ДРАМСКИ ОПУС МАРИНА ДРЖИЋА У СРЕДЊОШКОЛСКИМ НАСТАВНИМ ПРОГРАМИМА У СРБИЈИ И РЕГИОНУ

Аутор: мср Владимир Папић

Заступљеност драмске књижевности у средњошколским програмима „у зависности је од епохе која се изучава и броја драмских писаца који је представљају” (Илић 1998: 424), због чега ренесансна драма има повлашћен положај у свим програмима у Србији и земљама бившег српскохрватског говорног подручја. Поред Вилијама Шекспира, најпознатијег драматичара у историји светске књижевности, овој епохи припада и дело Марина Држића, најзначајнијег писца дубровачке, и уопште јужнословенске, ренесансе. Значај Марина Држића у оквирима јужнословенске ренесансе огледа се у томе што је „целокупно Држићево драмско дело садржало богату књижевну представу дубровачког ренесансног живота. У њој су сачувани стварност, дух времена, дух Дубровника, дух човека препорода, идеје велике епохе, богати народни језик и хумор, виђени очима даровитог писца и великог мајстора позоришта” (Бојовић 2020: 21). Због свега наведеног, Држић остаје неизоставни део наставних програма и уџбеника на средњошколском нивоу образовања, као школски пример ренесансне личности и уметника и мислиоца свога доба.

Упркос бурним и трагичним историјским догађајима који су се одиграли деведесетих година ХХ века у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, и довели до њеног распада на шест независних држава, са новоформираним или обновљеним националним идентитетима, језицима, књижевном историјом и наставним програмима матерњег језика и књижевности, Држићева позиција у курикулумима сваке од држава српскохрватског језичког простора заузима важно место, које није доведено у питање ни током најновијих измена предметних програма у другој и трећој деценији ХХI века.

Комедијама Новела од Станца, Дундо Мароје и Скуп, Држић у наставним програмима књижевности показује „карактеристике средишњег периода дубровачке ренесансе”, али и завршетак „оних дугих процеса кроз које се она пола века усавршавала, у првом реду у оквиру драме, а драма је у то време била носилац развоја књижевности” (Бојовић 2014: 144). Слава Марина Држића, као личности и аутора старог Дубровника, од његовог времена до пред крај ХIХ века није била на заслуженој висини. Држићева биографија, недовољно позната проучаваоцима, непотпуна, магловита и нејасна, „сједињавала се са његовим књижевним делом у представу о одличном комедиографу и правом представнику ренесансног Дубровника и своје епохе у целини” (Бојовић 2020: 7). Стога најважнији део Држићеве биографије представљају његова (сачувана) драмска дела[1], која и данашњим читаоцима нуде одговоре на вечна егзистенцијална, филозофска, лична и колективна питања, али и дају слику Дубровника Држићевог времена, од непроцењивог је значаја за схватање стања у Републици и њеног културног, друштвеног, приватног, па и сексуалног живота.

Аутори наставних програма матерњег језика и књижевности у Србији, Хрватској, Црној Гори, Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине предност су давали двема Држићевим комедијама – Новели од Станца и Дунду Мароју, док се Скуп тумачио само у оквирима програма Хрватског језика и књижевности. Новела од Станца, најкраћа Држићева драма изведена на свадбеном пиру 1550. године, именована је као комедија, покладна игра, сеоска фарса (farsa rusticale), и представља типичну средњовековну шалу „о сељаку који је сишао у град да у њему сврши неки посао и који је тамо био исмејан” (Пантић 1968: 13). Централни догађај ове једночинке заснива се на сукобу „два у много чему супротна света, села и града и две животне филозофије” (Бојовић 2020: 15) у покладној, Ивањској ноћи, када је све дозвољено и постаје могуће. Из Држићеве Новеле од Станца можемо да ишчитамо однос Дубровчана према странцима (и сујеверним сељацима), слику ноћника, младе и обесне дубровачке омладине коју забављају подвале, карневалску атмосферу, али и подтекст који изазива Држићев велики смијех – виле које више нису митска бића пасторале, већ „најзлогласније Дубровкиње ‘ситних врлина’” (Пантић 2020: 298), проститутке које мушкарца подмлађују тако што му пренесу сифилис, због ког му отпадне брада.

Дундо Мароје, најзначајнија Држићева драма у пет чинова (са два пролога), изведена је у дубровачкој Вијећници 1551. године. Пример је ренесансне ерудитне комедије која у атмосфери Рима током јубиларне године приказује типичне комичне ситуације и ликове – међу њима су „растрошни син, невичан какву озбиљнијем послу, сексуално заинтересиран, затим senex или старац, младићев родитељ и на неки начин конкурент […] неколико женских карактера, од којих је једна била увијек обећана супруга распојасаног младића, затим meretrix или куртизана, која је тој жени била конкуренција. Учене комедије познају и фигуру слушкиње, која је најчешће у служби куртизане и њезина поузданица. На сцени је обично била фигура неког град[ског] паразита, вјечног студента или учитеља, и коначно miles gloriosus, који је најчешће бивши хвалисави војник” (LMD web). Држићева комедија се поетички надовезује и на ставове нове комедије, чији аутори одступају од школске ерудитне комедије, и у њу уводе прозу и говорни, градски језик (као и дијалектизме и говор странаца) и субверзивне поруке. Интересовање Марина Држића, као и других стваралаца нове комедије, за сексуалну тематику, токове новца и патријархални систем угрожен иницијалном комичком ситуацијом, огледа се и у Дунду Мароју.

Држићеви узори у оновременом сијенском позоришту, првенствено Алесандро Пиколомини, залагали су се за функцију комедије као коректора друштвеног морала, која би представљала „све врсте и природе људи и њихове односе, у пуном богатству, који проистичу из живота” (Бојовић 2020: 16). Живост, актуелност, ангажованост и субверзивност Држићевог дела најбоље се огледа у пролозима Дунда Мароја, првенствено прологу Дугог Носа, негроманта од „велицијех Индија”. Негромант најављући драмску радњу и подсећајући публику на Држићеву претходну драму Помет (у којој се појављују и ликови Дунда Мароја), гледаоцима субверзивно представља Држићеве идеје о друштву, његовом златном добу (aurea aetas) и утопији. Насупрот Негромантовом путовању у Старе Индије, где затиче живот људи заснован на идеји златног доба где „неима имена моје и твоје, ма је све опћено свијех, и свак је господарод свега” (Држић 2020: 101), живот Држићевог Дубровника јесте искварен и изопачен, заснован на антитезама и парадоксима, те овај пролог даје величанствену алегорију о томе како су људи нахвао преузели земљу од људи назбиљ, а сама драмска врста коју Држић пише представља борбу против лоших и пакосних човичуљака, барбаћепа и жвирата. О Држићевој борби против лошег вођења Дубровника говоре и завереничка писма из 1566, упућена Козиму I Медичију, у којима критикује аристократску власт и даје план државног удара, након ког би Република пала под проректорат породице Медичи. Држић у писмима дају слику „лудих и охолих властеоских наказа” које историчари књижевности повезују са „карактеризацијом људи нахвао у прологу Дугога Носа у комедији Дундо Мароје” (LMD web).

Пролог драме Скуп није ништа мање значајан за поетику Држићевог стваралаштва, због чега је, уз одломак о злату, укључен у наставни програм Хрватског језика за гимназије (пре актуелне курикуларне реформе). Ова комедија је приказана на свадбеном пиру дубровачког властелина Саба (Гајчина) Палмотића 1555. године као прерада Плаутовог Ћупа са златом (Aulularia), из ког ће настати сви ликови тврдица у модерној европској књижевности. Држић Скуп започиње прозним монологом Сатира који наговештава и уводи публику у драмску радњу. Овај пролог значајан је због Држићеве тежње за „мешањем непосредне стварности и позоришне илузије” (Бојовић 2003: 84). Држићева одлука да уместо пасторале на свадбеном пиру прикаже комедију, Сатир који је истовремено и домаћин (невестин брат), расправа о улози позоришта у оновременом друштву, превазилажење границе између гледалишта и сцене алудирањем на глумачку дружину и позивање на античке изворе свог дела, значајни су за проучавање Држићеве поетике, али и приказивање развоја дубровачке ренесансне драме у наставном контексту.

Распад СФРЈ и растакање српскохрватског језичког савеза у четири блиска и паралелна језичка и књижевна универзума, умногоме је утицао на формирање свести о књижевном канону. Потреба да се подручје наставе књижевности сведе на класике светске и класична и савремена дела сваке појединачне националне књижевности, довела је до тога да маргиналне локалне књижевне појаве постају центар наставног интересовања, док важне фигуре књижевности других јужнословенских народа „преко ноћи” нестану из програма и уџбеника. Позиција Марина Држића и његовог великог смијеха упркос томе остаје канонска, неопходна за формирање нових, младих читалаца који треба да постану људи назбиљ.

ЛИТЕРАТУРА

1. Бојовић 2003: Злата Бојовић. Ренесанса и барок: студије и чланци о дубровачкој књижевности. Београд: Филолошки факултет – Народна књига.
2. Бојовић 2014: Злата Бојовић. Историја дубровачке књижевности. Београд: Српска књижевна задруга.
3. Бојовић 2020: Злата Бојовић. „Драме Марина Држића”. Предговор у: Држић 2020. Стр. 7–21.
4. Држић 2020: Марин Држић. Приредила Злата Бојовић. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.
5. Илић 1998: Павле Илић. Српски језик и књижевност у наставној теорији и пракси. Нови Сад: Змај.
6. LMD web: Leksikon Marina Držića. https://leksikon.muzej-marindrzic.eu/.
7. Пантић 1968: Мирослав Пантић. „Предговор”. У: Марин Држић. Дундо Мароје. Београд: Просвета. Стр. 5–17.
8. Пантић 2020: Мирослав Пантић. „Велики смијех Марина Држића у своме времену и данас”. У: Држић 2020. Стр. 295–302.

[1] Као део Држићевог драмског опуса данас видимо дванаест драма: еклоге (Тирена, Венера и Адон, Плакир и вила), фарсу (Новела од Станца), ерудитне комедије (Помет, Дундо Мароје, Пјерин, Џухо Крпета, Скуп, Манде, Аркулин) и трагедију (Хекуба) (према Бојовић 2014: 150).