Аутор: Јованка Симић, новинар
Дa Миша Анастасијевић, најбогатији Србин 19. века, бродовласник и трговац сољу, није даровао свом народу ништа осим здања које је наменио Београдском универзитету, свакако би заслужио титулу највећег српског добротвора – објавиле су децембра 1939. Београдске општинске новине.
Капетан Мишино здање на Студентском тргу у Београду представља круну његових доброчинстава. Саграђено је 1863. године и једна је од најпознатијих грађевина у престоном граду Србије. У њој је данас смештен Београдски универзитет. Првобитна намена јој је била да служи као двор Ђорђу Карађорђевићу, Карађорђевом унуку, који је био ожењен Саром, најмлађом од пет кћери Мише Анастасијевића. Али, по завршетку изградње и Сентандрејске скупштине која је на престо вратила Обреновиће, Миша се одлучио да ово здање поклони „свом отечеству”. Завештајно писмо написао је 12. фебруара 1863. године. Њиме је велелепну палату поклонио „своме отечеству” за потребе просвете. У Капетан Мишином здању биле су смештене Велика школа, Гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и музеј. Данас се у тој згради налази Ректорат Универзитета у Београду.
Миша Анастасијевић, српски трговац и народни добротвор, био је човек изузетне биографије. Рођен је 8. марта 1803. на дунавском острву Пореч код Горњег Милановца, вароши која је 1832. године декретом кнеза Милоша са овог острва пресељена на десну обалу Дунава. Названа је по Милошевом сину Милану. Године 1859. добила је одредницу „Доњи“ како би се разликовала од Горњег Милановца. Пре нешто више од пола века, изградњом Хидроелектране „Ђердап“, Доњи Милановац је потопљен.
До своје треће године Миша Анастасијевић изгубио је оба родитеља, оца Анастаса, ситног трговца, и мајку Ружу. О његовом одрастању у родном Поречу бринула је помајка Миља, друга жена његовог оца. Иза Мишиног оца остало је мало земље. Током Првог српског устанка, страхујући од Турака, маћеха је са Мишом 1806. године прешла на аустријску страну. Вратили су се пошто је Карађорђе ослободио Београд. После пропасти Првог устанка поново су на краће време пребегли на аустријску страну.
У тим несигурним временима, притиснут сиромаштвом, Миша је стекао врло оскудно образовање. Његово свеукупно школовање свело се на похађање поречке школе 1808. и 1809. године. Пореч је био изузетно погодан за трговину, његови житељи надалеко су се прочули као вешти лађари. Већ као тринаестогодишњак, Миша је почео да Ђердапском клисуром „вуче“ трговачке бродове. Причао је доцније да је тог лета зарадио првих стотину гроша.
Његова марљивост запала је за око богатијим трговцима. Радио је за њих неколико година, а најдуже се, око две године, задржао код Стефана Стефановића Тенке, каснијег истакнутог члана уставобранитеља и председника државног савета. Испоставиће се да је сусрет са Стефановићем представљао и почетак Мишиног стицања пријатеља у свету политике.
На свадби са банаћанком Христином Урошевић 1825. године за кумове је Миша одабрао Тенкиног брата Данила Стевановића и Обрена Обреновића, иначе сина Јована Обреновића, млађег брата кнеза Милоша. Са Христининим миразом од 10 дуката, зајмом од 200 талира и са нешто своје уштеђевине најпре је започео трговину стоком а потом и јелењим роговима, од које се обогатио. Но, био је то тек почетак.
После женидбе зближио се са кнезом Милошем. Осим стоком, трговао је и сољу. Рудници соли у Влашкој узимани су на вишегодишњи закуп, те се Миша удружио са најистакнутијим трговцима у том послу, а он, будући и највештији, посветио се извозу. У прилог му је ишла чињеница што су услед револуције 1848. године царине слабо радиле, а он је захваљујући својим разгранатим пријатељским везама слободно продавао со у Србији, Босни, Бугарској и Угарској. Био је највећи закупац соли у Влашкој, Молдавији и Аустрији. Постао је једини велетрговац сољу на Дунаву и Сави, на потезу од Сиска до Црнога мора.
Његова имовина била је вредна око 1,5 милиона дуката. Био је власник 74 лађе на којима је упослио 500 људи. Кнез Милош га је именовао 1833. године за дунавског капетана, отворивши му на тај начин врата дипломатије. Отуда му надимак „капетан Миша.“
Стечено богатство, међутим, није га заслепело. Није заборавио да је потекао из сиромашне породице, а ни свој народ. Београдске општинске новине из 1939. године објавиле су да је капетан Миша велики џентлмен, те да је помагао све и свакога, а сиротињу нарочито штитио. Даривао је пуне шаке дуката, али није желео да говори о својим доброчинствима. Помагао је писцима да објаве књиге, а својим пријатељима, па чак и трговцима, опраштао је дугове.
Као доживотни председник Читалишта и Грађанске касине, био је свестан да би оне без његове новчане помоћи пропале. Добровољне прилоге слао је и Српској православној цркви, Народном позоришту, школама… Просвету је понајвише помагао, знајући да је квалитетно образовање гаранција културног и научног узлета и опстанка српског народа. Зато је реформу српске просвете, започету 1863. године, оснажио поклањањем палате у којој и данас столује Београдски универзитет.
Заслужено је сврстан међу највеће доброчинитеље Србије, што потврђује и цитат из Просветног гласника од 15. фебруара 1885. године: „Историја, која прикупља имена заслужних људи и добротвора човечанских, узеће и име Мише Анастасијевића да сачува потомству за углед и поштовање, јер он је достојан да буде једно и да му се одаје друго, јер је свој народ љубио и школу му начинио.“
За сва добра дела Миша Анастасијевић је био одликован Таковским крстом II реда, руским Орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, Орденом румунске звезде и немачким Валдеком.
Позне године, почевши од 1859, провео је у Влашкој, у малом месту Клежани у својој луксузној палати, у непосредној близини цркве коју је сам саградио. Имао је много кућа – у Букурешту, Бечу, а нарочито у Београду, али је одлучио да последње године живота проведе у том малом месту.
Упокојио се у Букурешту пре 140 година (јануара 1885) услед запаљења плућа. За разлику од супруге Христине (умрла 1889) која је сахрањена у Београду на Старом гробљу у породичној гробници Анастасијевића северно од Цркве Светог Марка, капетан Миша је остао сам у забаченом месту Клежани. Његово балсамовано тело, потпуно очувано у стакленом ковчегу испод саркофага, положено је у крипти храма Св. архистратига Михајла. По тајном рецепту, наиме, двојица лекара Немаца, балзамовали су његово тело.
Највећем српском трговцу тога времена Обреновићевска Србија одала је велике почасти: 1. фебруара 1885. одлуком Краљевске Владе у београдској Саборној цркви одржан је свечани помен, а 12. фебруара Велика школа свом доброчинитељу приредила је парастос. О узбудљивом животу Мише Анастасијевића сведочи „Животопис“ објављен 1890. године у „Гласнику Српског ученог друштва“.
У знак сећања на овог великог родољуба од 2005. године Агенција за тржишне комуникације „Медија инвент“ из Новог Сада, Радио-телевизија Војводине, Привредна комора Војводине и Факултет техничких наука Новог Сада додељују годишње признање најуспешнијим појединцима, предузетницима и институцијама.
Литература:
Универзитет у Београду: Капетан Миша Анастасијевић.
http://arhiva.rect.bg.ac.rs/sr/univerzitet/kapetan-misa.php
Мирјана Маринковић: Капетан Миша Анастасијевић и турски бродари, Зборник Матице српске за историју (1996)
Српска енциклопедија – Миша Анастасијевић
Остави коментар