Ђорђе Стратимировић

Аутор: проф. др Горан Васин, историчар

Ђорђе Стратимировић је рођен 1822, у великој породици Стратимировића из Кулпина. Блиски рођак био му је чувени српски митрополит Стефан Стратимировић. У чину поручника дочекао је Револуцију 1848–1849. Када су пештански Срби иступили гласно са својим захтевима на либералним основама, врло брзо на сцену су 21. марта 1848. ступили и новосадски Срби окупљени око поручника Ђорђа Стратимировића. Слобода је најсветија ствар за коју се морамо борити, говорио је Стратимировић. Захтеве новосадских Срба на Угарски сабор однела је депутација коју су предводили адвокат Александар Костић и Ђорђе Стратимировић. Дестинација је била Пожун, место заседања Угарског сабора. Лично је Кошут ову депутацију представио Сабору. У име Доњег дома Сабора одговорио је Лајош Кошут наглашавајући да нова држава има један, јединствени политички народ и један дипломатички језик. Делегација није могла бити задовољна пошто су дата обећања, али без било какве гаранције када ће бити испуњена. Из истог разлога су 9. априла Костић и Стратимировић посетили Баћањија и Кошута. Председник владе је презриво и охоло наступио, док је Кошут уверавао да ће све народности бити поштоване, али да се мора уважити мађарски као државни језик. Расправа је добила прилично драматичан тон, пошто је Стратимировић инсистирао на српским политичким правима гарантованим привилегијама, а мађарски првак на томе да може постојати само један политички народ у Угарској. Стратимировић је тврдио да народ мора имати свој језик, обичаје, али и свест да би сачувао поменуте атрибуте и с обзиром да Мађари у Угарској признају само један политички народ, предочио је Кошуту да их приморава да национално и политичко признање српског народа потраже на другом месту. На тај начин је испровоцирао одговор мађарског првака да то не може да се разуме другачије него као велеиздаја и да према томе једино мач може решити спор између Срба и Мађара. После разговора Стратимировић – Кошут, водећи представници српске  омладине у Пожуну и Пешти су решили да се врате кућама и упознају Србе са намерама владе и потенцијалним проблемима који се очекују.

Тада почиње његов извесни час. Храбро, одлучно и без компромиса. У српским наративима овај разговор остао је до данашњих дана симбол српске снаге и надахнућа. Мајска скупштина 1848. и проглашење Српске Војводине, убрзавају ток српске историје у Монархији. Борило се за опстанак и Српску Војводину. Док је патријарх Рајачић крајем маја 1848, боравио у Бечу и Инзбруку тражећи помоћ од Двора, у Сремским Карловцима је Главни одбор преузимао и вршио ингеренције одређене на Мајској скупштини у своје руке. Све више се у његовом деловању истицао Ђорђе Стратимировић који је изабран за председника, у одсуству патријарха Рајачића. Идеја Ђорђа Стратимировића састојала се у томе да се граничари привуку на српску страну и на тај начин обезбеди довољно наоружаног људства. Из немогућности да се јаче повеже са Румунима, Стратимировић и Главни одбор су покушали да појачају сарадњу са Хрватима и баном Јелачићем, док је патријарх Рајачић предао Хрватском сабору одлуке Мајске скупштине, које су наизглед прихваћене (VII законски чланак из 1848). Идеје нису наишле на суштинску подршку хрватских политичких елита. Стратимировић ће исту идеју заговарати и на Благовештенским сабору 1861, али без успеха.

Лето 1848. године је на простору јужне Угарске протекло у веома запаљивој атмосфери. Када је Главни одбор на челу са Стратимировићем потражио заштиту од трупа генерала Храбовског, варница је планула, а ратни пожар је захватио јужну Угарску. Већ 12. јуна Храбовски је послао војску на Сремске Карловце. Од 6 сати ујутро повела се борба, а српским војницима командовао је Ђорђе Стратимировић. Он је имао слабо наоружан батаљон, 150–200 граничара и србијанске добровољце на челу са Вулом Вујадиновићем Црногорцем. Неуспех Храбовског пред Карловцима утицао је у великој мери на јачање самопоуздања код пречанских Срба. Битка код Карловаца 12. јуна је била важна тачка у борби за Српску Војводину. Име Ђорђа Стратимировића постајало је полако, али сигурно једно од најбитнијих у војним и политичким догађајима у лето и јесен 1848. године. Ђорђе Стратимировић је из тог разлога 24. јула издао проглас у којем наглашава да се укидају стари управни органи власти, магистрати, жупаније, а на њихово место долазе нови одбори и пододбори, чије се средиште налази у Карловцима. Гарашанин је лично тврдио Стратимировићу да он и Срби у Србији неће штедети жртве када буду пружали помоћ Војводини, на тај начин потврђујући јединство у лето 1848.

Мађарска влада је наредила са друге стране одсудни напад на Сентомаш августа 1848, где се налазио Стратимировић. Јунаштвом ово место већ је прозвано Србобран. Одлучујући дан за пречанске Србе био је 18. август 1848. Бехтолд је са 25.000 војника и 40 топова напао Србобран, а са 10.000 војника су на удару били Турија и Фелдвар. Српску војску на Србобрану водио је лично Ђорђе Стратимировић. Напад је одбијен. У српском покрету унутрашње стање није било у потпуности сређено. Истицање Главног одбора и Стратимировића, који је неколико пута у војним операцијама био међу најистакнутијим појединцима, јачали су самог Стратимировића што свакако није било по вољи патријарха Рајачића. Многи старији официри нису хтели да подрже Стратимировића, који је у народу и међу војницима имао епитет ВОЖД. Аустријски конзул у Београду Фердинанд Мајерхофер је био човек са улогом стварања сукоба две најзначајније личности српског покрета – младог, амбициозног капетана/вожда Ђорђа Стратимировића и старог, несавитљивог и сујетног патријарха Јосифа Рајачића.  Стратимировић је почетком јесени 1848. био на врхунцу утицаја и популарности међу војвођанским Србима. Изузетно храбар и веома популаран међу војницима и сам се надао војводској титули. Раздори и сукоби Рајачића и Стратимировића, помогнути Мајерхофером, доводе Српску Војводину на ивицу опстанка. Повратак Стратимировића у војне редове пролећа 1849, поново уноси дух победе. Шајкаши и Стратимировић су тукли Перцела и на Римским Шанчевима. На Ђурђевдан, 6. маја, Стратимировић је одбио хусаре код Каћа и Будисаве, а била је то уједно и његова последња битка у Шајкашкој, пошто 14. маја, по војној заповести, прелази у штаб Јелачићеве армије. Славом овенчани вожд Српске Војводине, официр хабзбуршке војске имао је и других важних задатака, никада не заборављајући своју славу.

После Револуције, био је на важним мисијама у Црној Гори, Турској, Епиру и Италији. Двор је имао поверења у његове виспрене процене. Унапређен је у пуковника 1854. Први је написао књигу Реформе у Турској, године 1855, којом је далековидо и јасно предвидео ново отварање Источног питања и дао конкретна решења. На Благовештенском сабору, покушавао је да тражи сарадњу са Хрватима и Двором. Од 1861. до 1868. био је политички активан и управо тај период биће кључан за нарушавање његовог угледа код Срба. Касније се показало незаслужено. Покушавао је да нађе средње решење. На неки начин Ђорђе Стратимировић је био претеча нотабилитетске провладине политике. Светозар Милетић је жестоко нападао бившег вожда. Њихов сукоб започет 1865, прилично је нарушио углед Стратимировића, јер је Милетићева популарност била велика. Време је показало да је Стратимировић много шта добро предвидео и тражио разне опције за компромис који би Србима донео лепе користи. Приближио се и кнезу Михаилу. Није га критиковао, а касније су се и окумили. У Монархији је био присталица конзервативне црквене политике, што је од 1867, гласно заговарао. Преко листа Србски народ, жестоко је критиковао Милетића и Заставу. Пораз је био неминован. Од критичких и разарајућих текстова Заставе није се опоравио у политичком погледу. Покушај да направи нову политичку платформу 1872,  српска политика, није заживела. У том политичком програму многа начела биће реалистична и прихватљива посебно после 1878. јер политика Милетића, сведена на потпуно опозицију, није имала више широку подршку. Његов кратки боравак у Србији 1875, завршен је неуспехом. Ипак његово име често је помињано са сетом и пијететом. Српска Војводина и Револуција 1848–1849, нису бледели у емоцијама и импресијама Срба. Иако је повремено слао извештаје Двору о стању код Срба, повлачио се из политике. Добро је познавао систем Монархије, али и српске навике и понеку политичку заблуду. Година 1880-их док је живео у Бечу износио је уском кругу пријатеља у Министарству спољних послова своја гледишта о српском питању и балканској политици Монархије.

На вест о његовој смрти српска штампа је одала пошту заслужном српском вожду и генералу аустријске војске. Многи који су се огрешили о њега, сећали су се импресија о Србобрану и Тителу, о неуморној енергији. Многи су се присетили и његове балансиране политике која је толико била потребна пред Велики рат.

Данас са пуно пијетета се помиње Ђорђе Стратимировић. Два века од његовог рођења планиране су конференције, меморијална обележавања његовог великог дела, а орден Ђорђа Стратимировића (Удружење за Шајкашку) добили су Председник Србије Александар Вучић, Патријарх српски Порфирије, као и велики број истакнутих појединаца. Неправда полако, али сигурно нестаје. Поуке трајно остају. Вечита успомена на српског вожда Ђорђа Стратимировића.