Досије БОКСЕРСКИ УСТАНАК

Аутор: Данило Копривица, политиколог

„Досије БОКСЕРСКИ УСТАНАК“  деветнаесто  је предавање из серијала Суочавање са прошлошћу

https://www.youtube.com/watch?v=SmdO-12Ndq8&t=684s

Различита гледишта око демократских права грађана Хонг-Конга и националних права Ујгура, као и актуелне тензије око за Кину спорних острва са Јапаном, Филипинима и Тајваном, увећавају обавезе које већ има и које управо преузима новоизабрани кабинет једине светске империје – атлантске.

Подсећања ради, током друге дебате са Никсоном, 1960. г., Џон Кенеди је јавно саопштио да су два спорна острва у Тајландском мореузу неодбрањива и да нису вредна конфликта са Маовом Кином.

Да ли ће овај нови кумулативни притисак довести до попуштања Кине или до прерастезања Атлантске империје, имајући у виду збивања око Сирије и Украјине, остаје да се види али су ови догађаји сасвим добар повод за нашу данашњу причу. Причу о устанку који је отпочео 1898. г.  као финални догађај  периода отвореног цивилизацијског, трговинског и војног конфронтирања царске Кине и западних земаља, предвођених Великом Британијом.

Догађај који је избио као праведан отпор колонијалним притисцима али који је вођен националним екстремизмом,  довео је до потпуне окупације Пекинга на самом почетку двадесетог века, остављајући многобројне историјске али и савремене последице.

Да ли је савремена унитарност данашње кинеске државе и успостава потпуне државне контроле над кључним економским токовима резултат и тог искуства?  И да ли је Запад напокон схватио, да је време примене двоструких политичких стандарда прошло, барем када је у питању светски економски џин?

НА РАСКРШЋУ ПУТА СВИЛЕ И ПУТА ОПИЈУМА

До 1840. г. Кина је била независна, феудално уређена држава која је у ограниченом обиму развијала трговину са западним колонијалним силама а највише са Британцима којима се ни најмање није допадало да је током те размене Кина била у сталном суфициту.

Европа је лудела за кинеским производима попут свиле, чаја и порцелана које су добављачи морали да плаћају у злату или сребру јер су кинески трговци били незаинтересовани за европске производе и валуте.

Британци су то покушавали да надокнаде кријумчарењем опијума, који је међу Кинезима доводио до катастрофалних последица јер су му традиционално били склонији него алкохолу.

Количина опијума који је потицао са британских плантажа у Бенгалу, а који су у Кину допремале шверцерске банде, потпомогнуте од стране Британаца, стално је расла. Са око 200 сандука годишње 1729. г. увоз опијума се повећао на отприлике 1.000 сандука до 1767. г., а затим за око 10.000 сандука између 1820. и 1830. г.  До 1838. г. количина је нарасла на око 40.000 сандука тј. на око 2,5 хиљада тона годишњег увоза.

По први пут трговинска размена је почела да иде у корист Британије.

ПРВИ ОПИЈУМСКИ РАТ – губитак Хонг-Конга

Незадовољство у Кини јача и становништво тражи да се шверцу опијума стане на пут. Цар строго забрањује шверц и шаље Лина Тсе Хуа са посебним овлашћењима и са задатком да на терену у потпуности заустави шверц и дистрибуцију опијума. У пролеће 1839. г. он је запленио и уништио више од 20.000 сандука са опијумом – око 1.400 тона дроге – које су британски трговци складиштили у Кантону.

Уз лако налажење повода, Британска империја отпочиње рат. Неодлучност кинеске стране је, после низа борби и још више компромиса, довела до потписивања првог неравноправног уговора Кине са западом. Нанкиншким пактом из 1842. г. Хонг Конг се уступа Британској империји која ће 1898. г. проширити свој колонијални посед тзв. Новим територијама. Уговор је подразумевао и трговачко заузимање нових лука, међу њима и Шангаја, као и екстериторијалност британских држављана а Британији је уговором гарантован статус најповлашћеније државе.

Увоз опијума није формално легализован али су створене све претпоставке за његову даљу неометану дистрибуцију.

Од тог тренутка Кина заправо постаје полуколонијално друштво.

ДРУГИ ОПИЈУМСКИ РАТ – легализација опијума

1856. г. отпочиње нови рат, који се води са Британцима и Французима, којима ће се пред сам крај придружити Русија и Америка. Резултат је био нови пораз и династија Ћинг потписује Тјенђински и Пекиншки пакт, којима је препустила све приморске провинције, као и већину провинција уз доњи и средњи ток реке Јангцегјанг.

Последица је била и формална легализација увоза опијума, уз могућност наплате симболичне увозне таксе. Увоз опијума је пред рат достигао 50-60.000 сандука годишње, да би потом наставио да расте у наредним деценијама.

ПРИТИСАК СЕ НАСТАВЉА

Након дворског пуча из 1861. г., царица Циси је  де факто  преузела власт и била последњи кинески (ефективни) монарх. Она покушава да ухвати корак са новонасталом ситуацијом и да након пораза у Опијумским ратовима избегне нове ратове и нове поразе допуштајући да се земља све више вестернизује. Али нису све империјалне силе биле задовољне како су намирене. То доводи најпре до кинеско-француског (1883) а затим и до првог кинеско-јапанског рата (1894), током којих Кина ниже поразе.

У трговини са западним освајачима стасава капиталистичка класа која тражи модернизацију, сматрајући да се Западу може успешно супротставити само ако се нешто научи од њега. Иако су прокапиталистичке реформе назване „100 дана реформи“ из 1898. г.  биле значајан покушај модернизације друштва и државе, мајка царица их је једним потезом зауставила и покрет угушила.

Паралелно са растом апетита колонијалних освајача јача осећај понижености обичних становника, нарочито оних из редова народа Хан, који отворено исказују нетрпељивост према Манџурском пореклу династије Ћинг, коју криве за укупно слабљење и пропаст Кине.

Сваким даном расте антизападно расположење, па и негативно расположење према све већем присуству хришћанских мисионара и њихових преобраћених кинеских следбеника. Притисак према мањинама постаје све јачи и поједини мањински народи се организују ради самозаштите.

Практичан израз овог свенационалног очаја, који су предводиле групе одане религијским и борилачким култовима, одиграо се отпочињањем Тајпиншког устанака.

ТАЈПИНШКИ УСТАНАК

Устанак отпочиње 1851. г. а формализује се проглашењем „Небеског царства узвишеног мира“ у јужној престоници – Нанкингу. Тек 1864. г. устаници ће доживети пораз али ће указати на незадовољство народа и наговестити брзе друштвене промене.

То је био најкрвавији грађански рат у историји човечанства у коме је погинуло око 20 мил. људи. Предводио га је Хонг Сијућуан, мистик и наизглед преобраћеник у хришћанство, што ће с почетка наићи на одобравање западних колонијалних сила. Тајпиншки покрет су повезивале анти-манџурске, религијске и социјалнореволуционарне тенденције. Покрет је испрва био инспирисан идејом братства и једнакости.

Западне силе су обим и дуготрајност устанка и те како искористиле да поведу опијумске ратове.

БОКСЕРСКИ УСТАНАК

Устанак је због неадекватног превода назива друштвеног покрета Друштво праведне хармоније, погрешно назван боксерски, па се користи и назив Ихетуански устанак.

Припадници покрета су свој гнев усмерили према хришћанским мисионарима и кинеским преобраћеницима у хришћанство а кулминација њиховог екстремизма наступа у јуну 1900. г. када, окружујући Пекинг, траже од царице да протера или ликвидира све странце и преобраћенике у хришћанство, сматрајући их директним кривцима за кинеско национално понижење и свеопшту  беду обичног народа. Убрзо, дошло је до инцидената и пред представничком Легацијском четврти, у којој су ван кинеског правног система живели представници 11 светских делегација и један број привредних представника и предузетника (хотел, телеграф, пошта).

Царица мајка је одобрила да 450 страних војника уђе у Легацијску четврт ради безбедности странаца. А онда се десио инцидент у коме је један високи немачки дипломата, уз помоћ немачких војника, на лицу места пресудио младићу за кога је сматрао да припада „боксерима“. То је довело до ерупције насиља и опкољавања Легацијске четврти. Када су се странци забарикадирали, притисак боксера се повећао, а њима су се придружили и наоружани муслимански Гансу војници.

Све цркве у Пекингу су спаљене. Процењује се да је током сукоба побијено на хиљаде кинеских хришћана и до 200 страних мисионара.

Страним дипломатама у помоћ је пристигла тзв. Сејморова експедиција, која је бројала око 2.000 углавном британских војника. Занимљиво је да су се владари јужних провинција оглушили о царичину наредбу да се војно супротставе страној војсци и да отворено помогну боксерске борце. Тако да је нових 2.000 страних војника без икаквог отпора пристигло у Пекинг и извукло из обруча претходну експедицију.

Доживљавајући интервенцију стране војске у срцу Кине као чин отворене агресије, царица је прогласила рат највећим државама света: Британији, Русији, Француској, Америци, Аустроугарској, Немачкој, Италији и Јапану.

То је довело до интервенције савезничког војног корпуса са 55.000 војника и 55 ратних бродова, који ће без проблема проћи јужним делом Кине и убрзо се наћи пред главним градом. Након борби са око 70.000 царских војника и приближно толико „боксера“, 14. августа освојиће Пекинг и наредних годину дана постаће покровитељи безочне и невојничке пљачке и злостављања кинеских цивила.

ПОБЕДА И БЕДА ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

У сукобу је погинуло око хиљаду савезничких војника и око 2.000 кинеских царских, те је наводно било 5.000 цивилних жртава. Број убијених боксера је непознат и креће се и до 100.000.

У пљачкању, најревноснији су били Британци, који су без икаквог обзира организовали свакодневне јавне аукције на којима је у бесцење нуђено културно благо Кине. И данас су у музејима у Лондону и Паризу изложени артефакти савезничког плена.

У Кини ће се дуго задржати сећање на сурове немачке казнене експедиције на северу земље, у којима су  без много судске процедуре, ликвидиране хиљаде људи. Као и многобројна силовања о којима је остало доста чињеничних трагова у којима су предњачили Козаци, а за њима Немци. Зачуђени Јапанци, који су у Кину повели конкубине из Јапана, по питању силовања, национално и војно ће се осрамотити током Другог кинеско-јапанског рата (1937) у догађајима које историја памти као Нанкиншки масакр.

БОКСЕРСКИ ПРОТОКОЛ

1901. г. влада је у име династије потписала Боксерски протокол.

Земља је у потпуности колонизована са огромном обавезом у сребрном новцу којом је Кина плаћала одштету за наводне ратне губитке, не само земљама агресорима, већ и Шпанији, Холандији и Белгији које су у то време имале економске интересе на тлу Кине. У наредних 39 година Кина је требало исплатити 18.000 тона финог сребра.

Ипак, династији је омогућен континуитет власти а формалне границе земље остале су готово нетакнуте. Лукава понуда Запада заправо је дала шансу династији Ћинг да прихвати колонизацију  земље без драматичног понижења.

Легацијски кварт је постао држава у држави а притисак запада се настављао, мењајући своју форму. Уместо дотадашњег протестантског прозелитизма уследио је уплив на пољу образовања, здравства и еманципације жена.

У чему се онда огледа значај, овако погрешног и аутодеструктивно артикулисаног, иначе оправданог кинеског незадовољства?

БОКСЕРСКИ УСТАНАК – ИСТОРИЈСКИ И САВРЕМЕНИ ЗНАЧАЈ

Устанак је драматично убрзао слом династије Ћинг и реформе кинеског друштва.

Ојачао је мишљење међу интелектуалном елитом да се Западним империјалистима земља може успешно супротставити само прихватајући неке западне идеје, попут републиканства и социјализма. Почиње оснивање више револуционарних удружења и група (Друштво за обнову Кине, Кинеска лига…) претежно прокапиталистичке али и националне оријентације, и већ 1911. године долази до успешног устанка у Вучангу, којим је свргнута  династија Ћинг и заувек прекинута империјална историја дуга два миленијума.

Убрзо по рушењу монархије, на самом почетку нове 1912. г. проглашена је Република Кина и то од стране њеног првог председника Сун Зонгшана. Без икакве сумње, Синхајска револуција, како се назива ова револуција, била је први успешан политички корак ка успостави повратка пуног кинеског суверенитета.

Поред историјског значаја, Боксерски устанак је довео до промена у стратешком ставу  Кине према земљама Западног света.

Донео је сазнање да само економски јака и, не само формално, централизована Кина може спроводити ефикасну власт широм тако простране и тако многољудне земље. Већ 1949. г., НР Кина се за кратко време неповратно обрачунала са путем опијума на својој територији. Само економски богата централизована држава може себи допустити историјски луксуз да, ако затреба, пружи снажан отпор и поведе  равноправан  рат са целим Западним светом.

При томе, Кина, поучена овим историјским искуством и испољеним сопственим грешкама, политички и војно прилично стрпљива али истовремено и сасвим одлучна, јасно каже да данас не прихвата двојне стандарде и неравноправне уговоре.