Досије МАКЕДОНИЈА

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Ових дана, сви знамо шта поносни Македонци неће. Али ни сами Македонци, нису сигурни, шта заправо хоће. Притиснути наднационалним, да не кажемо, империјалним амбицијама суседних народа, свесни да могу опстати само уз гаранцију постојања,  добијену кроз нове међународне интеграције, Македонци данас још једном откривају тешку историјску истину – свака интеграција подразумева жртвовање дела државног суверенитета, као и одрицање од  дела националног идентитета.

Причајући, о сунцем окупаном црвеном вину, о виновој лози са крвљу натопљене земље, о прелепим топлим језерима и о још топлијим људима, откривамо колико ће данашњим македонским генерацијама, заиста бити тежак и болан предстојећи  европски корак. Болан  и тежак попут корака   из традиционалног галичког плеса –   „тешкото оро”.

Кад смо код музике, да ли знате чија је заправо народна песма Зајди,зајди – македонска, бугарска или српска?

Причамо о Македонији, а као да причамо о нама.

Време је за седамдесет прву   Зелену дебату, за нову сесију  серијала „Досије”.

***

Досије МАКЕДОНИЈА – ЗАШТО БАШ САД ?

Зато што смо сви на путу до северних ресурса који би крупан капитал са господарима рата по сваку цену хтео да прогута, ратујући до последњег Украјинца, Руса, Бошњака, Албанца, Црногорца, Хрвата, Македонца или Србина. Њиховом богу Криптокешу, богу похлепе и прљавог новца је потпуно свеједно.

Зато што је Северна Македонија управо ових дана, још једном пред новом историјском шансом, коју не сме никако пропустити ако жели да остане омиљени прозападни понављач.

Због необичне креативности  председника Емануела Макрона, који притиснут губитком поверења унутар Француске, досадашњу блокаду прикључења ЕУ, земаља тзв. Западног Балкана, најновијим предлогом претвара у дуготрајни политички карантин, у којем би западно-балканске земље, оне које су за ЕУ још неприспеле,  доказивале неинфективност и добро политичко здравље, претежно одрицањем од сопственог идентитета.

ОД СВЕТОЗАРА ВУКМАНОВИЋА ТЕМПА ДО ЕМАНУЕЛА МАКРОНА

Светозар Вукмановић крајем 1942. долази у Македонију и успева до омасови комунистичке редове и јединице НОП-а. Познајући атмосферу, још од 1939, када је у Македонији први пут боравио, Темпо у име КПЈ нуди оно што су Македонци  хтели чути. Од 1944. одлуком у АСОМ-а у Београду, Македонија је призната за самосталну федералну јединицу, а Македонци за засебну нацију.

Тако је настала и као федерална јединица социјалистичке Југославије  од 1945. до 2001. трајала, најпре Народна, а потом Социјалистичка Република Македонија.

Уставом СР Македоније из 1974, једино су Македонци били конститутивни народ, а статус мањине је био признат само Албанцима и Турцима. Истине ради, народности и мањине, ни у другим републикама нису имале статус конститутивности. То решење  је пренето и на први устав Републике Македоније из 1991. када је земља стекла независност. Са пренетим решењем, дошли су и проблеми. Испрва долази до негодовања албанског живља, а потом и до оружаних сукоба паравојске албанских националиста и македонске државе. Спорна питања су, уз значајну и веома плодотворну асистенцију западних земаља, ипак решена потписивањем Охридског  споразума 2001.

Споразумом влада и представници Албанаца прихватају обавезу  окончања сукоба,  а споразум  уводи албански као службени језик на локалу, где Албанци чине више од 20% становништва. Споразум омогућава и већу заступљеност Албанаца у државним структура-ма.

Склапање договора са албанском мањином и уношењем истог у Устав, заправо је дало македонским Албанцима статус прикривене конститутивности. Ваљда за награду, Македонија је 2005. добила статус кандидата ЕУ. Међутим, отварање преговора о приступању спречавају Грчка и Бугарска, тражећи да се реши низ спорних, пре свега историјских и идентитетских питања.

Након што су у напетој референдумској атмосфери, Преспанским споразумом из 2018. решена спорна питања са Грчком, па и оно најтеже око имена земље, очекивало се да ће пријем С. Македоније у НАТО 2020, отворити Скопљу широм европска врата. Тада се испречила Бугарска са својим захтевима.

***

МАКЕДОНЦИ  И  БУГАРИ 

Бугарска се у више историјских наврата, појављивала као доминантна сила на тлу Македоније. Од освајања камене куле изнад Прилепа, која ће касније постати престоница Душановог царства и Марковог краљевства, до окупација током Првог и Другог светског рата.

Бугарска је имала велики политички утицај током новије политичке историје у Македонији, подбуњујући локално становништво на отпор Турској и кроз агресивну бугаризацију на запоседнутим територијама.

Бугарска је стопирала почетак македонских приступних преговора за улазак у ЕУ, условљавајући деблокаду решавањем уставног статуса бугарске мањине, признавањем македонског као дијалекта бугарског језика и ревизијом погледа на спорне историјске догађаје. Пре свега, то се односи на догађаје из времена Илинденско-преображенског устанка и из периода бугарске окупације Македоније током два светска рата.

***

СПОРАЗУМ  НА  ФРАНЦУСКИ  НАЧИН

Када се учинило да је ситуација на релацији Софија – Скопље безизлазна, и када су се обе владе затресле од притиска домаћих националиста, појавио се предлог француског председника који је понудио компромис, како се еуфемистички називају предлози у коме мање нације и мањи народи попуштају. Без улажења у детаље прихваћеног предлога, јасно се види да су решења, а и проблеми, заправо више одложени, него ли усаглашени.

Може се очекивати да ће реализација Макроновог предлога о организованим политичко-показним вежбама западно-балканских кандидата за пријем у ЕУ, донети само даље компликовање бугарско-македонских односа, које ће се без икакве дилеме, завршити даљим идентитетским и историјским уступцима од стране Скопља. Неће бити изненађење ако би бугарска мањина у Македонији, баш попут албанске,  у некој од наредних уставних измена, могла добити прикривени конститутивни статус.

За искусне посматраче, није се могло ни више очекивати у корист Скопља, јер је запад, уласком С. Македоније у НАТО, заправо добио оно што га је највише занимало.

***

ОДНОСИ СЕВЕРНЕ МАКЕДОНИЈЕ И СРБИЈЕ

 Мањинско питање: Уставом из 2001. Срби имају статус националне мањине, а Оквирним споразумом и право на употребу језика у локалу.

Питање Косова: Северна Македонија је признала тзв. Републику Косово 2008. када је Београд ускратио гостопримство македонском амбасадору. Македонија је 2017. подржала захтев тзв. Косова за пријем у Унеско, када је повучено целокупно особље из српске амбасаде у Скопљу.

Односи СПЦ и МПЦ:  1967. МПЦ је једнострано прогласила аутокефалност, што је резултирало дубоким црквеним расколом. Године 2022. СПЦ је након  договора, за јавност са доста непознаница и недоумица, признала аутокефалност МПЦ.

Србија је, притиснута ратним бременом,  необично помирљиво, без икаквог позивања на историјске чињенице, или на евентуална права проистекла из ослободилачких ратова од пре једног века, прихватила независност нове македонске државе. Чини се, барем у почетку  и на штету српске мањине у С. Македонији.

Захваљујући заједничком учешћу у иницијативи Отворени Балкан, долази до међусобног политичког приближавања и осетног повећања обима привредне сарадње.

***

МАКЕДОНСКО ИСКУСТВО

Свака интеграција подразумева жртвовање дела државног суверенитета, као и одрицање од дела националног идентитета. Међутим, није свака интеграција због тога једнако опасна.

Без дилеме веома опасна идеја је она која заговара политички карантин преко економских и друштвених интеграција. Идеја потпуно супротна концепту настанка ЕЕЗ или концепту Отвореног Балкана. У најмању руку чудан је и непринципијелан тај карантин у коме се одричете дела свог идентитета, истовремено препуштајући ресурсе управо онима, којима нисте довољно политички васпитани, да вам пожеле обећану добродошлицу у своју породицу.

Кренули смо у Европу стандарда, а у чекаоници смо Европе уцена. При томе, најновији догађаји јасно показују да Европа, дакле ни ЕУ, већ одавно није центар света! Нити су баш све њене идеје вредне центра нашег света.

Зато на предлог за добровољан улазак у Макронов политички карантин, треба пристојно одговорити – ХВАЛА, ДРУГИ ПУТ.

Пред нама су велики изазови и тешке одлуке. Македонско „тешкото” искуство је за одговорне и мудре људе, а само такви  требају да нас предводе, веома драгоцено.

Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Ништа се не дешава без прошлости.

Учимо се читању знакова крај историјског пута.