Досије БУРИ

Аутор: Данило Копривица, политиколог

„Досије БУРИ“,  двадесет прво  је предавање из серијала Суочавање са прошлошћу

https://www.youtube.com/watch?v=RPCtU_tj5eQ&t=211s

————————————–

Ово је прича о покушају европских, претежно холандских досељеника, да организују живот у самосталним републиканским државама на тлу данашње ЈАР. Али и прича о двоструким стандардима и о скривеним намерама, посвећена данас мало познатом сукобу Британске империје и Бура или Африканера, како се данас чешће називају потомци европских  протестантских колониста.

Прича о концентрационим логорима за белце и о апартхејду за црнце.

Слободарског духа и традиције, Бури су основали републиканске државе које су почивале на огољеном робовласништву, за чије укидање су се залагали Британци и по цену рата. Али иза британских претњи ратом због робовласништва, скривале су се и њихове много лукративније намере за преузимањем новоотворених, изузетно богатих рудника дијаманата и злата.

Посебну пажњу посветићемо самом крају Другог Бурско-Британског рата (1899-1902) и примени британске тактике спаљене земље, као и формирању концентрационих логора, у којима је услед тоталне британске небриге смрт нашло око 28.000 Бурских жена и деце и око 20.000 црнаца.

АФРИЧКИ ПОДСЕТНИК

Причали смо о Слободној држави Конго и једном баш страшном (белгијском) краљу – Леополду Другом.

О немачкој превари од 7 миља и несумњивом геноциду над племенима Нама и Хереро у Немачкој југозападној Африци.

О италијанском засипању Етиопије и Либије отровним гасом иперитом и о крвавом масакру у Адис Абеби.

О суровом рату у Француском Алжиру и о принудном расељавању и страдању десетина хиљада Либијаца од стране италијанских фашиста. И на крају, о тоталном сатанизовању једног заиста контраверзног лидера, али таквом сатанизовању да је у потпуности потиснута истина  да је Либија под Гадафијем била убедљиво прва земља Африке према индексу хуманог развоја.

Увек су агресори били бели Европљани, а жртве аутохтони обојени народи и државе. Увек је уз агресију везивана реч борба за људска права и цивилизацијски напредак, а мислило се на деобу афричког плена.

Али данас први пут говоримо о међусобном рату Европљана на црном континенту. Једнако суровом као да нису припадали истој раси и истој религији. За разлику од позитивне друштвено-историјске улоге у Конгу и у Етиопији, Британија је према Бурима била систематично сурова.

Ако сте већ сада на страни Бура, сити Британске империјалне доминације, предлажем да још мало сачекате и о свему се, макар мало боље упознате.

КО СУ БУРИ

Бури су холандски, фламански и фризијски калвинисти, као и француски хугеноти и немачки протестанти. Први досељеници су били плаћеници Холандске источно-индијске компаније (ВОЦ), који су насељени у колонији Каап 1652.г. Под притиском британског колонијализма, а нарочито од анексије колоније 1806.г., Бури су се масовно селили према унутрашњости – „Велики пут“ (Groot Trek).

————————————————————-

ФЛАМАНЦИ (Фландријци) су становници Северо-западног дела Белгије. Германског су порекла. Говоре фламанско-холандским. У домовини, већином су католици.

ФРИЗИЈЦИ су немачка етничка група, засебног језика, која живи на тлу Фризије, која се данас налази у посебном статусу у оквиру Немачке и Холандије.

ХУГЕНОТИ су француски протестанти, француски Калвинсти.

ЛУТЕРАНИ, немачки протестанти су  следбеници учења реформисте Мартина Лутера.

————————————————————-

Крајем 19. в. Бури су водили два рата против британске инвазије, након којих је настала њихова бројнија дијаспора  у Патагонији, Мексику и Тексасу.

Бурска традиција и протестантски фундаментализам су били главни ослонци апартхејда, система расне сегрегације.

Данас се Бурима називају претежно потомци оних пионира, који су превалили Велики пут, док се људи истог корена који су остали у данашњем Кејпу, називају Африканери.

НАСТАНАК И НЕСТАНАК БУРСКИХ ДРЖАВА

По британској анексији 1806. г., у Каапу је уведено британско право, изједначени су белци и слободни црнци. Убрзо је укинуто ропство, али и холандски језик као службени, те је касније назван африканс. До анексије је дошло након успостављања Батавијске републике на тлу Холандије и њеног вазалног и савезничког статуса у односу на Француску. Ушавши у рат са Британијом, након пораза у бици код Кампердојна (1797),  Холандија  је остала без моћне флоте и без највећег дела своје велике империје.

Тражећи начин да организују друштвени живот према својим начелима, Бури су по анексији Каапа, све више и све чешће слали експедиције према источној обали и према унутрашњости земље. Тако је дошло до сукоба са народом Матабеле, које су Бури поразили Матабеле (1837), отпочињући сарадњу са Зулу краљевством. Бурска предводница 1837. г. склапа договор са Динганом који их већ сутрадан на превару убија и у наредном периоду напада, побеђујући Буре али и малобројне Британце који су стали на њихову страну. Сукоб Бура и Зулу народа се завршава Битком код Крваве реке (1838) у којој Зулу бивају тешко поражени а након сукоба са Британцима 1879. г. и унутрашњих сукоба уз британску подршку, Зулуленд је анектиран 1887. г.

Победом над аутохтоним народима, Бури су добили прилику због које су и дошли у овај део Јужне Африке. Британци су их пуштали да организују живот да би потом постављајући немогуће услове, заправо отпочињали анексију нових Бурских територија. Британци су давајући повремене концесије, заправо користили Буре за манипулацију у сукобима са локалним домородачким народима, појављујући се повремено, као час њихови а час као домородачки заштитници и борци за људска права.

Тако су настале три независне Бурске републике:

Република Натал(иа)  је основана  1839. г. да би већ 1843. г. била анектирана од стране Британаца, који су све време држали луку Порт Натал (Дурбан).

Слободна држава Орање, основана је 1854. г. након британског повлачења због сукоба са домороцима и одрицања од суверенитета у Блумфонтејну. Извршну власт је вршио председник, а законодавну „Волксрад“,  парламент у који су могли ући само белци. Држава је била зачетник и изразити поборник расне сегрегације, иако је настала, баш као и Трансвал, са обећањем да ће ропство бити укинуто. Престала је да постоји након Другог Бурско-британског рата 1902. г.

Јужноафричка република (ЗАР), познатија као Република Трансвал, била је независна од 1857. до 1877. г., те поновно, од 1881. г. до 1900. г. Главни град је била Преторија, основана 1855. г. Након открића злата, Британија је прогласила њену анексију на коју је одговорено побуном и победом код брда Маџуба (1877-1881). Том Бурском победом је завршен Први рат, па је потврђено  Британско признање независности ЗАР. Током Другог рата, 1900. г. ЗАР је престала да постоји.

ДРУГИ БУРСКО-БРИТАНСКИ  РАТ

Стварни разлог за вођење другог рата је било проналажење тада највећих резерви злата на свету, а  тадашњи светски монетарни систем је почивао на британској фунти. Рат је Британију коштао преко 200 мил. фунти. Повод је тражен у недостатку политичких права британских насељеника у Трансвалу и људских права обојених становника. Бури су иницирали преговоре, нудећи уступке али су у два наврата били одбијени. Када су на њиховим границама почеле да се гомилају британске трупе, први су отпочели напад 11. 10. 1899. г.

Рат је вођен између 500.000 британских и 88.000 Бурских бораца. Сукоби су иза себе оставили 100.000 погинулих, од тога  20.000 британских и 14.000 Бурских војника.

Након почетних Бурских успеха, 1900. г. Британци су ипак ушли у Преторију и Блумфонтејн али је агресивна Бурска герилска борба настављена све до 1902. г., када је превагнула струја која се залагала за постизање мира.

Током ове фазе борби, Британци су примењивали тактику „спаљене земље“, рушећи фарме Бура и домородаца и одводећи жене и децу у логоре, којих је било тридесет и један. У њима су владали фатални услови, болест и глад, због чега је умрло 28.000 Бура, претежно жена и деце и око 20.000 црнаца. Ово је изазвало ужасавање већег дела Европе, па и једног дела јавног мњења у самој  Британији. Британија је оптуживана за невиђену грамзивост и похлепу у највишим европским круговима.

——————————————————————

ПРВИ КОНЦ-ЛОГОР

Британци замало нису били први у модерном добу који су користили систем концентрационих логора.

Шпански генерал Валериано Вејлер применио је, током Трећег рата за независност, сличан систем али у још већем обиму, да би срушио побуну на Куби 1896 г., изазвавши смрт око 100.000 људи.

Власти Сједињених Држава такође су основале концентрационе логоре за сузбијање побуне на Филипинима, почетком 1899. г.

———————————————————————-

Током рата Британци су обећавали да ће у замену за подршку или неутралност, црни Африканци бити награђени политичким правима након рата. Међутим, мировним споразумом из Веренигинга, црни становници Јужноафричке Уније су потпуно искључени из политичког живота, а Британци и Бури су заједнички обезбедили власт беле мањине у новоформираној Унији.

ВЕЛИКИ ПУТ ДО АПАРТХЕЈДА

Прослава једног века Великог пута, током тридесетих година прошлог века, играла је главну улогу у расту Африканерског национализма. Поновљен је Велики пут, који су прешли пионири, а завршне манифестације су одржане код Крваве реке и у Преторији, пред око 100.000 људи. Буђење  Африканерског национализма био је значајан разлог победе Националне странке на изборима 1948. г.

Тиме су се стекли и формални услови, да се спроведе програм апартхејда, зачет у Бурским републикама један век раније.

Законом о уједињењу 1910. г. спојене су четири колоније (Рт Добре Наде, Натал, Слободна Држава Орање и Трансвал), а 1913. г. донет је закон којим се Африканцима ускраћује право на посед и насељавање на 88% постојеће земље. 1949. г. донет је закон који је забрањивао мешовите бракове а 1950. г. и закон по којем је бела особа кривично одговарала уколико би имала сексуалне односе са другом расом.

Завршно увођење политике апартхејда је омогућено помоћу Закона о попису становништва из 1950. г. којим је становништво разврстано на белце, црнце, Индијце и мулате (обојене).

Једино белци су имали пуна политичка права. Поједине групе домородаца су имали право гласа али су за своје представнике могли да изаберу само белце. Сваки обојени становник просечно је хапшен једном годишње, неписмен је био сваки други, сваки пети је био без запослења, сваки други црни дечак је умирао пре своје десете године. Целокупан систем је почивао на мноштву дозвола, чије би непоседовање било довољан разлог за хапшење и кажњавање, укључујући и бичевање. Закони о земљи из 1954/55. г. су не-белцима забранили приступ у одређене зоне и установљени су Бантустани.

И Британци и Бури, као и Португалци, су већи део свог успешног продора на југ Африке остварили међусобно сукобљавајући иначе супротстављене локалне народе. У време колонијалних управа, с мањим варијацијама у приступу, главни циљ је ипак био беспоштедна пљачка природних и људских ресурса.