Досије КМЕРИ

Аутор: Данило Копривица, политиколог

„Досије КМЕРИ“ осамнаесто је предавање из серијала Суочавање са прошлошћу  https://www.youtube.com/watch?v=KSurIAI0pXо

Ово је прича о трагичној идеолошкој аутодеструкцији становника Камбоџе. Посвећена је и крајње лицемерном држању готово свих великих сила из периода 70-их.  Причамо о томе како је најмногобројнији народ најмање земље Индокине превалио историјски пут од великог Кмерског царства до поља смрти Пола Пота.

Прича о идеолошком и хуманом сумраку кмерског народа уско је повезана са претходном темом о Вијетнаму јер се и овде појављују испреплетани интереси француске колонијалне управе, главних учесника Вијетнамског рата и великих сила, које су се својски трудиле да хладноратовски период испуне тзв. заступничким ратовима.

На крају крајева, до терора Црвених Кмера тешко да би дошло да није било вишегодишњих ратних разарања током Вијетнамског рата који се у почетку често преносио на територију саме Камбоџе. А на самом крају, Американци су предузимали масовна бомбардовања Црвених Кмера, наносећи им велике губитке и изазивајући бес и лудило истих.

Камбоџански геноцид који су починили Црвени Кмери од 1975. до 1979. године, за време постојања државне творевине назване Демократска Кампућија, по многима је заправо „најчистији геноцид из периода Хладног рата“. Током овог ауто-геноцида, умрла је једна четвртина камбоџанске популације, тј. око 2 милиона људи, који су страдали од глади, прекомерног рада и тортуре.

 Посебну пажњу посветићемо суочавању модерне камбоџанске државе и заједнице са прошлошћу Кампућије, али и држању великих сила које су очигледно биле неискрене и мотивисане искључиво властитим идеолошким и стратегијским циљевима.

„ФРАНЦУСКА ВЕЗА“

Камбоџа је постала протекторат Француске 1863. године. 1884. године Французи приморавају краља Нородома да прихвати колонијални статус земље у оквиру Француске Индокине. Уследиће прва и последња оружана побуна која ће трајати две године.

За време Другог светског рата земљу су окупирали Јапанци али нису склонили затечену колонијалну управу све до  1945. године.  Јапанска окупација, за разлику од околних земаља у Камбоџи, није била превише окрутна. По окончању рата, Француска је желела да продужи колонијални статус земље. Ипак Камбоџа је постала независна 1953. године као монархија на чијем челу је био постојећи краљ Нородом Сиханук.

Бежећи од прогона Сиханука, Пол Пот у џунгли организује формације Црвених Кмера.

Након десничарског удара и егзила Сиханука (1970), који почиње да даје подршку Црвеним Кмерима, они прелазе у офанзиву и улазе у Пном Пен 1975. године.  То је била и последица америчког повлачења из Вијетнама јер су САД, све до тада, пружале отворену војну подршку властима тзв. Кмерске републике.

„СВЕ ШТО ЈЕ ТРУЛО, МОРА БИТИ ОДСТРАЊЕНО”

Власт Црвених Кмера и државна творевина Демократска Кампућија трајаће тек нешто дуже од три године али и то ће бити довољно да се изазове смрт око четвртине становника Камбоџе. Од глади, исцрпљености, мучења и у директним егзекуцијама умрло је између 1,7 до 2 милиона људи.

Проглашена је нулта година и почетак друштвеног прочишћења:

Затворене су све амбасаде; забрањени су страни језици; одбијана је свака спољна помоћ.

Укинута је приватна својина; новац је забрањен; све радње су затворене.

ТВ станице и новине су били угашени; одузети су радио пријемници; ограничена је употреба поште и телефона.

Образовање и здравствена нега су обустављени; укинут је родитељски ауторитет. Деца су одузимана и смештана у комуне ради преваспитавања у новом духу.

Два милиона грађана Пном Пена и већих градова је натерано на даноноћан рад у пољима. Током марша према пољима, умрло је око 20.000 људи. Био је то тежак рад који је трајао и до 18 сати дневно, са једним даном предаха на сваких 9 радних дана. Хиљаде и хиљаде костура и лобања било је расуто широм поља Камбоџе.

У терору су страдали многобројни припадници мањинских народа: Кинези (око 200.000), Чами муслимански народ и Вијетнамци, већином католици.

Религија је прогнана и рушени су храмови, а међу њима и Нотр Дам Пном Пен, катедрала која је била највећа католичка грађевина у земљи. Ликвидирани су многобројни свештеници свих конфесија. Срушена је велика већина будистичких храмова, спаљено је око 40.000 будистичких докумената и убијено око 50.000 будистичких монаха.

Страдали су интелектуалци и образовани људи, укључујући и сумњиве људе са наочарима и познавањем страних језика…

На крају, многобројни Црвени Кмери су постали жртве сопствене организације. Око 80% убијених у злогласном затвору у школи, били су управо „неправоверни“ припадници покрета.

ТЕРОРУ ЈЕ КРАЈ – ЖИВЕО КРАЉ

Терор је окончан након сукоба са Вијетнамом, уласком вијетнамске војске у Пном Пен 7. 01. 1975. године. Те године је проглашена Народна Република Кампућија, која је вршила фактичку власт, али никад није добила међународно признање, већ је место у УН задржала групација око Црвених Кмера. Била је то последица деловања Кине, САД, Велике Британије и земаља АСЕАН-а, са циљем слабљења вијетнамског и совјетског утицаја у том делу света.

Након вишегодишњих преговора са одметнутим фракцијама Црвених Кмера, нове власти су у Паризу 1991. године закључиле мировни споразум, чиме су омогућени избори под надзором УН, којима је 1993. године дошло до обнове монархије.

СУОЧАВАЊЕ: КРВАВА ПРОШЛОСТ И „КРВАВА ДЕМОКРАТИЈА“

Још 1979. године је донет  Закон по коме се вођама Црвених Кмера  може судити за злочине геноцида. Суђено им је у одсуству.  Иако су осуђени на смрт, казна никад није извршена. 2018. године изречене су две пресуде доживотног затвора због учешћа у геноциду и једна пресуда због нечовечног поступања.

И док Немци финансирају споменик свим жртвама, САД држе лекције о недостатку демократије и неопходности свеукупног друштвеног суочавања са временом терора.

Одговарајући на америчке критике, премијер Ху Сен је америчку демократију назвао „крвавом и бруталном“, понављајући више пута изречене оптужбе на рачун СAД за допринос устанку и терору Црвених Кмера.

„Биће боље, неко виче…“