Досије РУАНДА

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Двадесет друго  предавање из серијала  „Суочавање с прошлошћу“

https://www.youtube.com/watch?v=81P7GfWQrvo&t=1517s

Трагичне догађаје које наше време памти као геноцид у Руанди немогуће је оправдати али је могуће схватити враћајући се у историју суживота два сукобљена руандска народа Хути и Тутси. Да би се разумео друштвено-историјски контекст у коме је дошло до страдања око милион потпуно невиних људи, великом већином припадника народа Тутси, потребно је вратити се деценијама уназад и осветлити историју сукоба, али и осветлити  улогу оних који се нису нашли на оптуженичким клупама Трибунала за Руанду а који су најпре формално-етнички поделили припаднике једног друштва, а потом деценијама подржавали час једну, час другу етничку заједницу, наоружавајући и обучавајући их, не либећи се ни учешћа у директним војним интервенцијама.

Без познавања историјског и друштвеног контекста, фокусирани само на сто дана руандског геноцида, подлегли бисмо верзији догађаја коју исписују копирајтери међународне „индустрије геноцида”.

Вишевековни сукоб народа који деле језик, религију, исте природне ресурсе и историју, као и чињеница да се кулминација тог сукоба дешава током мрачних деведесетих година прошлог века а завршава радом ad hoc Међународног кривичног суда, нуди низ могућих паралела с нашом реалношћу на које нећемо остати неми.

Руанда је земља без излаза на море али с хиљаду брежуљака, површином тек нешто већом од Војводин, у којој живи око 11 милиона становника. Иако је свет памти по крвавим рекама за време геноцида, данас је све атрактивнија туристичка дестинација. Тачније, топ је дестинација централне Африке која своју циљну групу налази у богатим грађанима западног белог света. Отуд ваљда и чињеница да је ова сиромашна земља спонзор пребогатог фудбалског клуба Арсенал. За ово спонзорство влада Руанде издваја 34 милиона евра, што је чини другим по реду спонзором, одмах иза „Флај Емиратес“ (250 милиона евра). Многи ову помало бизарну чињеницу приписују личним афинитетима актуелног председника земље, као и његовом наводно недемократском начину владања. Али да почнемо причу из почетка.

АФРИЧКИ ПОДСЕТНИК

Причали смо о Слободној држави Конго и једном баш страшном (белгијском) краљу – Леополду Другом;

о немачкој превари од 7 миља и несумњивом геноциду над племенима Нама и Хереро у немачкој југозападној Африци, чије су лобање мерене и проучаване до те мере да их и данас у Немачкој има на хиљаде;

о италијанском засипању Етиопије и Либије отровним гасом иперитом и о крвавом масакру у Адис Абеби (успут, народ Тутси је врло могуће пореклом из Етиопије);

о суровом рату у Француском Алжиру који није значајније променио ћуд француских тајних операција у Африци.

Готово увек су агресори били бели Европљани а жртве аутохтони „обојени” народи и државе, осим у последњој причи о Бурима.

Увек је уз агресију везивана борба за људска права и цивилизацијски напредак, а мислило се на деобу „афричког плена”.

Али данас први пут говоримо о међусобном рату Африканаца на црном континенту, тако суровом као да нису припадали истој раси и истој религији, као да нису говорили и да и данас не говоре исти Банту језик.

Током последњег грађанског рата у Руанди одиграо се геноцид у коме је убијено око милион потпуно невиних људи а међу њима мноштво жена и деце. Тој мрачној причи посвећен је Меморијал геноцида у Кигалију, у коме је стални део поставке и сегмент о Сребреници у оквиру кога је 10. јула 2020. године обележена 25. годишњица злочина у Сребреници. Биће да је уз страдање у Сребреници лакше не приметити да недостају поменути злочини колонизатора са црног континента.

КРВАВА КОЛОНИЈАЛНА ИСТОРИЈА

Пре похода Европљана, на територији данашње Руанде постојала је Краљевина Тутса, с клановски организованим друштвом у коме су живела три народа: Тва (пигмеји), Хути (Банту) и Тутси (Нилотски или Хамитски народ). Кланове су чинили Тутси као надређени и Хути као већином подређени чланови. Ипак није било јасне етничке поделе, нити се инсистирало на етничким разликама.

Пигмеји су најстарији становници Руанде, а Тутси „најмлађи”. Иако малобројнији, као ратнички и организационо супериорнији лако су покорили затечене народе Хуте и Пигмеје.

А онда је отпочела крвава колонијална историја. Према Берлинској конференцији (1895) Руанда је припала Немцима који спроводе власт индиректно, преко постојеће Тутси монархије, подржавајући централизацију те власти. Немци су први уочили и документовали наводне физичке разлике и друштвене предиспозиције између два народа.

Након Великог рата, земља је потпала под белгијску управу која ће се с мандатом УН продужити и након Другог светског рата, све до стицања независности 1962. године. Белгијанци ће наставити с владањем, ослањајући се на Тутси аристократију, те потпирујући тезе о пореклу и супериорности Тутса, а заправо изазивајући све већи раздор унутар земље.

Белгија је 1933. године спровела први етнички попис с издавањем личних етничких докумената. За ту потребу сачињене су френолошке карте за разликовање, чиме је уведена потпуно нова, чисто етничка напетост у земљи. Ти документи ће пола века касније бити улазнице за страшан даљи живот или страшну смрт током геноцида.

Где данас сврстати 20.000 рођене деце, зачете силовањем 250.000 жена током геноцида?

Пред саму независност, Брисел ће ради продужетка својих интереса на руандском тлу подршку у сваком погледу дати многобројнијем Хуту народу, усмеравајући његово незадовољство што даље од себе.

КРВАВА ДЕМОКРАТИЈА

Белгијанци под патронатом УН у немогућим условима организују најпре локалне изборе, након којих Хути долазе на власт, називајући тај период друштвеном револуцијом (1959−1962). Сматрајући то својим природним правом, почињу да спроводе одмазду над Тутсима с десетинама хиљада мртвих, што је одвело у избеглиштво преко 300.000 људи. Избеглице формирају оружане формације које након неколико значајнијих упада на тло Руанде обустављају дејства током 1964. Године.

Међутим, војне амбиције избеглих Тутса поново ће се јавити с оснивањем Патриотског фронта Руанде (ПФР) који предводи Пол Кагаме, данас дугогодишњи председник Руанде. 1990. године ПФР отпочиње обимну инвазију на север земље, чиме почиње Грађански рат (1990−1994). Августа 1993. долази до мировног тзв. Арушанског споразума, али се рат наставља 6.априла 1994, када је оборен авион у коме су били председници Руанде и Бурундија. Хути екстремисти за обарање авиона окривљују Тутсе и то користе као повод за невиђени терор, све пред очима представника француске војске и служби који су их претходно обимно наоружали и добро обучили.

СТО ДАНА ГЕНОЦИДА

Хабијариманијева смрт у авионској несрећи била је окидач за геноцид који је започео већ неколико сати по емитовању вести. За око 100 дана милион Тутсија и политички умерених Хута је убијено у добро планираним нападима којима је управљала привремена влада.

На најмрачнијим страницама новије светске историје остаће упамћене слике незапамћеног масакра над немоћним цивилима, који се одигравао на било ком месту на коме се претходних дана одигравао сасвим обичан живот. 250.000 жена је силовано. Црква у Нијамати, око 50 км југоисточно од Кигалија, „место млека” у дословном преводу , била је последње , уточиште хиљадама Тутси жена и деце који су масакрирани на најстрашнији начин.

Насиље престаје с победом ПФР и заузимањем Кигалија. Тада долази до делимичне освете над Хуту заједницом и до пребега неколико стотина хиљада Хута у суседни Конго.

ГЕНОЦИД И УЛОГА МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

21. априла 1994, усред терора, одлучено је да се трупе УН смање на свега 270 припадника и повучено је 2500 војника.

Многе земље, укључујући Француску, Белгију и САД, одбиле су да учествују у даљем спречавању масакра, иако су Француска и Сенегал на основу резолуције УН имале иза себе неуспешно формирање безбедне хуманитарне мировне зоне на југозападу земље. Канада, Холандија и Гана су наставиле с учешћем у мировној мисији УН.

Савет безбедности УН је одбио њихов захтев за додатно појачање. Сматра се да се злочин могао потпуно спречити интервенцијом свега 5000 војника.

Савет безбедности УН  је основао Међународни кривични суд за Руанду 1995. године са седиштем у Аруши у Танзанији. Суд је подигао оптужнице против 93 особе. Међу њима су високи војни и владини званичници, политичари, бизнисмени, као и верска милиција и представници медија. То је први међународни суд који је икада доносио пресуде у вези с геноцидом и први који је тумачио дефиницију геноцида утврђену у Женевској конвенцији из 1948. године. Такође је први међународни суд који је прихватио да је силовање средство за извршење геноцида.

Фелисијен Кабуга је најбогатији Руанђанин у време рата, трговац чајем, финансијер медија који су подстрекивали на злочине, као и финансијер одреда смрти. Отац је супруге убијеног председника.

26 година је узмицао пред потерницом Трибунала.

Оперисан је у Немачкој, боравио је у Швајцарској. Последње четири године је живео у Паризу, где је напокон маја 2020. ухапшен. Његов вишегодишњи боравак у Паризу заправо указује на могуће тајне канале подршке из Француске. Али та тема није главни камен спотицања у руандско-француским односима.

Руанда је тражила да се суди двадесет двојици француских официра, оптужујући их за саучесништво у геноциду. Руанда исказује сумњу у веродостојност француских извештаја о обарању председничког авиона којим је управљала француска посада, оптужујући Хуту екстремисте да стоје иза тога.

Напокон, и Француска је најавила да прихвата део одговорности али без саучесништва у злочинима. Макрон најављује да ће даље преиспитивати нечасну француску улогу.

РУАНДА ДАНАС

На крају, враћамо се на уводну причу, на доба владавине Пола Кагамеа. Доласком на власт, Кагаме је поставио два јасна циља: да уједини народ и извуче земљу из сиромаштва. Истрајао је на усвајању новог устава који забрањује употребу назива Хути и Тутси, те кориштење било каквог етничког дискурса.

Усвојио је економски програм Визија 2020 и стао на пут корупцији и бирократији. БДП по становнику у 2015. години повећао се за 30 пута у односу на претходних 20 година, а економија ове земље је најбрже растућа економија на свету. Стопа сиромаштва је пала са 60 на 39 одсто, а стопа неписмености са 50 на 25 одсто.

Пре две године Руанда је лансирала комуникациони сателит с циљем дигитализације образовања широм земље. Руанда је врхунска туристичка дестинација централне Африке, с више од 450 милиона долара прихода. Кигали је најчистији и вероватно најбезбеднији град на континенту.

Да ли ће све остати бајно и стабилно сазнаће се по силаску Кагамеа с власти, јер је изразито ауторитарни владар – просвећени апсолутиста.

И да, ако крећете пут Кигалија, заборавите на пластичне кесе! Оне су у Руанди строго забрањене под претњом најстрожих казни.