног резултата, мађарска опозиција је тријумфовала над до тада владајућим мађарским либералима. Мађарска опозиција је укупно имала 254 мандата, а мађарски либерали само 159. Сама Независна странка је освојила 166 мандата, а са својим коалиционим партнерима укупно 235 мандата. Народности су освојиле укупно 10 мандата, а било је и 7 ванстраначких посланика. Франц Јозеф није желео да уважи вољу мађарских бирача па је уместо опозицији формирање владе поверио команданту краљевске гарде Јожефу Фехерварију. Нова влада је наишла на изузетно организован и снажан отпор опозиције, па је после неколико месеци покушала да поднесе оставку, коју је краљ одбио. Пошто су локални и жупанијски органи под контролом опозиције заједно са Сабором, одбијали да сарађују са владом, иста је 19. фебруара 1906. године уз помоћ војске распустила Сабор и увела апсолутизам. У периоду апсолутизма дошло је до преговора мађарске опозиције са краљем што је резултирало формирањем нове владе на челу са Шандором Векервелеом, крајем марта 1906. године. Нова влада је одмах расписала ванредне изборе за Угарски сабор, који су одржани између 19. априла и 8. маја. На њима више није учествовала некадашња владина Либерална странка, која је била распуштена.

Избори за Угарски сабор пролећа 1906. године имали су изузетан значај због поновног активирања и кандидатуре седамдесеттрогодишњег др Михаила Полита Десанчића за посланика Великокикиндског округа. За ове изборе народности су се добро припремиле, како не би дошло до међусобног одузимања гласова већ синергије и солидарности. Политова кандидатура у Кикинди представљала је суштински облик попустљивости радикала. Иако није потписана никаква званична коалиција суштински су радикали помогли Политов избор у Кикинди, пошто нису предложили радикалског кандидата. У свом предизборном говору Србима бирачима, поред стандарне критике разних непочинстава Угарске владе и погубних ефеката мађаризације, Полит је изнео потпуно другачије мишљење о радикалима истакавши: „Ја сам, господо и браћо, био некад противник социјалиста, јер сам држао да ће српске социјалисте напустити своју српску народност и да ће постати равнодушни према интересима Српства. Али од кад су српске социјалисте изјавиле да они и као социјалисте хоће да остану добри Срби, ја социјалистички покрет пратим са великом пажњом.“ Михајло Полит Десанчић је однео победу на изборима заједно са још тројицом српских опозиционих кандидата, радикала, Митом Мушицким (Тителски срез), Јованом Манојловићем (Озорски срез) и Јашом Мркшићем (Новобечејски срез). Од српских опозиционих кандидата са којима је Полит заједно наступао, није прошао само Јаша Томић у Белој Цркви.

Приликом верификације мандата дошло је до покушаја да се оспори Политов мандат због тога што је „фанатизирао српске бираче, које су попови у цркви заклињали да гласају за Полита“, али је до верификације ипак дошло. Народносни посланици – 14 Румуна, 7 Словака и 4 Србина су формирали народносни посланички клуб у Сабору. Полит се неће замерати радикалима све до изборне кампање за Српски народно-црквени сабор крајем новембра 1906. године.

Након избора за Угарски сабор, отпочела је изборна борба за Српски народно-црквени сабор. Браник и Српска либерална странка су жестоко нападали радикале. Српски либерали су претходни Сабор на коме су радикали освојили већину окарактерисали истакавши да је радикалски сабор „био сабор издајица, радио је у делокругу који је одредила мађарска влада, седнице су протекле у мучким расправама, радикали су попунили аутономне органе својим људима, а све је то чист језуитизам радикалског Мефиста – Јаше Томића.“ Невероватна активност Томића који је држао зборове по местима Јужног Баната где се кандидовао и за посланика за Српски народно-црквени сабор је сметала српским либералима, који су инсистирали на томе да се њему као убици не дозволи кандидатура за посланика на Српском сабору. Захтев Српске либералне странке је подржао и истакнути теолог, далматински епископ Никодим Милаш, који је закључио да убица не може ни бирати нити бити биран у органима народно-црквене аутономије.

 Аналогно претходним изборима за Угарски сабор, Српска либерална странка је одлучила да њен лидер, и на изборима за Српски народно-црквени сабор буде кандидат у Великој Кикинди, „највећој српској општини“ северно од Саве и Дунава. Овај пут радикали нису били ни најмање благонаклони према Политу, па је дошло до жестоких политичких сукоба, а да агитује против Полита, као радикал дошао је и Милетићев син Славко из Вршца. Полит је у својим предизборним обраћањима идентификовао кривце за стање у српској аутономији, а то су по њему једнако били радикали (саборска већина), високи клер и Угарска влада. Српска либерална странка је у изборној кампањи изгубила корак са радикалима који су масовно агитовали и давали социјална обећања ширем бирачком корпусу истичући да ће након поновне победе под повољним условима поделити манастирску земљу у аренду сиромашним српским земљорадницима и поделити повољне кредите од новца који се налазио у народно-црквеним фондовима. Српска либерална странка је доживела потпуни пораз на овим изборима за Српски народно-црквени сабор, добивши само једног посланика – др Михаила Полита Десанчића, изабраног у Великој Кикинди. Полит се нашао сам између 40 радикала и 29 самосталаца из Хрватске. Још једна сличност између Политовог мандата на Угарском и Српском народно-црквеном сабору је чињеница да је и на Српском сабору покушан да се оспори Политов мандат од стране радикала, који су донели одлуку да се спроведе саборска истрага. Радикали су тврдили да је у Кикинди дошло до пропуста у вођењу бирачког списка, а у одбрану јединог посланика Српске либералне странке, стали су једногласно српски самосталци. Укупно 10 саборских седница је протекло у дискусијама везаним за верификацију мандата јединог преосталог либерала, што говори о жаркој жељи Српске народне радикалне странке да се коначно у потпуности искорени, њихов некада главни политички опонент унутар српског опозиционог покрета. Радикали нису успели да пониште спорни мандат, али је расцеп у Српском народно-црквеном сабору кулминирао, па су самосталци напустили његов рад.

Иако је заступљеност Српске либералне странке 1906. године у политичким институцијама била сведена на минимум и изражена искључиво у личности Михаила Полита Десанчића, његово принципијелно и активно држање у оба Сабора унело је извесну живост у рад странке. Елан, који никада неће бити на истом нивоу као у време Димитријевића, Јоксимовића, Вучетића и других, ипак је знатно порастао, нарочито након радикалског практичног дистанцирања од клуба народности у Угарском сабору и сарадње са Независном тзв. четрдесетосмашком странком, која је била део власти. Критике либерала да су радикали још 1902. године успоставили добру комуникацију са комесаром на Српском народно-црквеном сабору, чувеним мађаризатором Белом Талијаном, нису биле без основа, а до чвршће сарадње радикала са Угарском владом која је санкционисала уредбе које је доносио радикалски Српски народно-црквени сабор изабран 1906. године, недвосмислено је дошло. Период у коме је Српска радикална странка седела на две столице, сарађујући са владом, али и са народносном опозицијом, ојачао је позицију Српске либералне странке. Међутим, либерали су ипак остали бледа сенка своје некадашње политичке активности и у наредном периоду ће се борити да не изгубе и преостало посланичко место у оба Сабора.

Већ приликом првих седница Угарског сабора дошли су на видело искуство и активност вође Српске либералне странке, који је сачино нацрт адресе клуба народности, који је сугестијама румунских посланика добила свој коначни облик и поднета сабору. Подношење ове адресе коју су многи представници саборске већине сматрали за квалитетнију од њихове, Полит је пропратио својим запаженим двочасовним говором у коме је апострофирао захтеве за оправданим правима народности критикујући Угарску државу која је закорачила у двадесети век као недемократска, племенска олигархија. Једини српски либерал на Угарском сабору се поново оштро супротставио асимилаторским тежњама изједначавања држављанства и етничке припадности захтевајући национално односно језичко заокружавање жупанија. У својим следећим парламентарним говорима, Полит је критковао тежњу свих угарских власти да нађу ослонац у династији и Бечу, сматрајући да је за Угарску и Мађаре боље да подршку за развој заједничке државе нађу у већинском становништву Угарске – немађарским народностима. Због својих говора у којима је критиковао Угарско држање и Аустроугарску политику према Србији и источном питању, парламентарна већина је вођу Српских либерала окарактерисала као „агента Србије“. У полемици која је вођена са просветним министром Угарске, Албертом Апоњијем око предлога да се драстично повећа ставка која се односила на отварање нових државних школа на којима би наставни језик био мађарски, Полит је 16. јула 1906. године оптужио Апоњија да су његове намере усмерене директно ка обесмишљавању просветне улоге српске народно-црквене аутономије. Говором од 22. новембра 1906. године посланик српских либерала се принципијелно заложио за реформу изборног закона у смислу увођења општег права гласа, за децентрализацију у смислу финансијске аутономије жупанија и наравно, за заокруживање жупанија по народносном принципу.

Оно што су покушали да на пољу асимилаторства спроведу у дело претходни угарски министри просвете пошло је за руком 1907. године Апоњију који је издејствовао усвајање новог закона који се односио на употребу мађарског језика у школама. Законом је било предвиђено обавезно учење мађарског језика у свакој години школовања, по програму министра просвете што је за циљ имало да „свако немађарско дете по свршетку четвртог разреда буде у стању да своје мисли у речи и писму разумљиво на мађарском језику изражава.“ Поред поменутог закон је предвидео обавезу да се мађарски уведе као наставни језик и у вероисповедним школама где има ученика чији су родитељи или старатељи изразили жељу за тим, или ученика чији је мађарски матерњи језик. Закон је забранио да се народна школа која у једном тренутку пређе на мађарски наставни језик икада више врати на немађарски наставни језик. Поред наведеног успостављена је супрематија државних у односу на аутономне органе у односу на учитеље и наставнике.

Доношење Апоњијевог школског закона представљало је један од најјачих удараца Угарске владе према народностима у процесу денационализације и асимилације у један политички мађарски народ. Против овог закона у Угарском сабору је испред клуба народности најжешће реаговао вођа Српске либералне странке др Полит. „Стари народни борац др Михаило Полит Десанчић водио је борбу за очување српске егзистенције у пештанској народној скупштини и у органу Српске либералне странке Бранику. Он је доказивао Мађарима, који су стално истицали да „у свом језику живи народ“, да и народности то исто хоће; да и Срби, Словаци и Румуни, хоће да живе са својим језиком. Он је, даље отворено тврдио да је узрок што 1868. није дошло до праведног решења народносног питања лежао једино у томе, што је тадашња мађарска већина у народној скупштини, баш као и ова садашња држала да је држава у стању да помоћу асимилације створи етничко јединство и једноплемену мађарску државу.“ Полит је иронично констатовао: „Кад би била умесна мотивација да је неко зато Мађар што се у Угарској родио, онда господин министар просвете не би био Мађар јер се он у Бечу родио. Пада ми сада на ум и оно што сам чуо од једног српског сељака коме су такође рекли да је Мађар зато што се родио у Угарској. На шта он одговори мађарском сељаку: молим те лепо, да сам се родио у штали онда бих био теле или ждребе?“

Резолуција коју је шеф Српске либералне странке поднео Угарском сабору у настојању да се спречи усвајање Апоњијевог закона, акламацијом су подржали Срби окупљени на великом народном збору у Бечкереку 31. марта 1907. године, на коме је сакупљено и 30 хиљада потписа српских мајки за очување српских народних вероисповедних школа. Међутим, овај збор који је имао карактеристике општенародног, организовали су радикали, који су представљали и већину говорника – известилац је био Јаша Томић, лично. Узнемиреност Срба и других немађарских народности није утицала на спровођење донетог закона.

Највеће нападе и критике лидер Српске либералне странке трпео је у угарском сабору од посланика Шоме Вишонтаиа, некадашњег браниоца Јаше Томића. Вишонтаиеве оптужбе су се кретале од тврдњи да Полит и Српска либерална странка не уживају никакво поверење српског народа, до оптужби за издајничко понашање према Мађарима и самим тим Мађарској, односно Угарској. Вишонтаи је покушавао да денунцира Полита, како би себи стекао популарност међу мађарским националистима, склањајући са друге стране препреку коју је Полит представљао српским радикалима.

У овом периоду дошло је и до формирања једне сасвим нове политичке групације међу Србима Угарске, чије најчвршће упориште је управо била Кикинда, Политова изборна база. Реч је о демократама окупљеним око Српског гласа који је почео да излази крајем априла 1907. године. Демократе су на конференцији у Новом Бечеју, јула 1908. године усвојили свој програм који је био једнако усмерен и на решавање српских националних питања, али и на демократизацију, децентрализацију и изградњу социјално праведног друштва.  Кикиндске демократе на челу са Васом Стајићем, Васом Јакшићем и Милутином Јакшићем, никада неће у потпуности организовати Демократску странку, али ће фигурирати као политички фактор који је међу Србима имао извесну тежину.

Велику подршку парламентарној борби председника српских либерала, на страницама Браника је све чешће пружао Милан Божески, први уредник Заставе, након убиства Мише Димитријевића. На страницама најзначајнијег органа Српске либералне странке, истичући да је Српско питање у Угарској на првом месту „друштвено а тек потом политичко питање“ некадашњи радикал је писао: „Тешком и неједнаком борбом коју је имао наш народ да издржи према Бечу и Пешти, који су се у оновременим ратовима обилато служили војничком врсношћу Срба, стављајући их на најопаснија места, изгледа као да се хотимице ишло за истребљењем Срба или бар што осетнијим слабљењем њихове отпорне снаге.“

На Српском народно-црквеном сабору једини посланик Српске либералне странке се жестоко конфронтирао радикалској већини, залажући се против усвајања Манастирске уредбе, коју су сасвим извесно радикали договорили са Угарском владом. У својој борби Полит је добио подршку од клера и самосталаца, али је остао усамљен у сабору. Радикалска већина је фебруара 1907. године усвојила, а Угарска влада тринаест месеци касније потврдила Манастирску уредбу, којом су српски манастири постали народно-црквена добра, а њихови поседи су путем јавног надметања могли бити давани у најам закупцима. Српска либерална странка је оштро критиковала ову уредбу и спрегу Угарске владе и Српског сабора, проналазећи у томе пут да се српска манастирска земља додели мађарским насељеницима и закупцима. Српска либерална странка и њен једини посланик су критиковали и избор новог патријарха 1908. године, након смрти претходног. Радикали су изабрали вршачког епископа Гаврила Земјановића, али пошто је Угарска влада одбила да прихвати овај избор, радикали су се сагласили са њом, и противно етичком схватању Српске либералне странке гласали за владиног кандидата будимског владику Лукијана Богдановића.