Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Дијего Фузаро (1983) један је од најутицајнијих италијанских филозофа неомарксисистичке оријентације. Предаје историју филозофије на IASSP у Милану (Instituto Alti Studi Strategici e Politici) где је и научни директор. Дипломирао је у Торину историју филозофије, а 2011. године тезом о Рајнхарду Козелеку докторирао из филозофије историје на Универзитету у Милану (Università Vita-Salute San Raffaele). Био је истраживач на Универзитету Биелефелд у Немачкој. Као ученик Костанца Превеа и Ђанија Ватима у Торину ради на проучавању филозофије историје и структуре историјске темпоралности, са посебним нагласком на изучавање ставова Фихтеа, Хегела, Маркса и „немачке историје” концепта.
Нарочиту пажњу усмерава на тзв. немачки идеализам и његове претходнике (Спиноза) као и његове наследнике (Маркс), али и на одјеке ових ставова у италијанској филозофској мисли чији су главни протагонисти Грамши и Ђентиле. У јулу 2013. године дневни лист Ла република га је означио као једног од три најперспективнија млада европска филозофа. Уређује филозофску библиотеку Стотину талира издавачке куће „Ил прато” и уредник је интернет пројекта „Филозофија и њени јунаци”. Један је од уредника „Библиотеке филозофије историје” издавача „Мимесис” и филозофског часописа Коине. Од 2008. до 2012. године је секретар „Библиотеке историје филозофије” издавача „Бомпијаснија” коју је уређивао Ђовани Реале (Западно мишљење и Суочени списи). Себе дефинише као „независног ученика Хегела и Маркса”.
Током 2014. године је представио рад о Георгу Зимелу на Међународној конференцији о градовима на Универзитету у Сингапуру, а 2016. године одржао семинар о Грамшијевом делу на Харварду. Више његових студија је преведено у више земаља света. У 2017. години је основао удружење и часопис Национални интерес (www.interessenazionale.net). Међу његовим најпознатијим књигама су: Добро се вратио, Марксе (2009), Биће без времена. Убрзање историје и живота (2010), Филозофија и капитализам (2012), Будућност је наша. Филозофија акције (2014), Антонио Грамши. Страст да се буде у свету (2015), Мислити другачије. Филозофија бунта (2017), Историја и свест прекаријата (2018), Грамши, добро дошао назад (2021), Глобални удар. Терапеутски капитализам и велики ресет (2022) и др.
Нашем читалачком аудиторијуму Фузаро је познат као повремени колумниста недељника Печат, уз напомену да су бројни његови текстови и књиге преведени на српски језик (Четврти светски рат против Србије; Европа не постоји; Опсцени рат на Косову, Цртица о родном новоговору). Овоме додајмо да је за афирмацију стваралаштва Дијега Фузара посебно био заслужан наш истакнути преводилац и професор италијанског језика Драган Мраовић, који је и у неколико наврата разговарао са младим италијанским филозофом. Испоставило се касније да су, управо ти разговори, пресудно утицали на Фузарову популарност међу читаоцима у Србији, која је била прва жртва феномена о којима је италијански филозоф писао и говорио.
Маркс на Западу
Фузаро је пажњу интелектуалне јавности привукао својим аутентичним превредновањем Марксовог дела, које посматра из оптике савременог капиталистичког света. Његова књига Добро се вратио, Марксе! (2009) продата је у невероватних 70 хиљада примерака, што му је подарило славу писца филозофског бестселера. У разговору са Драганом Мраовићем, италијански филозоф је популарност своје књиге објашњавао феноменом глобалне кризе „која не престаје да тресе Запад који има капиталистичку морфологију”. Фузаро је наглашавао да је његова књига пробудила, на неки начин, авет која се већ одавно и тихо креће кроз рушевине капитализма: то је Марксова авет за коју је Запад веровао да је се отарасио 1989. године, када се догодила највећа идеолошка трагедија 20. века. Парадокс је у томе што је владајућа неолиберална идеологија још од 1989. године понављала мантру „Маркс је мртав”, односно да су га „историјски догађаји сахранили у рушевинама Берлинског зида”. Показало се, међутим, сасвим супротно. Наиме, Маркс и даље указује на контрадикције једног наопаког света, једне аветињске реалности – која виси у чаролији отуђења и израбљивања, фетишизма и универзалног претварања свега у робу – да смо произвели нас саме, али да је та реалност до те мере опскурна да се чини да је аутономна и да претећи управља нама. Отуда, Фузаро наглашава да што више владајућа идеологија проглашава Маркса мртвим, он је све живљи и снажнији.
У књизи Добро се вратио, Марксе! пажњу привлачи становиште о томе да је после пропасти „реал-социјализма” Маркс коначно постао предмет слободне херменеутике ослобођене партијских догми и ризика од Гулага за оне који нису правоверни. Другим речима, чињеница да Маркс више није „папа нерелигије”, нити идеалистички оснивач „атеистичке цркве”, ствара претпоставку за озбиљно тумачење његовог дела које је ослобођено догматизма. Такав приступ нам омогућава да не одустанемо од два главна правца Марксове мисли: политичке антикапиталистичке експресивности (онога што је Грамши називао „духом шизме”) и настојања да се у односу на садашњи „свет беде и изобиља” створи праведнији свет у будућности.
Фузаро смело констатује како „Маркс уопште није оснивач марксизма”, већ да је његова мисао „отворено градилиште”, лабораторија (пуна апорија и контрадикција), истраживање in fieri (у настајању – прим. Д.М.) које се мења са променом структуре капитализма. Италијански филозоф указује на улогу Енгелса који је „догматизовао Марксову мисао” и претворио је у гранитну и компактну визију света, у догму за радничку класу и за нову социјалистичку државу. Из тога произилази и гледиште „да је Енгелс у односу на Маркса исто што и Павле из Тарса наспрам Христа: Павле догматизује Христову поруку, баш као што се потом дешава с Енгелсом у односу на Маркса”. Жеља да се Марксу припишу греси за Гулаге, за словеначке фојбе и комунистичке трагедије, значило би исто што и приписати Христу грехе за крсташке ратове и инквизицију!
Овом логиком Фузаро одговара и на питање како изгледа његов Маркс, па наглашава следеће: Мој Маркс није материјалиста, већ идеалиста (као Фихте и Хегел). Он је теоретичар слободе, а не уравниловке („слободни развој индивидуалности” који се помиње у славним „Тезама”: нема ни говора о колективизму и хомологацији „ала” Стаљин!); он промишља колективитет као место развоја слободних и солидарних индивидуа („стање у којем је слободни развој појединца услов за слободни развој свих”, каже се у „Манифесту комунистичке партије”); он је херој националног отпора империјализму (Маркс је увек бранио, као што је знано, национална питања, почев од Ирске до Пољске). Зато се не би требало „вратити Марксу”, односно догматизујућем Марксу, већ би требало „поћи од Маркса”, односно од његовог отвореног градилишта, од његове критике политичке економије и његовог несистематизованог пројекта различите и боље будућности, ослобођене капиталистичког кошмара.
Апсолутни капитализам
Фузаро указује да, између 18. и 19. века, капитализам супротставља себи класу (пролетаријат) која се бори да га сруши. Тада се идеалистичко-апстрактна унификација капитализма, као новог начина производње, цепа на два аутономна и конфликтна пола (буржоазија и пролетаријат). У оностраној и дијалектичкој борби унутар капитализма свака од страна чини један конфликтни пол који, унутар једног тоталитета, настоји да „негира” онај други. Ако се капитализам првобитно позиционирао као „апстрактни”, он сада постаје „дијалектички”, јер се унутар њега развија „негатив” контрадикције и опонентске конфликтности. То је, хегеловски гледано, потпуно развијена дијалектичка представа „слуга – господар”. Опозиција капитализму сазрева не само у материјалним оквирима (класни сукоб буржоазије и пролетаријата), већ и у интелектуалном амбијенту. Буржоазија се етаблира „као дијалектичка класа која има аспирације према универзалној и еманципативној етици, пројекту просветитељства и истовремено, пролази кроз болно искуство немогућности остваривања сличне етике у проширеној репродукцији капитала, која онемогућава било какву универзалистичку етику, због ропског рада, колонијализма и расизма”.
Од 1968. године капитализам је хегеловски речено „превазишао” (aufgehoben) контрадикцију коју је сам поставио у антитетичко-дијалектичкој фази. Данашњи апсолутни капитализам карактерише помрачење везе између две инстанце, између буржујске „несрећне свести” и „борбе за признање ропског рада”, а те две инстанце су уједињене тензијом према будућности која није капиталистички структуирана. Данашњи „робови плате” (почев од фабричких радника до радника на одређено време из call centers) нису више класа „за себе и по себи”, свесна своје позиције и пројектовано намерна да превазиђе капитализам. То се сада претворило у апсолутистичко-тоталитарни капитализам: апсолутистички, јер – хегеловски речено – сасвим одговара свом концепту (све је роба, како на реалном, тако и на симболичком нивоу); тоталитаристички, јер је подвргао себи све радне амбијенте, постојање и имагинацију, стварно и симболички.
Уосталом, који би традиционални тоталитаризам успео икада да у џепове свих својих поданика убаци мобилни телефон? Која би диктатура, црвена или црна, била у стању да евидентира у картотеци све своје поданике, као што се данас „слободно” дешава са social networks? Апсолутистичко-тоталитарни капитализам у томе успева и, штавише, представља слободном, меком и никако принудном ту системску обавезу. Он се репродукује према флексибилној форми слободног прихватања системског намета од стране његових јадних социјалних атома, принудних чланова друштва којим се потпуно управља. Аналогно томе, на плану интелектуалне производње, разводнила се „несрећна свест” и, на место дијалектичке класе буржоазије, ушла глобализована и аполоидна класа која није више буржујска, већ ултракапиталистичка, склона да вољно прихвати „политеизам вредности” и начин живота унутар „гвозденог кавеза” идолопоклоничког монотеизма тржишта.
Четврти светски рат
Са падом Берлинског зида, 9. новембра 1989. године, двовласне структуре света који се одржао на принципу cuius regio, eius oeconomia (коме власт, томе и привреда, прим. Д.М), отворена је нова фаза конфликата, међусобно различитих, а истовремено они сви заједно чине нови „четврти светски рат”, који је започео 1989. године. По Фузаровој интерпретацији догађаја тзв. Хладни рат (са својим тачкама усијања од Кореје до Вијетнама) еманација је трећег светског рата. Занимљиво је да је тему „четвртог светског рата” најпре уобличио филозоф Констанцо Преве, уз опажање да га предводи „универзална монархија” против свих народа и нација које нису спремне да се подвргну њеној доминацији. Пошто је нестао комунистички катехон (моћ која кочи) светска сцена се истакла поновном агресивном експлозијом империјалних сукоба. То је, служећи се речником Карла Шмита, време „рата апсолутног непријатељства” које „не зна за границе”.
Први империјални рат, усмерен на контролу арапског и муслиманског света, почео је 1991. године против Ирака и „новог Хитлера” Садама Хусеина. Други империјални рат је вођен на Косову 1999. године, уз анекс reductio ad Hitlerum (свођење Милошевића на Хитлера). Преко стварања америчке војне базе Бондстила, највеће америчке базе на европској територији, развој сукоба на Балкану састојао се у капиларној и безусловној контроли Европе, којој је, осим тога, наметнуто подређено учешће у војним операцијама. На тај начин је инаугурисана бесрамна сезона империјалних напада: од експедиције на Ирак (2003) до криминалне инвазије на Либију (2011), преко рата у Авганистану, који је започет 2001, са циљем превентивне окупације централне Азије против Русије и Кине. Епохални преокрет настаје 11. септембра 2001. године.
Изведени – по некима симулирани – напад на „универзалну монархију” поставио је не само темеље на унутрашњем плану, за све капиларнији надзор над појединцима (уз ограничавање индивидуалних слобода), већ и темеље за тај надзор у геополитичким оквирима, путем низа нових империјалистичких агресија представљених као да су обавезујући одговори на 11. септембар, али сада у форми превентивних маневара против могућег понављања сличних катастрофичних догађаја, а према неприступној тајни стратешких одлука и arcana imperii (тајни владања). Сви ти догађаји потпомажу већ насталу неутрализацију свих традиционалних снага које се могу реално супротставити двема главним догмама нашег доба: нетрансцедентност тржишта као судбине и безусловна подређеност „универзалној монархији” која је изашла као победник из Хладног рата. Наравно, то не значи да би требало напустити сваку наду и помирити се са, ипак, ожаљеним светским поретком. Напротив, сумрак нада у традиционалне снаге требало би да уведе у нову зору која је могућа уочавањем нових стратегија и нових револуционарних историјских субјеката.
Фузаро је оштро критиковао отмицу Косова и Метохије и догађаје из 1999. године и јасно дефинисао „као империјалистички рат” (Четврти светски рат против Србије). Веома је интересантно и његово промишљање о томе да рат који себе проглашава хуманитарним служи само да би глорификовао самог себе, али и да би делегитимисао непријатеља, којем је у принципу негиран и сам атрибут човека. Против непријатеља „сведеног на Хитлера и на нељудско биће” сукоб се може истеривати до крајњих граница нехуманости, уз потпуну неутрализацију било каквих инхибиторних кочница за насиље које се врши у неограниченој мери. Чини се да се на тај начин може уоквирити и трагична судбина Косова, али и актуелни догађаји на тлу Украјине и у Гази.
Антикапиталистички хуманизам
За Дијега Фузара нема дилеме „да Европа не постоји”, односно да оно што обично називамо тим именом јесте трагична стварност уједињена искључиво на основама Централне европске банке и њене последичне еврократије у којој се остварује тихо угњетавање народа, што је у 20. веку вршено помоћу тенкова и војске, уз наметање државама лишеним суверенитета да у року од четрдесет осам сати прихвате одређене мере раста, као у случајевима класичних политичких ултиматума. Фузаро нам предлаже и да се ослободимо веровања да је економија сама по себи неутрална, као и да је насиље искључиви прерогатив политике. Глобализована стварност нам свакодневно показује да насиље постоји и као „иманентна економска категорија”.
Нови Хитлер нема свастику и испружену руку. Он говори течно енглески, позива се на свете законе финансија и на вољу тржишта, идентификује слободу са интегралном либерализацијом. Не потписује своје злочине, нити се – како се обично каже – излаже. Скрива своје штетне изборе иза безличне воље тржишта, а спреман је да осуди сваки облик насиља које није институционализовано, анонимно и тихо насиље економије. У том сценарију, најреволуционарнији чин који се може учинити јесте одбацити ту организовану лудост и вратити се националној сувереној држави да би се следио, почев од овакве државе, пројекат космополитског комунитаризма, односно пројекат „праве Европе слободних, једнаких и суверених народа и нација који поштују своје разлике и своје традиције”.
Егзодус из данашње Европе, односно из еврократије која уједињује европски континент само на монетарном нивоу, омогућивши форме угњетавања и доминације преко јединствене монете какве су нестале још 1945. године, мора бити први корак који би требало учинити ради успостављања националног суверенитета, као базе за гаранцију постојања communitas коју су данас растворили свети закони дуга и финансија. Преплављујућа реторика жртве, типична за монотеизам тржишта, којим Европа уцењује народе и државе, јесте неприхватљива сама по себи. Једини смисао жртве могао би бити приношење себе на жртвеник зарад будућих генерација, зарад синова и унука. Али, жртвовање које тражи еврократија „усмерено је само на одржавање логике неограниченог ширења финансијског капитала на штету права и рада”. Зато је то жртва која ће, у перспективи, штетити још више будућим генерацијама. Требало би се супротставити данашњој карикатури Европе, племенитом имену које се приписује данашњој еврократији која нас вуче у социјални и политички понор. То је сценарио у којем се, као у некој Герники социјалног типа, намеће како Италијанима, тако и Шпанцима безусловно прихватање европске политике (и последичних жртвовања), чак и када то подразумева отпуштање грађана с посла, без икаквих правила, и њихово лишавање гаранција, с благим призвуком принуде и преваре, иако преко преварног посредовања општег права гласа. Италијански филозоф указује и „на динамику капиталистичке мондијализације”, која намеће само једну културу (потрошња, енглески језик, економска теологија), а која се у суштини одвија „кроз укидање културе као такве”, коју замењују монотеизам тржишта и опредмећено гесло reductio ad unum (свођење на једно). Та једнакост, у којој нестају разлике, притајено подстиче хипертрофично бујање неједнакости.
Због свега тога, Фузаро предлаже да би требало подстицати „мисао о алтернативи” да би се развалиле челичне решетке кавеза тријумфујућег капитализма који себе замишља јединим могућим светом. Из рашчлањења те мрачне идеологије требало би да произиђе агрегација ефективне политичке формације која преузима, као темељ свог деловања, суверенитетске захтеве у држави чији је примарни циљ поновно успостављање комунитаризма, у смислу који је већ објашњен, унутар својих граница. Национални монетарни суверенитет, повраћај апсолутног примата државног над приватним, конкретних потреба појединаца над логикама валоризације вредности, повраћај културе и традиције које је данас уништио тржишни мултикултурализам, морају бити базични елементи те формације коју карактерише јасан и неусловљен антикапиталистички хуманизам.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2022). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
- Фузаро, Д. (2022). Глобални удар, Академска књига, Нови Сад
- Фузаро, Д. Европа не постоји, у: Печат, 13. 9. 2013.
Остави коментар