ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ – РОДОНАЧЕЛНИК СРПСКОГ ВАЈАРСТВА

Аутор: Јованка Симић, новинарка

Сто шездесет лета навршило се ове године како је у Новом Саду рођен први наш академски скулптор и родоначелник српског вајарства, Ђорђе Јовановић.

На његов импозантни вајарски опус и данас, 68 година после смрти, подсећају бројна спомен-обележја косовским јунацима у Крушевцу, Јосифу Панчићу, Јовану Суботићу, Кости Таушановићу, Вуку Караџићу и Војводи Вуку у Београду, кнезу Милошу у Пожаревцу, војводи Мишићу, Кости Стојановићу и Лазару Пачуу на београдском Новом гробљу, Љуби Ненадовићу у Бранковини, Сави Текелији, патријарху Бранковићу и Бранку Радичевићу у Сремским Карловцима, Змају у Руми…

У позним годинама у својој аутобиографији Јовановић се овим речима осврнуо на свој живот: „Мене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се тиме поносим“.

Рођен је као најмлађе, седмо дете у породици. Отац Никола Јовановић био је учитељ, а мајка Гркиња по имену Јоханида. Породица се због очеве службе преселила у Пожаревац, град у којем је Ђорђе завршио основну школу. Његов отац је у Пожаревцу пријатељевао са Ђуром Јакшићем који је такође био учитељ.

После мајчине смрти Ђорђе Јовановић добио је дозволу од Министарства просвете 1879. године да се упише у београдску реалку. Гимназију је завршио 1882. године а затим Техничку школу у Београду на Одсеку за архитектуру. После само годину дана студирања, отпутовао је у Беч на Академију ликовних уметности. Ни ту се није задржао дуже од године, те је отпутовао у Минхен и наставио студије на тамошњој Академији у класи професора Видмана.

У Минхену током студија оженио се Немицом, Емом Викторијом Шајтлер. У том, не баш складном, браку родила су се двојица синов – Александар и Мирко. Убрзо је, међутим, уследио развод те је Ђорђе оба сина повео са собом 1887. године у Париз где је наставио студије. Брзо је напредовао те је за Светску изложбу у Паризу 1889. израдио скулптуру слепог гуслара. Ово његово дело награђено је бронзаном медаљом. Наредне године (1890) у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао је вајарство. Постао је први српски академски вајар.

Исте године, такође у Паризу на светској изложби, златном медаљом награђен је његов Споменик косовским јунацима који симболише Србију, њену вишевековну духовну културу и борбу за ослобођење. Ова скулптура изведена је у духу француског академизма – пирамидалног је облика а на врху су доминантне фигуре Бошка Југовића и виле. Уз њих аутор је додао и фигуре гуслара и девојке, која је персонификовала Србију.

На рељефима, пак, приказано је причешће српске војске пред битку на Косову и погибија турског султана Мурата. На једној страни монументалног споменика су грбови Немањића и цара Душана, на другој грб кнеза Лазара и посвета „Српство косовским јунацима“, са ловоровим венцем и палмовом гранчицом у подножју, док је на јужној страни грб Краљевине Србије из 1888. и година проглашења Србије краљевином (1882). Мотиви на огради од ливеног гвожђа око споменика представљају стилизоване косовске божуре. Овај споменик на којем је Јовановић радио 12 година свечано је откривен на Видовдан 1904. године у Крушевцу поводом прославе стогодишњице Првог српског устанка.

Француски престони град имао је велику улогу не само у уметничком него и у приватном животу српског вајара. Ту је упознао петнаестогодишњу Парижанку, Маргарету, која му је најпре помагала у бризи о деци, а затим му постала друга супруга. Син Мирко погинуо је у Првом светском рату на реци Марни 1915. године као добровољац у француској Легији странаца. Други син Александар са српском војском прешао је Албанију, а у послератном периоду живео је у Мароку.

У Паризу је Ђорђе Јовановић остао до 1903. године, а затим се вратио у Србију. Најпре је у државној служби био наставник цртања средњошколцима, а 1905. постао први управник Уметничко-занатске школе у Београду. Предавао је декоративно вајарство, моделовање, вечерњи акт и графику. Ратне године провео је у Француској а затим се поново вратио у Београд.

Један је од оснивача а затим и председника Удружења српских уметника „Лада“. Удружење ликовних уметника у Београду предводио је од 1919. године. Све до пензионисања 1926. године био је професор у Четвртој београдској гимназији, а упоредо и инспектор Министарства грађевинарства. Године 1920. постао је члан Српске академије наука и уметности.

Прву самосталну изложбу приредио је у родном Новом Саду 1905. године, а затим у Београду. Наставио је да излаже на париским изложбама чак у 25 наврата, укључујући и међународне изложбе у том граду. Самостално или са другим уметницима појављивао се са својим делима у Сомбору, Загребу, Софији, Риму, Лиону, Петрограду, Риму, Женеви…

После српске победе над Турцима 1912. године, Јовановић је израдио скулптуру „Победник“, а за време бомбардовања Београда у Првом светском рату, подстакнут тим сликама ратних страхота, извајао је скулптуре „Жртве бомбардовања“ и „Жртве рата“. Постао је наш најтраженији скулптор. Уз већ наведене јавне споменике израдио је читаву галерију портрета-биста знаменитих људи, групних композиција, алегорија, појединачних фигура, рељефа, плакета и медаља.

На иницијативу Матице српске 1925. године да се у Новом Саду Светозару Милетићу, најзначајнијем српском вођи северно од Саве и Дунава у другој половини 19. века, постави спомен-обележје, Иван Мештровић је Милетића извајао заогрнутог у дуги капут, пркосног, са десном песницом претећи уздигнутом. Супротно Мештровићу, за ту прилику Ђорђе Јовановић је народног трибуна „заоденуо“ у грађанско одело, а његов политички сензибилитет („Ми смо Срби али и грађани!“) истакао је уздигнутим кажипрстом десне руке.

Превагнули су Мештровићева вајарска слава и омиљеност у редовима српске краљевске династије, те његов бронзани Милетић од 1939. године краси средишњи новосадски трг и представља један од најпрепознатљивијих симбола Новог Сада. Јовановићев грађанин Милетић, висок 60 цм, изливен је доцнијих година у три примерка – један краси ОШ „Светозар Милетић“ у Земуну, други је део збирке Музеја Војводине, а трећи је у новосадском дому Светозаревих потомака.

Између два светска рата много тога се променило, па и схватање уметности. У једној књизи сликар Урош Предић се критички осврнуо на вајарство, наводећи да је Ђока Јовановић следбеник класичног вајарства прилагођеног облицима модерног живота од којег су нам остали принципи мере, јасноће и складности „али да вајар није пошао трагом модерних лутања у тражењу нечег новог, неких нових могућности“. Предић констатује и да неки модерни уметници могу дати велика дела, пред којима свет запањен стоји, али се он истовремено и пита: „Да ли су та дела и лепа?“

Из овог сликаревог осврта јасно се може разумети да су са појавом нових ликовних праваца Ђорђе Јовановић и академски реализам дубоко скрајнути без обзира на то колико су вајар и његов опус били цењени. Јовановић, један од најдаровитијих, а без дилеме најплоднији српски вајар прве половине 20. века, на крају свога живота био је сасвим заборављен.

Поводом његове смрти 23. марта 1953. новине су штуром вешћу обавестиле јавност о његовом одласку. До данашњих дана, без обзира на нове погледе и правце у уметности, преживела је његова реченица: „У уметности нема новог и старог, постоји само добра уметност и рђава неуметност“.