Достојевски – пакао и рај руске душе

„Достојевски – пакао и рај руске душе”

У Културном центру Новог Сада велику пажњу Новосађана побудила је трибина историчара Милована Балабана Достојевски – пакао и рај руске душе.

Више од 150 посетилаца је у среду, 15. марта, у простору клуба Трибине младих КЦНС, с великим интересовањем слушало филозофски осврт проф. Балабана и Фате Егановић, дипломираног филолога србистике, на живот и дело једног од највећих писаца свих времена.

Егановићева је публици, у којој су доминирали млади људи, говорила о књижевном и животном путу Фјодора Михаиловича Достојевског (Москва, 1821 – Санкт Петербург, 1881), његовој младости, робији и повратку који ће га избацити на површину јавног живота Русије друге половине 19. века.

Било је то време када је руска, али и светска књижевност, постала богатија за наслове као што су „Записи из подземљаˮ, „Злочин и казнаˮ, „Зли дусиˮ, „Браћа Карамазовиˮ, „Коцкарˮ, „Идиотˮ и друга непоновљива књижевна дела због којих се Достојевски сматра утемељивачем психолошког романа.

Достојевски слови и за православног филозофа, али и пророка у најпозитивнијем смислу те речи.

„Његов Велики инквизитор говори о последњим временима, као и о стратегији вођења света ка победи човеко-бога, на уштрб Бого-човека, односно самог Христа. Достојевски, антихеројима који овај свет виде као ђавољи хаос и теже да га или униште или у тоталу овладају њим, у својим књижевним делима супротставља хероје, који су чувари оне есхатолошке истине, самог Господа Исуса Христа, који ће овладати светом после свих мука кроз које ће он проћи.ˮ

Фјодор Михаилович Достојевски рођен је 30. октобра 1821. године у Москви. Мајка му је била из трговачке породице Нечајева, отац војни лекар. Породица је становала у кругу Маријинске болнице на Божедомки. Болница је била намењена сиротињи.

Његов отац 1831. године купује у Тулској губернији два сеоцета: Даровоје и Чремашњу. Године 1839. кметови су му на свиреп начин убили оца, зато што их је тиранисао.

Из писама његовог млађег брата Андреја се сазнаје да породицу није злостављао… Није ни штедео на њиховом образовању. Године 1834. оба старија сина уписао је у реномирани пансион Леонитија Чермака. Три године касније, одлучио је да их упише на Војноинжењеијску академију.

Године 1843. завршио је академију и добио чин поручника. У јесен 1844. године подноси оставку на службу, мада није имао других извора дохотка. Продао је свој део имања да би живео и упорно писао први роман „Јадне људеˮ, који завршава маја 1845 године.

Достојевски 1847. године постаје члан кружока који је организовао илегалну штампарију ради револуциорне пропаганде. Циљ је био ослобађање сељака, и то пре свега подстицањем на сеоску буну. Полиција хапси чланове те групе 1849. године, а Фјодора Михајловича сматрају за једног од кључних чланова. Након тешких испитивања током којих је много тога прећутао, послат је у тамницу Петропавловске тврђаве, где у самици проводи осам месеци (без друштва, разговора, читања и писања).

Након тамновања од осам месеци, одводе га на Семјоновски трг где му читају смртну пресуду. Стрељање је било лажно, и уместо тога га шаљу четири године у Сибир. После четири године у Сибиру, 2. марта 1854. године упућен је у седми сибирски батаљон да служи као обичан војник, али је био задовољан: није вукао окове и могао је да чита.

Током наредних десет година објављује „Понижене и увређенеˮ, као и „Записе из мртвог домаˮ. Године 1864. умире му жена, а убрзо затим и млађи брат. Остатак живота проводи у тешком сиромаштву, још једном се жени, доживљава смрт детета… Сељака се по Немачкој, Швајцарскоj и Италији где пише „Идиотаˮ и „Зле духeˮ.

Осмог јула 1871. године враћа се у Петроград, где га дочекују га као славног писца. Крајем децембра 1877. године, Достојевски је записао у бележницу: мементо за сав живот: Написати руског Кандида; 2) Написати књигу о Христу; 3) Написати успомене; 4) Написати поему Четрдесете године. (Све ово, изузимајући последњи роман и издање из Дневника, захтева најмање десет година рада, а мени је сада 56 година)

Четири године након тога што је забележио, умире не успевши да оствари све замишљено. Тврди се да је на његовој сахрани било 100 000 људи. Шкловски помиње да су студенти уместо венаца носили окове, које им је полиција одузела код Владимирске цркве.

Предавање је почело руском легендом из 10. века која говори о томе како су се Руси, тада још увек пагани, одлучили да прихвате православље. Кнез Владимир је, наиме, желећи да прихвати монотеистичку веру, послао неколико мисија међу монотеисте свих до тада познатих религија. Свака мисија се враћала говорећи о својим утисцима. Мисија са хришћанске литургије у Цариграду (Аја Софија) је одлучила захваљујући искуству сажетом у овој реченици: Ми нисмо били на земљи, него на небу. И управо ова мисао  постаје карактеристична на руску националну идеју која се развија у империјалну идеју. Реч је о проповедању аутентичног хришћанства, које иде до једног свеопштег братства, па отуд исказ: бити Рус, значи бити свима брат.

Живот Достојевског је био обележен физичким и психичким страдањем. Судба му је кроз то страдање отворила могућност да постави многа битна питања о човеку, његовој души и Богу.  Душа човекова мора бити бесмртна. Достојевски сво своје стваралаштво усмерава према томе. Робија је била извор бола кроз који он тражи Бога. Многи људи могу да живе без Бога, али Достојевски не може ни у најситнијим стварима. Он то питање решава кроз своје хероје и анихероје.

Књижевни рад Достојевског јесте трагање за Христом. За то је прво потребно пронаћи темељ човека. Где је он? Темељ човека је у његовој личности. Поставља се питање: како ући унутра? Како то урадити у друштву спектакла (симулације чуда), које нас одушевљава и тиме нас заробљава?

Достојевском све емпиријске наслаге сметају да дође до темеља човекове личности. Зато свог антихероја шаље у подземље. Симболика подземља код Достојевског се одиграва на више нивоа. Само тамо, прекдајући контакт са целим светом, у подземљу, може да се посвети самом себи. Тамо га очекују догађаји на нивоу фантастичног… Он зна да стварност није таква. То га мотивише да крене у темељну анализу. 

Достојевског као писца и мислиоца карактерише страсна зароњеност у суштину људског бића. Антихерој из подземља каже: ја хоћу да сазнам узрок до кога се не може доћи, а дата ми је свест која то од мене тражи. Тај парадокс изазива очај. Тај парадокс је још главни разлог трагичности човека на овом свету. Само трагање га једино води ка муци. То нас враћа на Проповедника и његову мисао: Ко умножава знање, умножава и муку.

Страст је реч изведена из речи страдање. Сазнање не може да реши моје трагање за узроком. Што више сазнајем, све се више патим и мучим, закључио је антихерој из подземља. Достојевски каже: сазнање је болест. Ни један још мислилац није на такав начин одредио појам сазнања. Овај исказ и потиче из те његове страсне зароњености у суштину људског бића. И човеко-миш је тако дошао до самог дна. Антихерој тражи нешто ванразумско, а то је слободна воља. То је једина ствар на чијим темељима човек може да гради живот. Слобода је јако сложен појам. Поставља се питање: да је у друштву слобода у пуном смислу уопште могућа, нарочито ако говоримо о савременом друштву? Друштво је ту да све уместо нас испланира, а од нас се очекује само то да ништа сами не мислимо.

То нас доводи до симптоматичне Расконљикове дијелектике. Он, наиме, разумски објашњава да је злочин неопходан, поредећи себе са Наполеоном. То изазива деградацију његове личности. И ако не дође до покајање (што се код Расконљикова делимично догодило), његово биће пропада.

Иван Карамазов каже: ако нема Бога и бесмртности, онда нема ни казне, те стога је све дозвољено. Када Смердјаков, тиме инспирисан убија старца Карамазова, Иван је тај који доживљава крах, па мучен грижом савести, тражи да казне њега за тај злочин.

Без слободе, нема љубави. До тога су у делу Достојевског дошли његови антихероји и то није нетачно. Свет без слободе се не може примити и ту постоје два решења: њега треба савладати, односно, са њим се изборити, или га треба покорити. Тај принцип покоравања је преузело западно друштво; немајући духовног капацитета похрањеног у вери да се шире у дубину и у висину, то друштво се шири по вертикали – покоравањем. То је постала суштина Европе коју Достојевски жали.

Иван Карамазов као лик у коме су обједињени сви антихероји Достојевског, даје једно збирно учење непримања света. Иван Карамазов на једном месту каже: Само наивко може примити такав свет који ти брани слободу. Постоји једно биће које можда може довести свет у хармонију, а то биће је Христос. До њега се долази љубављу.

У писму Пушкину, које је Достојевски написао 1880. године, он поручује човеку: немој мислити о глобалним проблемима, исправи прво себе константном делатном љубављу.

Управо из тог разлога акценат треба ставити на Достојевском као трагаоцем за Христом и позитивним пророком, који из свог личног искуства сагледава пакао и рај сопствене душе, руске душе, али и читавог човечанства, дајући православљу и Русима као народу, специфичну улогу у целокупној историји човечанства.