Досије КАТАР

Аутор: Данило Копривица, политиколог

https://www.youtube.com/watch?v=hDlc6jdTkHc

Ако се уопште питате зашто баш сад „Досије КАТАРˮ, постоји низ одговора:

Зато што управо почиње Светско првенство у најважнијој споредној ствари на свету које се одржава напоредо са два светска ратна сукоба око најважније главне ствари на свету.

Зато што је овогодишњи шампионат и спортски и политички доказ апсолутне доминантности девизе нашег времена – велики новац пише историју. Па и фудбалску.

Зато што су историја и друштвено уређење ове пребогате заливске земље одлична прилика да се у актуелним паралелама подсетимо наших ранијих прича о Сирији, Казахстану и Ирану.

И да, добро сте прочитали – зато што се овај шампионат одиграва пред расплет актуелног европског ратног сукоба, али и у праскозорје новог, готово неизбежног сукоба на Блиском истоку.

Време је за седамдесет пету Зелену дебату, за нову сесију серијала „Досијеˮ.

Причамо о земљи чија површина је 11.571 км². О једној географски малој земљи и њеном великом  граду у ком живи три четвртине становника целе те земље. О земљи у којој, према подацима из 2021, живи око 2,9 милиона становника од којих су већина странци, а правих Катараца, формалних држављана, свега је 10–12%. О друштву у коме на једну жену долази 3,4 мушкарца. О људима који званично на годишњем нивоу не попију ниједну целу литру алкохола (Србија 9,1 / Литванија 15,2). О земљи где је 95% држављана исламске вероисповести (сунити) са изразито конзервативним, али не и појавно агресивним религиозним друштвеним нормама, где су присутне и друге религије, али је поред 3000 џамија тек једна католичка црква освештана 2008, а од 2019. и једна званична православна црква под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. Према законима земље обе богомоље су без звоника и без споља видљивог крста, иако у земљи борави око 190.000 хришћана. О земљи са 85.300 $ БДП-а по глави становника (2020). Земљи чије богатство почива на гасу, унутрашња политика на мудрости, а спољашња на блискости са најмоћнијим земљама Запада, као и на једном светски утицајном медију.

Причамо о емирату, наследној апсолутној монархији породице Ал Тани, која земљом влада готово 200 година и која је реално проценила своју позицију и постала поуздан партнер САД, Француске и Британије, не пристајући на непотребну вестернизацију како на идентитетском, тако ни на свакодневном плану.

КРАТКЕ НАПОМЕНЕ О ТЕК НЕШТО ДУЖОЈ ИСТОРИЈИ

Иако историја ових предела памти и старија насеља, рачуна се да је Ал Бида најстарије стално насеље, настало 1820. Развојем места касније ће настати град Доха, а потом и држава Катар. Први становници су суданске избеглице из Абу Дабија. Пиратерија је била њихова главна услужна делатност, па је место разорено већ 1867. за време рата са Бахреином и Абу Дабијем.

Наредне године британска влада је за шеика довела Мухамеда бин Тани ел Танија који је прихватио обавезу брижљивог неговања слободне поморске трговине, те је битно смањио пиратерију, делом је преводећи у гусарење. Претпостављам да вам је познато да су гусари заправо били пирати са службеном легитимацијом, да се тако изразим.

Све до краја Првог светског рата цело Арабијско полуострво је било део Османске империје. Како ратни победник носи све, Британија се позиционирала као кључна политичка и пука сила на полуострву, прогласивши Катар својим протекторатом још 1916, дакле још у ратном периоду.

Након регионалног антибританског и антијеврејског таласа у другој половини 19. века прагматични Британци од омраженог колонизатора постају омиљени савезник локалних емирата, препустивши политички вакуум на бригу УН. У периоду тог вакуума дошло је до масовног напуштања и протеривања припадника јеврејског народа.

Нафта је откривена 1939, али њена ограничена експлоатација почиње тек од педесетих. Огромна налазишта гаса (13% светских резерви) откривена су 1971, а тек ће нова технологија гасног транспорта, примењена након 1990, Катару донети богатство.

Седам држава је данас на Арабијском полуострву. Седам емирата чини УАЕ, а било их је девет. Бахреин и Катар су се изјаснили за независност. Шест је монархија, више апсолутних него уставних. Само једна земља је република и у њој бесни један о најпрљавијих ратова новије историје.

Катар ће стећи пуну независност тек 1971. када су се његови становници на референдуму изјаснили за самосталност, за државу ван граница УАЕ. Баш као и становници омаленог  оближњег Бахреина.

Катар је поуздан савезник САД. Ваздухопловна база Ал-Удејид са 10.000 војника, која је пресељена из Саудијске Арабије, највећа је у региону. Одличне политичке, трговачке и сваковрсне везе Катар има и са Француском и са Британијом, што је и очекивано, с обзиром на то да су актуелни емир, као и његов отац, школовани у Британији. Катар је био база напада на Ирак, важан играч у обарању Гадафија и учествовао је у ограниченом обиму у интервенцији у Сирији, као и панарапској војној интервенцији у Јемену.

Катар је појавно модерна земља са идентитетски дубоко традиционалним друштвом. Први устав је проглашен тек 2004. Ипак, највећи део власти је и даље у рукама владајуће породице. У земљи не постоји организована политичка снага јер су партије забрањене, а слобода јавне критике је сведена на минимум. Више пута одлагани, први парламентарни избори директним општим правом гласа одржани су у октобру 2021, али са веома ограниченим бројем бирача. На тим изборима ниједна жена није изабрана у парламент, чију трећину чланова и даље именује емир.

Изворни Катарци су ослобођени пореза и режија, а уживају бесплатно здравство и основно школство. Свака изворна катарска породица на годишњем нивоу од државе добија кроз разне подршке и дотације наводно око милион долара.

Значајан део моћи на спољном и стабилности на унутрашњем плану владајућа породица стиче преко телевизијског канала Ал Џазира (1996) са осамдесет канцеларија широм света. Током блокаде 2017. управо је његово укидање био један од захтева моћнијих арапских земаља.

Хамад Ал Тани био је катарски емир у периоду 1995–2013. На власт је дошао сменом свог оца, а власт је добровољно, за арапске услове и прерано, сматра се и под спољним притиском, предао своме сину, садашњем емиру Тамиму.

Моза ибн Насер Ал-Миснед је његова супруга, а мајка садашњег емира и мајка Ал-Мајасе. Управо ће женски део владајуће породице бити највиђенији и врло вероватно најзаслужнији за покретање и реализацију иницијативе да Доха, за разлику од суседних финансијских центара, постане град образовања са све већим бројем јаких факултетских институција. Иза те замисли стоји Иницијатива Фондације за науку, образовање и развој заједнице.

Фудбал је и рат и мир. И мит. И мито.

Историја наводно памти да је ратни Божић 25.12.1914. донео краткотрајни прекид рата и фудбалску утакмицу британских и немачких војника.

La guerra del fútbol био је кратак рат између Салвадора и Хондураса 1969, поведен око питања имиграције. Повод су били нереди који су избили током квалификација за СП 1970.

Током утакмице са домаћином Француском, на шампионату света 1938, Азури су носили потпуно црне дресове. Тик пред почетак финала са Мађарском, Мусолини је послао телеграм са Цицероновим речима: Aut vincere, aut mori! Победите или умрите!

Катар је земља са око 2,9 милиона становника, свега 300.000 држављана, а ускоро и земља- домаћин за преко милион навијача. Дакле, Катар је и земља у којој ради 2,6 милиона радника из Непала, Индије, Пакистана, Филипина… Србије. И данас је Доха под оптужбама за непримерено експлоататорски однос према страним радницима, иако је систем који је дозвољавао сурово спонзорство, тј. прикривено модерно ропство, формално укинут 2016. Убедљиво најгори положај у кафала систему имале су кућне помоћнице. Упућени кажу да се у њиховом положају и данас тек сасвим мало тога променило набоље.

Објективности ради, треба истаћи да је ропство овде званично укинуто тек 1952, а прави робови из Занзибара су деценијама пре тога довођени да ронећи у крајње нељудским условима ваде бисере. И то је чињеница која не само да је добро била позната онима који су Катару додели организацију фудбалског шампионата света, него и онима који и данас гласно критикују земљу која је у последње време ипак учинила видљиве позитивне  друштвене помаке. А критике долазе из различитих извора. Док једни критикују у најбољој намери, немали број критизера то чини по задатку, углавном рачунајући на велика средства којима Катар купује тишину ако већ не може да наручи лепе вести.

Због наведеног, многи европски навијачи најављују бојкот гледања, као и многи европски угоститељи и организатори јавних дешавања. Европска јавност тражи јавна изјашњавања фудбалера апропо рата у Украјини, протеста у Ирану, друштвених норми у самом Катару…

До сада сам гледао сва светска првенства. Волео бих да гледам и овај турнир, али нећу. Када се људи смрзавају у својим становима због високе цене енергије у Немачкој, гледање такмичења на климатизованим стадионима је неприхватљиво, рекао је Себастијан (27), а преносе Бета и АФП.

Да ли је са таквим захтевима западна, а нарочито западноевропска јавност лицемерна, просудите сами. При томе имајте у виду да је до сада током рата у оближњем Јемену, у коме је и Катар узео војно учешће, од глади умрло двоструко више деце него што ће се окупити на финалној утакмици 18. децембра. И готово нико у забринутој Европи не доводи ту чињеницу у везу са предстојећим шампионатом.

Пред нама су велики изазови и тешке одлуке. На катарском позитивном искуству можемо се учити, иако мало тога можемо брзо применити.