Досије ИТАЛИЈА

Аутор: Данило Копривица, политиколог

https://www.youtube.com/watch?v=o3AeJot120M

Хоће ли италијанским изборима осокољена европска десница скупити довољно храбрости да гласно парафразира најзначајнијег западноевропског политичара прошлог века: ЕУ као савез суверених европских држава – ДА, али ЕУ као наднационална супердржавна организација – никако НЕ?

Причамо о стварању италијанске нације, о фашизму, о социјализму, о популизму. Причамо о томе колико су Ромео и Јулија измишљене личности, за разлику од Казанове и од Мусолинија.

Сећајући се окупације Етиопије и колонизације Либије, одговарамо на питање да ли су Италијани били фини фашисти и нежни окупатори?

Питамо ко је главни кривац за призивање духа фашизма – политички импотентна и програмски слуђена европска левица, све отуђенији бриселски комесари или тек сасвим предвидив популизам европских десничара?

Када сте последњи пут били у Венецији? Прави је тренутак да се уочи нуклеарног смака света посети Лагуна Венета, где се за разлику од стварности умире од лепоте и од узбуђења.

ГАСТРОЕГОИСТ вас води кроз аутентична гастрономска искуства и гласно размишља: да ли су Италијанке стварно најузбудљивије жене света…

Да ли су Срби данас спремни да растерећени даље одбране територија и интереса екс-југословенских држава у реалнијем светлу сагледају италијанско-српске односе током двадесетог века?

Да ли сте скоро гледали Бертолучијев Двадесети век?

Време је за седамдесет четврту  „Зелену дебатуˮ, за нову сесију серијала ДОСИЈЕ.

Привлачност Италије добрим делом почива и на њеним регионалним различитостима. Земља је Уставом из 1948. подељена на двадесет регија које имају свој парламент, владу и премијера. Виши степен аутономије ужива пет регија, а регија Трентино – Јужни Тирол има два главна града.

До уједињења, дакле све до друге половине деветнаестог века, Италија је била подељена на девет држава, док је на северу Ломбардијом и Венецијом владала Аустрија. Развијени север је тежио експанзији и уједињењу, тражећи нове ресурсе и нова тржишта. Најразвијенија држава Пијемонт је уз помоћ Француске повела рат против Аустрије са намером прикључења Ломбардије и Венета Пијемонту, док би Французи за подршку добили град Ницу и регију Савоју. Након што су Французи остварили свој ратни циљ, оставили су Пијемонт само са припојеном Ломбардијом.

Окончањем устанака и након референдума 1860. године Парма, Модена и Тоскана се прикључују Пијемонту. Тек тада Наполеон Трећи путем референдума и формално припаја Савоју и Ницу Француској. Исте године, након пада династије Бурбона у Напуљу, долази  до прикључења Краљевине Две Сицилије.

Тиме је 1861. створена краљевина Италија, а дотадашњи краљ Краљевине Сардиније, Виторио Емануеле Други, постао је први италијански краљ. Године 1866. након пораза Аустрије од Пруске, присаједињена је Венеција. Године 1870. долази до присаједињења преосталих делова папске државе. Од тада је Рим престоница краљевства.

Цео револуционарни процес и покрет за уједињење земље је трајао од 1815. до 1870. Највеће заслуге припадају покрету Ризорђименто и његовом харизматичном лидеру Ђузепеу Гарибалдију. Легендарна је његова акција Поход хиљаде, којим је најпре освојена Сицилија, а потом и Напуљ, све уз политичку подршку Велике Британије узроковану зближавањем Краљевине Две Сицилије са Русијом и учешћем Пијемонта у савезу против Русије у Кримском рату (1853–1856).

КРАЈ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА И ПОЧЕТАК  УСПОНА ФАШИЗМА

Бенито Амикаре Андреа Мусолини је 1919. формирао борбене одреде – Fasci Italiani di Combattimento. Године 1921. основао је Националну фашистичку партију; 1924. повезују га са убиством водећег социјалисте Матеотија, а он 1925. током говора у Парламенту, преузимајући политичку одговорност за то убиство, заправо уводи диктатуру; 1935. освануо је на насловној страни Тајмса, напао је и окупирао независну Етиопију, а група немачких професора га је предложила за Нобелову награду за мир. Владао је цензуром и диктатом медија, државном и парадржавном репресијом.

 Двадесети век (Novecento) је филм Бернарда Бертолучија који је премијерно приказан на Канском фестивалу 1976. Радња прати одрастање двојице младића из различитих друштвених класа, током сукоба фашизма и комунизма. И у овом филму Бертолучи је политичку активност снажно повезивао са готово анималном сексуалношћу. У филму играју Роберт де Ниро, Жерар Депардје, Доминик Сандa, Доналд Садерланд, Берт Ланкастер, Алида Вали, Стефанија Сандрели… Трајање оригиналне верзије филма је пет сати и седамнаест минута, па је у многим земљама приказиван из два дела.

ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И ПОЧЕТАК КРАЈА МУСОЛИНИЈА

Након војних успеха почетком рата фашистичке империјалне амбиције нису дуго потрајале. Италија није имала довољно ни људи ни технике да контролише испрва заузете територије и званично је објавила капитулацију 8. септембра 1943. Велико веће, које је Мусолини сам основао, издаје налог за његово хапшење. Немци га постављају на чело Италијанске социјалне републике, коју организују на северу земље, у периоду од септембра 1943. до 1945. У покушају да са Кларом Петачи пребегне у Швајцарску, Мусолини обучен у немачку униформу и са оружаном пратњом бива под чудним околностима заробљен, стрељан а његово мртво тело предато гневу руље.

 Фашизам и Јевреји

Дуго је Мусолини одбијао да уведе расне законе. Јавно је истицао да је италијанска армија током Великог рата имала 55 генерала јеврејског порекла. Најмање једна његова љубавница је била Јеврејка, а његов други син је био окружен јеврејским сарадницима и пријатељима. Године 1938. Италија је донела расне законе који су се селективно и доста невољно примењивали. Током рата Јевреји су бежали према Италији, а један број њих је релативно слободно живео у за то намењеним зонама. Прва масовна страдања Јевреја долазе са немачком окупацијом Италије. Месец дана након италијанске објаве рата Немачкој, 16. октобра 1943. године, 1259 људи је ухапшено у римском гету и околини и одведено у касарну поред Ватикана, а одатле у Аушвиц. Само шеснаест их је преживело. Тим поводом управо су јуче победници актуелних избора и наследници Италијанског социјалног покрета издали људски коректно, а политички охрабрујуће саопштење. Око 7500 Јевреја је страдало током рата у Италији.

ИТАЛИЈА У ДОБА ДЕМОКРАТСКОГ ТЕРОРА

Други светски рат је у сваком погледу девастирао земљу. Морале су проћи деценије да би се уз значајну америчку помоћ Италија почела друштвено и привредно консолидовати. Привредни и друштвени опоравак тешко разорене земље и друштва таман је донео прве резултате када су уследиле године политички мотивисаног терора иза кога су стајали мрачни и опречни политички интереси. Почело је 1969, када је неофашистички бомбашки напад на римском тргу Фонтана довео до смрти седамнаест невиних људи.

Наставило се 1978. отмицом и убиством Алда Мора, вероватно најконструктивније личности тадашње италијанске политичке сцене. Након што је убијено његових пет телохранитеља, од стране Црвених бригада, Моро је најпре отет, да би после педесет и пет дана бивши двоструки премијер, човек који је у својим рукама држао кључ друштвене стабилности кроз споразум комуниста и демохришћана, био убијен. И местом на коме је његово тело остављено, терористи су послали јасну поруку.

Јун 1980. донео је нову осамдесет и једну жртву, током обарања путничког авиона на линији Болоња–Палремо. Већ наредног месеца уследио је бомбашки напад са осамдесет и пет мртвих на железничкој станици у Болоњи.

Уследили су дуги и мучни судски процеси којима су биле обухваћене многе дискретне и тајне организације италијанског и западног друштва. Ређала су се имена министара, посланика, војних и полицијских челника, који су се пре заклињања италијанском друштву, заклели и неким другим центрима мрачне моћи.

Током овог периода обичним људима постала је видљива немоћ заробљене званичне државе што је довело до краја поверења у традиционалне партије и до сумрака комуниста, а то је уосталом и био један од циљева организованог терора – да се на било какав начин и било каквим средствима не дозволи једној црвеној политичкој партији да до демократске власти дође еволутивним, дакле мирним путем.

Ето одговора откуд све те нове мале странке и политички покрети чудних имена на новијој  италијанској политичкој сцени. Остаје питање, да ли данашња Италија за њих гласа из беса на мрачна сећања или из очаја?

ДОСИЈЕ ИТАЛИЈА – ЗАШТО БАШ САД

Зато што је Запад наводно изненађен и узнемирен сасвим очекиваним тријумфом тврде деснице.

Зато што само неупућени очекују велике ломове након стварања нове италијанске владе.

Зато што тријумф италијанске конзервативне деснице служи да заплаши све непослушне, сем оних најпослушнијих, код којих је и екстремна десница већ одавно набујала.

Зато што је спољнополитичка игра унапред договорена, а цена тог договора је умерена креативност на унутрашњем плану.

Чему онда Досије ИТАЛИЈА када се већ све зна?

Зато што је Италија вредна наше сваколике пажње и без битних очекивања након ових избора.

Зато што на италијанском примеру можемо да научимо, само ако хоћемо, како изгледа демократско политичко друштво које неретко функционише по неписаним и по недемократским принципима.

Зато што се међународна криза – политичка, економска и мигрантска, свакодневно продубљује.

Зато што ће Италијани ускоро озбиљније затражити одговор на питање – зашто радимо у корист своје штете?

Зато што ова коалиција није последње што италијанска десница има да каже као одговор на ту кризу.

КАКО ЈЕ ЂОРЂА МЕЛОНИ ДОШЛА ДО ПОБЕДЕ

Ђорђа Мелони је једини лидер веће странке (2012) која није узела учешће у технократској влади националног јединства Марија Драгија. Дакле, била је водећа опозициона личност када је та влада пала у јулу.

Са типчно конзервативним слоганом: Бог, отаџбина и породица, повела је вербалну битку против права ЛГБТ заједнице, права на абортус и против насељавања и права муслиманских миграната. Крајње је дистанцирана од личности и од политике Владимира Путина, лојална НАТО циљевима и свим захтевима према украјинској кризи.

Дакле, Ђорђа Мелони је „2 у 1ˮ. За Италијане је Салвини, а за ЕУ и САД је Драги.

За председника горњег дома Сената, на другу највишу функцију у земљи, изабран је Игњацио ла Руса, посланик Браће Италије. Он је велики симпатизер Мусолинија и фашистичке историје своје земље. Такође, велику симпатију гаји према историји америчких домородачких народа, па је синовима дао индијанска имена: Џеронимо, Кочиз и Апач.

За председника доњег дома изабран је Лоренцо Фонтана, познат као евроскептик, са отвореним проруским и хомофобним ставовима.

Може се очекивати да Салвини, па и Берлускони буду поприлично спутани у новој, 68. по реду влади, почев од 1946. За поштовање договора са Атлантском империјом госпођи Мелони следују делимично одрешене руке на унутрашњем плану, према недавно виђеном шведском моделу – строгост према мигрантима и умерено конзервативна креативност према појединим људским правима. И то је то.

Дакле, лојалност НАТО агенди и комесарима из Брисела је загарантована, као и представа за народ у италијанском парламенту и на улицама.

И док баш данас Меланшон и француски синдикати очекују рекордан протесни скуп, који се може лако пренети и на усталасалу Ђенову, влада Италије још нема јасне контуре, а копља се ломе око места министра финансија, које је нарочито важно, с обзиром на инсистирања Брисела на продужетку рестриктивне буџетске политике.

Када незапосленост закуца на многа врата, док ова влада буде забављена собом и политичким директивама ЕУ, а левица се можда опет направи да није код куће, тек тада бисмо могли спознати праву, још увек невидљиву, италијанску екстремну десницу.

ИТАЛИЈАНСКО ИСКУСТВО

У времену у коме ће наша улога у глобалном сценарију наших самозваних страних политичких ментора бити далеко битнија од тога ко нас води и где нас заиста води, ваља нам показати мудро и одговорно лице.

У времену у коме образовање постаје луксуз, као и пристојна исхрана, када је децу најјефтиније уписати у ријалити и у кладионцу, у времену када и највреднији и најпоштенији остају без посла, док се други несхватљиво богате, никако не смемо дозволити друштвену беду. Нити имамо права сиромашнима, којих ће бити све више, одузети право на фер шансу.

Само бесплатно и широко доступно образовање и исто такво здравство граде сложну, просперитетну и солидарну друштвену заједницу.

Само темељно васпитане и образоване  генерације које не пристају на општу социјалну неједнакост као природом дан друштвени модел имају шансе да сачувају оно што су генерације наших предака сачувале за нас.

Данас је (17. 10) Светски дан борбе против сиромаштва у свету, али и у нашем друштву у коме више од пола милиона грађана има статус апсолутно сиромашних, а преко 25% је на ивици сиромаштва, у друштву у ком од минималца живе породице 350.000 радника.

Давних дана сам овде наговестио да ће корона имати синдемијске ефекте. Медицинске и потенцијално опасније – друштвене. Богати су постали још богатији, а сиромашних је све више. И тај тренд ће се наставити.

Ова економска криза је незапамћен удар на средњу класу, стуб сваког здравог друштва. И ми на тај изазов морамо наћи адекватан одговор. Као верници, као атеисти, као агностици, као левичари или као десничари – свеједно. Противно, ако не направимо тај друштвени фронт, заузеће га екстремни, милитанти и крвавог узбуђења жељни људи. Дакле, постојеће беспризорно друштвено раслојавање, сиромаштво и услед кризе очекивана беда, јаче су гориво за буђење европског, па и нашег фашизма, од свег неофашистичког декора новоизабране владе Италије.

Пред нама су велики изазови и тешке одлуке.  Италијанско мрачно искуство  је за одговорне и мудре људе, а само такви треба да нас предводе, веома драгоцено.

Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Ништа се не дешава без прошлости.

Учимо се читању знакова крај историјског пута.