Досије ХИРОШИМА

Аутор: Данило Копривица, политиколог

„Досије ХИРОШИМА“  двадесето  је предавање из серијала Суочавање са прошлошћу

https://www.youtube.com/watch?v=w7t1oqnpRwI

Хирошима и Нагасаки, смрт и патња стотина хиљада невиних Јапанаца. Нагасаки и Хирошима, слобода и престанак ратног терора за милионе људи широм Азије и Пацифика.  Да ли је до краја рата морало доћи на тако страшан начин? Као човек, не могу да прихватим  да су ове мрачне слике сумрака цивилизације биле ратна неминовност. Као објективан приповедач, износим вам чињенице.

Без намере да оправдам употребу атомског оружја, покушаћу да појасним  друштвени амбијент у коме се бормардовање одиграло. Води ме најискреније људско осећање, да пијетет према невиним јапанским грађанима није могуће достојно исказати без пијетета према невиним жртвама јапанске царске војске страдалим током операција: Силовање Нанкинга, Јединица 731, Батански марш смрти…

БАТАНСКИ МАРШ је форсирани покрет ратних заробљеника које су Јапанци натерали да кроз џунгле и мочваре превале пут са јасним циљем да на том путу буде што више жртава. Током марша у коме је учествовало око 76.000 војних заробљеника, умрло је 26.000 Филипинаца и 7.000 Американаца.

ЈЕДИНИЦА  731 је кроз своје морбидне и ужасавајуће активности на тлу Кине одговорна за смрт више од 100.000 људи. Употреба бактериолошког оружја на тлу Кине, као и небројани неописиво језиви експерименти над кинеским цивилима, исписали су најмрачнију страницу јапанске војне историје. Сматра се да су дејства ове јединице увелико надмашила нацистичке експерименте и злочине.  Нажалост, одговорност је мимоишла већину главнокомандујућих, јер се за њихов имунитет, у замену за податке о биолошком ратовању, заложио лично генерал Даглас Мекартур, први окупациони гувернер Јапана, официр који је примио јапанску предају.

СИЛОВАЊЕ НАНКИНГА

На почетку кинеско-јапанског рата 1937. г., Јапан је извршио инвазију на главни град Нанкинг и починио незапамћен масакр. У невиђеним зверствима било је око 200.000-300.000 жртава, међу којима много жена и деце, убијаних на улицама на најсвирепији начин. Било је око 80.000 силованих жена. Чак су и јапански савезници били згрожени количином свирепости, а остало је запамћено да су неке немачке дипломате помагале спашавање кинеских цивила, захтевајући престанак терора.

СПАЉЕНА ПРЕСТОНИЦА – НАЈСМРТОНОСНИЈЕ БОМБАРДОВАЊЕ ЈАПАНА

Токио је 9. и 10. марта 1945. г. бомбардован запаљивим касетним бомбама, од којих је током дана у најстрашнијим мукама умрло најмање 100.000 а можда и 200.000 људи. Срушено је преко 266.000 кућа. Ово се сматра нападом са највећим бројем жртава у историји човечанства.

Касно ноћу 9. марта, за сувог и ветровитог времена, које је плански изабрано, први талас од 334 бомбардера Б-29, током три сата, испустио је хиљаде запаљивих бомби на готово небрањени главни град Јапана, спаливши 41 квадратни километар града у коме су доминирале стамбене четврти на дрвеним конструкцијама.

Током 1945. г. САД су конвенционалним оружјем у потпуности збрисале 68 градова, са 300.000 мртвих, 750.000 рањених и повређених, остављајући без крова над главом око 1,7 милиона Јапанаца. После атомских бомбардовања, само четири јапанска града већа од 100.000 становника, остала су нетакнута.

Онда је армија САД прешла на суптилнија бомбардовања радио таласима.

Морнаричка обавештајна служба је задужила одељење за психолошко ратовање (ОП-16-W) за програм намењен вишим ешалонима јапанских оружаних снага и државне управе, а према плану и под вођством капетана Елиса Зацхариаса. Путем радија, јапанским слушаоцима се објашњавало како Американци не желе искоренити јапански народ, ни уништити његову културу, већ га разоружати, казнити милитаристичке злочинце и остати у Јапану док се не успостави мирољубива власт какву народ одабере.

Претња ликвидацијом око 100.000 савезничких војних заробљеника, улазак Совјета у рат и њихова експресна победа над Квантунг армијом, као и милијарде уложене у пројекат Менхетн, убрзале су америчку одлуку.

Амерички војни генерали Даглас Мекартур и Двајт Д. Ајзенхауер су били  критичари употребе атомског оружја. Један од пост-фестум критичара употребе атомског наоружања био је и Алберт Ајнштајн. Он је раније, у страху да би нацисти могли да направе атомску бомбу, заједно са другим истакнутим физичарима потписао писмо у којем се захтева од председника Рузвелта да усаврши атомско наоружање. Када је касније видео пустош и разарање на месту атомских бомбардовања, предомислио се.

„МАЛИША“ И „ДЕБЕЉКО“

Шестог августа 1945. г. у осам часова и петнаест минута, „Малиша”, тежак 4 тоне и дуг 3 м је својом разорном снагом од око 15.000 тона ТНТ-а збрисао 13 квадратних километара центра Хирошиме,  развијајући температуру од 5000 Ц и изазивајући ветрове брзине 800 км/ч.

Ранији подаци су говорили о  90.000-120.000 директно погинулих и до 200.000 погинулих са последицама радијације. У то време, град  је имао око 350.000 становника.

Деветог августа у два минута после једанаест часова, „Дебељко”, плутонијумска бомба тешка 4,6 тона, еквивалентна  22 К тона ТНТ-а, још јача од оне у Хирошими, стигла је на своје непланирано одредиште. Кажем непланирано јер су временске прилике спасиле Кокуру, град који је био примарни циљ атомске казнене експедиције.

Експлозија је изазвала директну смрт око 40.000 људи а крајња бројка је око 74.000 настрадалих. Нагасаки је од већег разарања спасила конфигурација терена, као и чињеница, да је бомба промашила зацртани циљ за око 2 км.

Нагасаки је био центар јапанске трговачке и културне везе са светом и до забране католичанства, највећи католички град у Јапану. Уочи бомбардовања, Нагасаки је имао статус католичког верског центра.

ТОКИЈСКИ ПРОЦЕС

Судски процес којим се судило јапанским ратним злочинима трајао је две године (1946-1948). Судиле су судије из 11 земаља.  Оптужено је 28 људи, међу њима премијер, генерали, амбасадори и један писац. Учествовало је 419 сведока а прихваћен доказни материјал су сачињавала 4336 докумената. Оптужнице су засниване на догађајима као што су Силовање Нанкинга, Батански марш смрти, злочини Јединице 731 и Масакр у Манили.

У сенци употребе атомског оружја, процес је протекао уз многе сумње. Остале су запамћене речи једног високог америчког официра: „Овај процес је највеће лицемерство у историји човечанства!“

Познати амерички часопис је грмео: „Даћемо им правичан процес, а затим ћемо их обесити!“

Како год, изречене пресуде услед „одговорности због нехата“ обележиле су овај процес, исто као и у случају суђења генералу Јамашити у Манили. Он је тада осуђен на смрт, по некима неправедно јер је до масакра дошло по наредби генерала Ивабучија, који је извршио сепуку (харакири) при крају битке за Манилу.

Чланови царске породице су на интервенцију генерала Дагласа Мекартура, били изузети од умешаности у ратне злочине. Била је то, време ће показати, стратешка политичка одлука за САД.

За разлику од Токијског процеса, совјетска суђења за ратне злочине у Хабаровску 1949. г. полазила су од тога да је праксом дат доказ да је цар издао директне наредбе за употребу бактериолошког оружја против Кине.

Крајем 1945. г. савезничке војне комисије су пред суд извеле 5.700 Јапанаца, Тајванаца и Корејанаца. Око 4.300 је било осуђено, од тога скоро 1.000 на смрт.

ХРАМ ЈАСУКУНИ, ГИНКО БИЛОБА, ВЕРА И НАДА

У Јапану су подељена мишљења о националној одговорности у оцени наведених злочина. Мишљења варирају од потпуног негирања злочина, до признавања цивилних жртава током  Јапанског војног терора у десетоструко мањим бројкама.

Званичници града Хирошиме су 2013. г.  објавили нове податке. Настрадало је укупно 557.478 особа, од чега је 277.996 директних жртава експлозије, док су остале жртве радијације.

Ипак, данас у Јапану не жале сви само невине жртве атомских бомбардовања. Храм Јасукуни је Шинтуистички храм, кућа духова 2,5 мил. јапанских војника али и преко 1000 оптужених за ратне злочине и 14 злочинаца са врха војне и друштвене пирамиде.

Олеандер и гинко билоба су симболи васкрсле Хирошиме. Гинко је дрво дедова и унука, сребрна кајсија, најстарије дрво на земљи. Остаје да се надамо да се Хирошима и Нагасаки никад више неће поновити, било где на свету. И да верујемо да ће живото-славна природа и душа Јапана превладати. И да се мрачни јапански војни култови неће поново појавити на историјској сцени.