Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Димитрије Цинцар-Марковић рођен је 1849. године у Шапцу, командовао је армијским јединицама различитих формата и бројности у рату и миру, све до читаве српске војске. Као практичар и као теоретичар – предавао је историју ратне вештине и стратегију на Војној академији – дао је суштински допринос тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Првом светском рату. Био је предодређен да командује српском војском у случају рата, али га је зауставио – куршум српског официра. По други пут је страдао у нашем колективном памћењу: готово да га и не помињемо – зато је, међутим, недавно са високог места било залагања да се у земљу врате посмртни остаци вође његових убица, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Димитрије Цинцар-Марковић изучио је Артиљеријску школу 1870. године, а као државни питомац боравио је 1872. и 1873. у Пруској, где је служио у коњици. То је сигурно било значајно искуство, јер су Пруси у то време имали најбољу војску: тек што су у рату посрамили дотад водећу континенталну силу, Француску. Убрзо је дошло и „ватрено крштење“: у Првом српско-турском рату 1876. добио је више одликовања за храброст. У Другом српско-турском рату, у зиму 1877/1878, био је шеф Штаба Моравске дивизије. Уследио је неславни Српско-бугарски рат 1885, у којем се, међутим, мајор Цинцар-Марковић добро показао, командовао је 11. пуком, који је успешно започео битку на Сливници, али се потом војничка срећа окренула на бугарску страну. Генералова удовица је, много касније, за лист „Политика“ говорила како је, после паничног повлачења пред Бугарима, стигло наређење да се 11. пук десеткује – стрељањем. Онда је, наводно, Цинцар-Марковић изашао пред пук и поручио краљу Милану да стреља прво њега, спасивши своје људе. Без обзира на то супротстављање, код краља Милана је брзо напредовао кроз чинове и кроз војну хијерархију.

Димитрије Цинцар-Марковић био је главни носилац велике војне реформе која је почела 1897. године, када је унапређен у чин генерала, и која је српску војску устројила по савременим европским стандардима организације оружаних снага. Иза овог пројекта стајао је краљ Милан, који је по овлашћењу сина, краља Александра, владара Србије, постао командант новоустановљене Активне војске. По његовом налогу извршена је темељна промена начина војне организације, финансирања и функционисања војске. У великој мери био је то увод у низ славних победа током ослободилачких ратова 1912–1918. Велика реформа обухватала је и обезбеђење буџетских средстава, набавку савременог наоружања и опреме, изградњу касарни и гарнизонских објеката, као и повећање официрског кадра и побољшање његовог материјалног статуса.

Саставни део реформе била је и промена доктрине српске војске и њено прилагођавање политичким околностима, државним циљевима, али и новој организацији армије и савременим принципима ратовања. Генерал Цинцар-Марковић управо на овом пољу показао је изузетан војнички таленат, далековидост, као и познавање душе српског војника. То је и један од његових највећих професионалних успеха, који је у нашој средини готово заборављен, осим међу познаваоцима – генераловим данашњим колегама са Војне академије. Крајем 19. века у Европи су на снази биле две глобалне војне доктрине, које су догматски примењиване у већини армија мањих држава. Француска доктрина подразумевала је фронталну борбу са енергичним пробојима у непријатељске снаге, док се пруска заснивала на широком опседању противника у виду потковице и на продорима по боковима, на местима где нису концентрисане главне непријатељске снаге. Опште очекивање било је да и српска војска примени један од ова два модела ратовања и да према њему устроји војничке процедуре. Први који је дигао глас против голог копирања страних решења био је генерал Цинцар-Марковић. Он је приметио да нашој војсци због више фактора ниједна од њих не одговара. Снажно се заложио да се стране одбаце, а да Српска војска направи сопствену доктрину базирану на сопственим искуствима, захтевима рељефа, техничким могућностима и менталитету. „Француска доктрина нама не одговара, јер је она развијена за ратовање у равници и на великим површинама“, указивао је краљу Милану и официрима генерал Цинцар-Марковић. „Код нас не би ваљала ни Пруска, која подразумева сложене маневре великих размера. И једна и друга траже развучено бојиште, дуге линије фронта и велики размак између војника и њихових командира. Наш планински терен и нарав војника траже мање јединице, гушће постављене и са командиром који је увек уз своје војнике. Српски ратник у победоносном јуришу је незаустављив, али и брзоплет и паничар у поразу и одступању. Зато му у близини треба официр, да га, кад треба, на време заустави, осоколи га и изда му праву команду.“

Концепт нове српске војне доктрине, у најкраћем, заснивао се на претходним ратовима и анализи дотадашњих победа и пораза, почев од Првог српског устанка, па до катастрофалног Српско-бугарског рата 1885. године. Искусни генерал исправно је приметио да су Срби своје победе углавном задобијали у дефанзивној улози, као и да им офанзиве нису нарочито ишле од руке. Окосницу нове доктрине српске војске, како је он видео, требало је да чини одбрамбена моћ, која би ефикасно могла да се претвори у офанзивну. Иако се већ указивао тренутак коначног ослобођења Балкана од турске окупације, Цинцар-Марковић је нагласак стављао на одбрану земље. На резултате оваквог виђења устројства ратовања српске војске није се дуго чекало: захваљујући овој концепцији Србија се 1914. успешно носила са вишеструко јачим непријатељем. Колубарска битка уџбенички је пример победе освојене у повлачењу – што је реткост у ратној повести – дефанзивном тактиком и противударом, који је беспрекорно извео војвода Живојин Мишић. Основе Цинцар-Марковићеве доктрине промењене су тек двадесетих година прошлог века, када су у принципе ратовања интегрисана искуства из Првог светског рата. Крајем XIX века у Србији је била сазрела свест о неопходности јачања војне моћи земље, јер се веровало да ратови за слободу сународника од туђинске власти не могу бити далеко. Неки ранији државници, попут Илије Гарашанина, сматрали су својевремено да српска војска треба да буде наоружана мало боље од башибозука, али тај став није делио краљ Милан, који је савремену стајаћу српску војску и установио, због чега је морао да се суочи и са грађанским ратом (Тимочком буном). Његов наследник и син краљ Александар од младости се радо дружио са официрима, сањао је снове о ослобађању Срба од туђинске власти, а у пратњи Живојина Мишића и малобројне свите предузео је и храбро путовање на Хиландар, и поред неслагања турског султана, пробудивши уснуле наде народа у Македонији.

Краљ Милан је крајем 1897. године постављен за команданта активне војске, коју је, за кратко време, успео да – препороди. Ојачао је састав пешадијских пукова, подмладио старешински кадар, организовао дотад невиђе маневре, градио велике војне објекте, набавио савремено оружје… Српска војска је пре реформе под Милановом палицом, била међу реткима у Европи без савремених пушака „репетирки“, и њена пешадија, која је морала после сваког хица да убацује метак у цев, трпела би велике губитке у окршају са било којим савремено наоружаним непријатељем. Кад су стигли и нови топови, а краљ-отац намеравао да их набави још, одступио је са функције допола обављена посла, иначе би се Србија још брже наоружала – толико је Милан у тај посао био уложио себе. Начелник штаба краља Милана у време војне реформе био је генерал Димитрије Цинцар-Марковић, који је, како пише Слободан Јовановић, „уживао глас теоријски најспремнијег ђенералштабног официра“. Јовановић примећује да је краљ Милан „гонио антидинастичаре и радикале“, али и да „из тога не треба извести да је тражио улизице; напротив, он је волео да се окружи људима од вредности“. Управо је генерал Цинцар-Марковић руководио великим јесењим маневрима у околини Ниша 1899. године. Српска пешадија почињала је да личи на европске. Краљ Милан је у лето последње године 19. века одлучио да се не враћа у Србију, згрожен веридбом свог сина с некадашњом дворском дамом, удовицом Драгом Машин. Разлика у годинама била је мања него између новоизабраног француског председника и његове супруге, али, времена су другачија. Србија се хватала за главу због тога што чини млади краљ.

Војска је у отпору краљевој женидби Драгом Машин била истрајнија чак и од цркве (коју је водио рођак и кум Цинцар-Марковића, митрополит Инокентије), међу незадовољницима нашао се се и генерал Цинцар-Марковић, али се убрзо поколебао и стао уз краља. Удовица Цинцар-Марковића говорила је новинарима да се он до краја одупирао краљевој женидби, што Слободан Јовановић не сматра вероватним, с обзиром на то да генерал због тога није пензионисан, као други. На пример, као генералштабни пуковник Александар Машин, који ће касније наредити убиство Димитрија Цинцар-Марковића на кућном прагу. Краљ Александар је 1902. чика Мити, како га је од детињства звао, тада команданту Активне војске и сенатору, понудио место председника министарског савета (Владе). Цинцар-Марковић се са Живојином Мишићем (према војводином сведочењу) опкладио у ручак да неће прихватити положај, али је, после три дана интензивних разговора са краљем, на крају то ипак прихватио. Међу историчарима постоји хипотеза да је услов Цинцар – Марковића да преузме премијерско место био да краљ пристане на развод са краљицом Драгом. Удовица Марија Цинцар-Марковић, девојачко Маргетић, унука последњег секретара дубровачког кнеза, касније ће сведочити да је генерал иницирао мирно удаљење краљице, која би отпутовала у аустријску бању Франценсбад, данас Франтишкове Лазне у Чешкој, и више се, попут краљице Наталије, не би враћала у Србију. Путовање је, наводно, било планирано – за недељу дана после преврата. Др Сузана Рајић, професорка Филозофског факултета у Београду, у својој књизи о последњем владару из лозе Обреновића пише да је при доношењу одлуке о саставу кабинета краљ интензивно размишљао о влади на чијем ће челу бити „добар војник“, недоступан политичким интригама које распаљују „котеријске страсти“. О Цинцар-Марковићевој влади говорило се као о влади просвећеног апсолутизма. Већ 14. децембра 1902. влада је почела да говори о потреби сузбијања „разуздане“ штампе. Краљ и краљица су нападани непрекидним алузијама и претњама, а народ је позиван на буну. Полиција је забрањивала такве написе, а радикалске судије су редовно ослобађале оптужене. „Мали журнал“ је писао да је Србији потребна револуција као у Француској… Дневни лист је најављивао да ће „зликовачка власничка крв упрскати улице, а мозак ће им се просипати по калдрми“.

Слободан Јовановић, који није познавао Цинцар-Марковића, већ је о њему највероватније доста слушао од свога оца, писао је, са временском дистанцом мањом од три деценије у односу на догађаје да је Влада Цинцар-Марковића називана је у штампи „ђенералска влада“… Чланови владе били су „људи малог политичког значаја и обичних административних способности. Једина личност која се из тог безбојног друштва издвајала био је сам Цинцар-Марковић. Он је међу официрима уживао велики глас са своје стручне спреме, и сматран је као унапред одређени ђенералисим у случају рата: нешто од оног поверења војске које је Радомир Путник стекао тек у балканском рату, Димитрије Цинцар-Марковић уживао је још за време мира. Имао је самосвести до охолости; висок и крупан, издалека налик на краља Милана, са мргодним челом и обореним брковима пољског ратника, он је гледао преко рамена на цео свет – и имао је на великим свечаностима један став господства и јунаштва који је будио успомене на наше старе ,велможе’. Његови ближи знанци причали су о његовој лености, тромости, неодређености: био је пун великих планова – сразмерних његовој сујети – које је, заваљен у наслоњачу, са цигаретом у руци, непрестано ваљао у глави, и који су се све више претварали у маглу“. Јовановић констатује да је са Цинцар-Марковићевом владом настао преокрет у унутрашњој и у спољашњој политици. Непосредни повод за пад претходне владе дао је руски двор, који је, под изговором царичине слабости, отказао пријем нашем краљевском пару. Али, иако је краљ Александар био у души љут на Русе, Цинцар-Марковићева влада у једном саопштењу које је издала о својој спољној политици, показивала се, преко очекивања, русофилска. Слободан Јовановић о Цинцар-Марковићу још пише: „Захваљујући својој даровитости, он је брзо и без већих напора избио на високе положаје; то је, с једне стране, окуражило његово самољубље – с друге стране, размлитавило његову енергију: више је сањарио о великим делима, него што је на њих био гоњен унутрашњом потребом… По свом славољубљу и осионом држању изгледао је способан за покушаје диктатуре; по својој тромости, неодлучности, врдању, а нарочито по својој прошлости, истина, брзог, али потпуно исправног напредовања, он није изгледао много склон за авантуре.“

Као председник владе, Цинцар-Марковић је наставио јачање српске војске, а према новијим историјским сазнањима, за његовог мандата започела је и четничка акција у Македонији. У ишчекивању могућег македонског устанка убрзане су војне припреме. Под Цинцар-Марковићевом владом купљена је велика количина оружја и ратне опреме. Он је био уверен да је дошло погодно време за напад на Турску и ослобођење Старе Србије, а краљ Александар умногоме је делио таква убеђења. Цинцар-Марковићеве планове, укључујући и нацрт операција на југу према Косову, преузео је 1904. Радомир Путник. Фебруара 1902, Цинцар-Марковић је, без успеха, уверавао на вишечасовном састанку руског шефа дипломатије, грофа Ламсдорфа, да је повољан тренутак за напад на Турску. Сузана Рајић пише да је реформска акција у Турској, којој се Русија ставила на чело, испољавала све мање наде за успех. Албанци су 1903. опколили Митровицу и убили руског конзула Шчербину. Бугарске комите су увелико харале по Македонији. Краљ је послао у Софију новинара Перу Тодоровића да испита како стоје ствари, а овај му је јавио да Бугари неуморно роваре по Македонији, да је иза свега кнез Фердинанд, а да паре стижу и од Руса. Тодоровић је писао да је устанак у Македонији духовно припреман 1902, а да је у припреми учествовала и Русија преко својих славенофилских кругова. У Македонију је, писао је, убачено 60.000 пушака. Зато је пушке и борце, почела да „убацује“ и Србија. Већинска званична историја доводи у везу активности српских комита у Македонији за епоху владавине Карађорђевића. Међутим, према скорашњим сазнањима, основе српске четничке акције у Македонији настале су у првој половини 1903, у сутон живота краља Александра Обреновића и за владе Димитрија Цинцар-Марковића. То се може закључити на основу истраживања младог историчара Уроша Шешума. На то указује правилник за четовање, са именом краља Александра, нађен код погинулих четника на Шупљем камену 1904. Шешум је утврдио да је постојало неколико десетина четника послатих да се супротставе бугарским комитама.

Краљ је морао знати и одобрити такав рад – на овај закључак упућује податак да су у наоружавању чета учествовали, осим председника владе (Цинцар-Марковића), и министар војни Милован Павловић, који је у више наврата издао оружје из војних магацина. Оперативни део посла водио је државни чиновник Милорад Гођевац, а у пословима је учествовао и Живојин (Живко), син Антонија Рафаиловића, кума краљице Драге. Слободан Јовановић пише да је, у ишчекивању македонског устанка, краљ Александар журио са војним припремама. Још 1902. наручио је 25 милиона патрона и измамио од Народног представништва ванредни војни кредит од 360.000 динара, који је, уствари, намењивао трошковима мобилизације. Под Цинцар-Марковићевом владом наручено је још 45 милиона патрона и, уз то, 50.000 шињела и 40.000 цокула. Најзад, наручена је и једна батерија брзометних топова. Војна саветовања под краљевим председништвом била су учестала. Српска политика, укључујући њену тежњу ка војној опцији на Балкану, побуђивала је сумњу у Петрограду. У таквим условима Димитрије Цинцар-Марковић је преузео управљање владиним кабинетом. У јесен 1902, док је озбиљна криза дрмала ранију владу, штампа је жестоко тукла по краљу, а он је говорио да се у Србији слободе не употребљавају у корист државног напретка, „већ се траже још веће слободе каквих нема ни у земљама са много дужом државном традицијом“. Русијом је у то време владао цар-самодржац. Па ипак, у полудемократској Србији, информација да цар Николај неће примити краља Александра примљена је као посебно лоша вест – и у јавности, и на двору. Краљица Драга је била русофил, колико и прорадикалски плебс. Већ две године последњи Обреновић владао је уз искључиви ослонац на Русију, без подршке Беча. Његов покојни отац због тога се, како би народ рекао, окретао у гробу. Више од годину дана је званична штампа писала о Александровом путу у Петроград. И онда – ништа, возна карта је отказана.

Александар Обреновић је све више тонуо у бригу, а његово самопоуздање је копнило. Почео је да верује да га може спасти само јак војнички кабинет. Послао је позив генералу Димитрију Цинцар-Марковићу, који је у двору чекао краљев указ о новој влади. У суседној соби, премијер Вујић и министар финансија Михаило Поповић су владара убеђивали да не узима војно министарство и не гази у реакцију, јер ће на тај начин изгубити престо. Саветовали су му да позове на консултације представнике свих странака, и он је то прихватио, али су они одбили да направе концентрациону владу. Тако је 20. октобра формирао владу Пере Велимировића, састављену махом од непознатих политичара. Партијци су партијашили, скупштинска већина је била „танка“ и краљ се поново окренуо генералу Цинцар-Марковићу. Документа из руског архива показују да је Петроград поручио Србији да је, дабоме, она независна држава, али да би постојала велика опасност по династију у случају „антинационалне политике“ и „реакције“, другим речима – у случају окретања ка Аустрији и уклањања радикала са власти. У Европи, од Бечког конгреса 1815. до Првог светског рата, тзв. мале силе у време владавине тзв. концерта великих сила биле су у ограниченој мери суверене, јер су о њиховој судбини у крајњој инстанци одлучивале велике силе. Они су, наиме, већ неко време делили власт у Србији с напредњацима. Краљев покушај да састави тространачку владу са радикалском већином није успео. На располагању су му остале само мање познате политичке личности, које су 20. новембра 1902. пристале да уђу у владу генерала Цинцар-Марковића. Задржао је пуковника Василија Антонића, шефа дипломатије, као доказ да неће мењати спољну политику. У последњој обреновићевској влади нашла су се тројица генерала, четворица радикала и по напредњак и либерал. У Русији су сумњали у русофилију председника владе Цинцар-Марковића. Тим пре што је „конкурентском“ Црном Гором владао књаз, будући краљ а вечити деспот, који је за себе говорио да је „русоман“, па је тражено јасно и гласно изјашњавање. Зато је Цинцар-Марковић морао на поклоњење. Према документу из руског архива који цитира др Сузана Рајић, председник српске владе је у поверљивом разговору изнео руском посланику у Београду Чарикову програм свог кабинета. Нагласио је да ће унутрашња политика бити строго уставна (Русија тада још није ни имала устав – прим. аут.), да ће нови избори бити у јануару 1903, а да ће сређивање државних финансија и даље бити у центру пажње. Цинцар-Марковић је доказивао Чарикову да су гласине како је антируски расположен неосноване, да је његов деда служио 1811. при руској војсци, да је лично познавао цара Александра Првог и да он никада није одступио од породичних традиција.

Руси су временом стицали све повољнији утисак о Цинцар-Марковићевој влади: посланик Чариков је сматрао да ће његова влада извести земљу из стања економске зависности од Аустро-Угарске, пошто свим силама ради на томе. Извештај за 1902. показује да је извоз достигао 72 милиона швајцарских франака, 6 милиона више него претходне године, а чак 24 милиона више него 1893. Извоз прерађевина од меса био је утростручен. Коначно су успостављене везе са земљама у које Србија није извозила: у Британију је, са нуле, српски извоз 1902. „скочио“ на милион динара, а у Белгију са 30.000 на 2,7 милиона. Процветала је трговина Дунавом. Раније је у Аустро-Угарску одлазило 86 одсто српског извоза, а током 1902. и 1903. тај удео је пао на 79 одсто. Влада Цинцар-Марковића била је, међутим, суочена са великим проблемима. У марту 1903, током великих демонстрација, било је мртвих и рањених, и у јавности се говорило о покољу. Слободан Јовановић пише да је било много преувеличавања, а да је погинуло пет демонстраната. Он преноси и верзију догађаја по којој је, „потакнут Драгом, краљ пошао на телефон да нареди употребу оружја, али га је ђенерал Цинцар-Марковић зауставио“. Проф. Сузана Рајић пише да је све било мирно док на Калемегдану, после кошкања, неко није запуцао на жандаре. А како су жандари имали бољу џебану и знали боље да пуцају, демонстранти су извукли дебљи крај. Уследили су парламентарни избори, последњи за владе неког Обреновића, само десет дана пре преврата. На њима, Влада је постигла потпун, готово нестваран успех: ниједан опозиционар није изабран! Опозиција се жалила на неправилности, Влада се хвалила огромним бројем гласова – њени кандидати добили су 180.000, а опозициони ни 1.500. „Народу су досадиле страначке теревенке; он је жељан мира и реда; краљ са својим неутралним режимом читао је народу у душу“, писао је Слободан Јовановић, као и: „У четири ока радикали су признавали да је за Цинцар-Марковићеву владу гласало много више њихових људи него што се могло и помислити“. Група официра, међутим, није размишљала као народ. А председник владе Цинцар-Марковић, ма колико интелигентан, показао се и као наиван човек.

Све до смрти, Александар Обреновић је слепо веровао да његови официри неће прекршити заклетву. Тако је и као двадесетшестогодишњи краљ, још младић, олако прелазио преко дојава да му се приближава судњи час. За такав његов став, пише др Сузана Рајић, умногоме је одговоран и председник Владе генерал Цинцар-Марковић, који му је тврдио да завера официра против краља није могућа, да је реч о неколико усијаних глава које ће се охладити. Он није веровао доставама о завери и сматрао је својом дужношћу да официрски кор брани од денунцирања. Краљ је, у међувремену, постао опрезнији, али је председник Владе остао тврди бранитељ колега официра и војске. Оштро се супротставио Александровом захтеву да почну хапшења осумњичених официра. Београдска полиција већ је добила своје Пето одељење, задужено, у суштини, за контраобавештајни рад – били су то зачеци службе државне безбедности, која чува уставни поредак од пучева и преврата. Полицајци су имали информације, међутим, не и овлашћења да хапсе по војним редовима. „Цинцар-Марковић, у својој охолости, није могао појмити да ће неко од официра смети да се буни против његовог режима. Петровић, као што се неки пут дешава куражним људима, није веровао у опасност, зато што је се није бојао. И он и Цинцар-Марковић волели су војску и сматрали су за своју официрску дужност да је бране од полицијских достава“, пише Слободан Јовановић. После вечере у двору 29. маја 1903, генерал Димитрије Цинцар-Марковић отишао је својој кући у Крунској улици, позвао краља телефоном и поднео му оставку на положај председника владе. Краљ је оставку уважио, што је значило да не одустаје од хапшења у војсци. Закаснио је, упад у двор био је заказан за два сата после поноћи и, мада је аларм отад све време звонио, несрећном краљу и краљици није имао ко да помогне. Као ни генералу Цинцар-Марковићу, кога су официри усмртили на кућном прагу, пред породицом. Брачни пар Обреновић завереници су тражили готово два сата, не успевајући да открију њихово скровиште. Дошли су на идеју да поруше двор топовима, а да се онда повуку у Топчидер, одакле би повели револуцију. Али претходна револуција из Топчидера, када је, истог датума 1868. године убијен кнез Михаило, није успела – Гарашанинова кочија је била бржа, а Миливоје Петровић Блазнавац је успео да окупи војску, па онда и да у њеним редовима стреља кога треба. Зато је Александар Машин, девер краљице Драге, наредио да се убију министри Цинцар-Марковић, Милован Павловић и Веља Тодоровић. Краља су, ипак, касније пронашли у соби са дуплим зидом.

Слободан Јовановић пише: „У том мучном положају завереници су долазили на мисао да сруше двор топовима… Пуковник Александар Машин није то дао… Машиново је гледиште усвојено, и наредба издана да се председник владе и министар војни убију. Иако опседнути у својим кућама, они су могли неким начином ухватити везу са војском и полицијом; у том случају, цела државна машина покренула би се одједном против завереника… Цинцар-Марковић и Павловић убијени су по наредби пуковника Машина… Двадесет девети мај испао је много крвавији него што су завереници намеравали. На своме последњем договору, они су одлучили само убијање Александра и Драге. Убијање председника владе Цинцар-Марковића и министра војног Павловића одлучено је тек после упада у двор – и то у оном страху и нервозности која је обузела заверенике, кад нису нашли краља у његовој ложници…“

„Завереници очито нису били стари мајстори злочина“, приметио је Слободан Јовановић, „него су са заносом и јуришем људи који сами себе шибају на дела изнад њихове нервне снаге. У два часа по поноћи требало је да група двадесетосморице крене с једним батаљоном шестога пука на двор. Батаљон није стигао у уречени час. Код официра се осетило колебање и стрепња. Да пресече ствар, капетан Димитријевић командовао је друговима да, макар и без батаљона, појуре трчећим кораком на двор. И у тој трци они су се сјурили на дворску капију, онако заслепљени и неодољиви као човек који чини злочин из љубавне страсти. Све што су даље радили, било је у истом таквом јуришу, у истом таквом полусну.“ Генерал Цинцар-Марковић био је невина жртва људи који су деловали омађијани и у полусну. На олтар га је принео дух ирационалности, који је затровао читав наредни век српске историје – уз тихо одобравање апологета, што интелектуалне, што примитивне провенијенције. Вероватно услед тога, велико дело генерала Цинцар-Марковића Србија је заборавила.

ЛИТЕРАТУРА

Иветић, Велимир, Начелници генералштаба 1876—2000, Новинско-информативни центар Војска, 2000.

Јовановић, Слободан, Влада краља Александра Обреновића, Сабрана дела, књ. 7, Београд, 1990.

Мишић, Живојин, Моје успомене, Београд 1980.