Аутор: др Дуња Демировић Бајрами
Историјат насељавања простора Војводине
Плодно земљиште, обиље воде и умерена клима привлачили су људе у војвођанску равницу. Многи народи оставили су трагове, а њихови међусобни сукоби, узајамна прожимања и утицаји давали су печат историјским раздобљима.
Први земљорадници и сточари настањују Војводину у млађе камено доба (у неолиту), које траје између 6000. и 3500. године пре нове ере. Коришћење метала почиње око 3800. године пре нове ере. То је изазвало промене у начину живота и у наредних 1800 година све више долазе до изражаја имовинске разлике у праисторијским заједницама, док уместо матријархата наступа партијархат.
У другој половини I века пре нове ере у Војводину продиру Римљани и освајају Срем и јужне делове Баната. И други крајеви (Бачка и северни Банат), где су били Дачани и Јазиги, захваљујући трговини и другим контактима, били су под утицајем римске културе. Он се осећао у већем делу Војводине скоро 500 година. Срем је постао важна римска провинција с јаком војном и цивилном влашћу. Римљани су ширили писменост, стварали градове, градили путеве, интензивирали пољопривреду, увели виноградарство на Фрушкој Гори, подстицали трговину и занатство.
Крајем VI века у ове крајеве долазе Словени. У току вишегодишњег рата (791-796. године) Карло Велики је уништио аварски племенски савез и Франачка је померила своје границе до Фрушке горе. Битне промене у друштвено-економским односима настале су крајем IX века када су с истока дошли Мађари и настанили највећи део територије данашње Војводине, где су затекли остатке Авара, словенско и франачко становништво. И Бачка, Банат и део Срема били су под влашћу угарске (мађарске) државе. До нових потреса у Угарској дошло је кад су Луксембурговци сменили Анжујце (1387. године). Убрзо затим искрсла је нова опасност – Турци, који су после косовске битке (1389. године) упућивали своје одреде према северу и упадали у Срем и Банат и пустошили их. Срби настањени у Угарској остали су привржени својој вери и подигли су велики број православних цркава и манастира, који су постали центри писмености, преписивања и ширења српске књиге. Последњи српски деспот Павле Бакић наставио је да доводи Србе с Балкана, али је насељавање обустављено кад су Турци освојили и опустошили и ове крајеве
Турци су учврстили своју власт у Срему у време првог похода на Беч 1529. године, Бачку су освојили 1542. године, док је Банат коначно пао у њихове руке 1552. године. Из војних и економских разлога Турци су у Војводини насељавали српски и влашки живаљ, посто се велики број становника, претезно Мађара, одселио на север. Војводина је под Турцима била привредно и културно уназађена. Народ је био притиснут тешким дажбинама и зулумима.
После пораза Турака под Бечом (1683. године), Аустријанци су кренули у офанзиву и продрли до Скопља. Турци су протерани из Бачке, западног и централног Срема, а у рату 1716-1718. године, и из Баната и Источног Срема. Турска власт у Војводини замењена је аустријском. Пошто су Турци реорганизовали војску, натерали су Аустријанце на повлачење. Пред одмаздама Турака у великој сеоби 1690. године, под патријархом Арсенијем III Чарнојевицем, хиљаде Срба прешло је у Војводину. Пошто је Војводина после ратова с Турцима била опустошена, а многе њиве запарложене, државна власт и спахије почели су да насељавају становништво из Немачке и Северне Угарске. Почетком XVIII века Бачка и Банат били су слабо насељени. Насељеници су били неопходни за претварање пустара и мочвара у обрадиво земљиште и за обнављање трговине и занатства. Највише је насељено Немаца, који су били вични рационалној обради земље и познавали су занате. Словаци су се досељавали с Карпата, најпре око 1740. године у Бачку, а касније и у Банат и Срем. У Бачкој су се у то време масовније насељавали и Мађари да би се касније многи пресељавали у Банат. Русине је на своје бачке поседе насељавала комора до 1765. године: после су се они селили и у Срем. Планско насељавање Румуна било је у другој половини XVIII века, али они су се и раније самоиницијативно, и поред противљења аустријских власти, с карпатских планина спуштали у банатску равницу. Настављено је и насељавање Срба и Хрвата из Лике, Далматинске загоре, Србије и Босне. Након II светског рата, а након ослобођења 1945. године, Војводина се укључила у састав Федеративне Југославије као аутономна покрајина.
Основне карактеристике становништва руралних подручја Војводине
Од укупно 465 насељених места у Аутономној покрајини Војводина, 415 су сеоска насеља. Око 43% од укупно 1.916.889 становника живи у тим насељима. Сеоска газдинства су у овом тренутку у процесу значајних промена које имају утицаја на рурални развој, као и на сваког члана домаћинства стављајући их у позицију прилагођавања ради економског опстанка.
У другој половини XX века, сеоска домаћинства доживљавају значајне промене. Промене у демографским и социо-економским структурама сеоског становништва су такође имале утицаја на домаћинства. Број укупног и активно пољопривредног становништва је смањен што доводи до смањења броја активног становништва у породичним домаћинствима. Просечно домаћинство је смањено зато што млади одлазе у градове у потрази за бољим условима за живот и рад, а све то доводи до промена у структури породичног домаћинства и фарми.
Војвођанско сеоско насеље у просеку има око 2.200 становника и 22,94% њих су старији од 60 година. Забрињавајућа је чињеница да 87% од 415 насеља има негативну стопу наталитета (негативан је у 38 од 45 општина). Скоро 95.000 становника је мање на селу у 2011. него у 2002. години и Покрајина има за око 100.000 становника мање него пре две деценије. Према величинској категорији најзаступљенија је група сеоских насеља са популацијом од 1.000-3.000 становника. Функционална усмереност већине руралних насеља указује на изразиту усмереност ка пољопривредној производњи.
Демографска ситуација у АП Војводини је врло лоша јер се више од четири деценије не обезбеђује ни проста биолошка репродукција становништва што је довело до демографског старења становништва. Демографски показатељи старосне структуре становништва упозоравају да је дошло до старосног дебаланса. У периоду 1971-2006. године уочава се константно смањивање учешћа младих уз истовремено повећавање учешћа старих лица. Са око 12% особа старости 65 година и више, односно са око 20% особа старијих од 60 година, Војводина се налази у поодмаклој фази демографског старења. Контигент младог становништва смањен је са 30% у 1971. години на 22,6% у 2002. години, односно на 21,5% у 2008. години, док је индекс старења у Војводини 2008. године износио 99,7. За само десет година (2002 – 2011), становништво у Војводини је за скоро 2 године старије, али старење становништва представља проблем који постоји и у многим развијеним земљама, посебно у Европској унији.
Образовни ниво пољопривредног становништа посебно је неповољан. У поређењу са другим европским земљама, у Србији је образовни ниво пољопривредне радне снаге и даље изразито низак, али је благо побољшан у односу на претходни попис становништва, у погледу смањења учешћа сеоског становништва без образовања или са непотпуном основном школом у укупном становништву (са скоро 30% у 1991. на мање од 20% у 2011. години) и раст сеоског становништва са вишом и високом стручном спремом (са 4,4% на 6,7%). Скоро 20% сеоског становништва је без икаквог образовања или са непотпуном основном школом, док је мање од 9% градског становништва у овој категорији.
Удео становништва без школске спреме и непотпуног основног образовања, на основу пописа из 2011. године, скоро је двоструко смањен у руралним него у градским подручјима. Претпоставља се да је разлог тај што овој структури становништва припада најстарија старосна група, која претежно живи у руралним подручјима Војводине и да је висока специфична стопа морталитета најстаријег становништва узрок ове појаве. Истовремено, проценат сеоског становништва са вишом или високом стручном спремом (6,71%) је скоро три пута мањи него у урбаним срединама (19.13%).
Војводина је регион са најмањим процентом становништва које се суочава са бар једном димензијом сиромаштва (финансијским сиромаштвом или материјалном депривацијом или депривацијом у насељу). Војводина има најмањи проценат становништва суоченог са депривацијом у насељу (1,7%) а Западна Србија највећи (12,5%). Међутим, највећи проценат сиромашних међу великим газдинствима је на подручју Војводине, која је пољопривердно најинтензивнији регион.
Морфологија сеоских насеља у Војводини
Већи део војвођанских насеља своје морфолошке карактеристике је добило претежно током XVIII века. Подизана су тада према инжeњерским плановима, по систему поља на шаховској табли, са улицама које се углавном секу под правим углом. Велика пространства погодних површина за градњу условила су да се села шире хоризонтално тако да није постојала потреба градње спратних зграда. По низу основних карактеристика морфологије, војвођанска насеља разликују се од других насеља у Србији. Многи од њих су резултат планске градње. Аустрија је након освајања ових територија настојала да их што брже насели и привредно активира. То је било најефикасније учинити планским колонизацијама, а бројни пројекти који су сачињени у погледу планирања насеља опредељивали су се за најједноставнија решења. Сличне планове имала су сва колонистичка насеља од античких времена до данас.
Само четвртина војвођанских насеља има четвороугласту основу (облика квадрата или правоугаоника), а половина решеткасту структуру (праве паралелне улице које се са наспрамним улицама секу под правим углом). Овај облик насеља најзаступљенији је у Банату где чине 35,4% свих места, затим у Бачкој са 28,5%, док је њихов удео у Срему најмањи и са 9,4% далеко заостаје за покрајинским просеком. Овакав размештај на једној страни условљен је чињеницом да је и у време аустријских и каснијих колонизација најмањи број насеља саграђен у Срему. На другој страни овде је постојало највише ограничавајућих физичко-географских фактора за несметану градњу. Готово сва банатска насеља и већина бачких насеља овог облика саграђени су на лесној тераси, а на лесној заравни само једна већа група у околини Бачке Тополе и мања група у околини Беле Цркве.
Облици остале три четвртине војвођанских насеља настали су као резултат стихијске градње, под снажним утицајем неког од природних фактора или деформисањем четвороуглих основа. Код већине је била присутна градња кућа уз друмове или на ограниченим површинама погодним за градњу насеља. Први фактор најчешће условљава појаву насеља издужене или крстасте основе у свим њеним формама, зависно од тога да ли село настаје уз друм или на раскрсници друмова. Издужена – низна насеља настају и деловањем другог фактора. То је најприсутније у Срему где су на ниској лесној тераси од забаривања биле безбедне само уске и издужене фосилне обалске греде, а на Фрушкој гори насеља су грађена у поточним долинама. У овом делу Војводине, карактеристичном по стихијском настанку насеља, издужену или крстасту основу има 56,5% места. У Бачкој таква села настају у најновије време стихијским окупљањем салаша уз друмове и бројна су на лесној заравни на којој је и највише салашарских насеља. У Банату оваква села су малобројна.
Опште привредне карактеристике руралних подручја Војводине
У структури бруто друштвеног производа АП Војводине, индустрија учествује са 53,4%, услуге са 30%, пољопривреда са око 10%, а грађевинарство са 6,9%, док је БДП по глави становника у руралним подручјима 74% од националног просека. Војводина има за 4% нижи просек зарада по становнику у односу на републику.
У сеоским насељима, пољопривреда је и даље основна привредна активност и главни извор прихода. Међутим, пољопривреду карактерише ниска продуктивност и конкурентност, висок ниво екстензивне производње са ниским приходима по домаћинству. Поред ниских прихода пољопривредних произвођача, стране директне инвестиције у пољопривреди су испод 1% од укупних инвестиција. Куповна моћ потрошача је такође изузетно ниска. Бруто домаћи производ у пољопривреди је већи од бруто домаћег производа у прехрамбеној индустрији, што значи да се значајан део пољопривредне производње троши или извози у сировом стању, а не прерађује сопственим капацитетима. Удео пољопривредног становништва у укупном становништву Војводине је испод 11%. Пољопривредно становништво Војводине чини 26% пољопривредног становништва, односно 24% од активног пољопривредног становништва Србије. По једном становнику долази 0,88 хектара пољопривредног земљишта или 0,78 хектара оранице. Имајући у виду да је просечна величина газдинства око 3,59ха обрадивог земљишта и да свака фарма има око три одвојене парцеле, може се закључити да Војводина има веома неповољну структуру имовине. Значајне карактеристике руралних подручја Војводине су и низак ниво диверсификације економских активности и висока стопа незапослености (преко 20%), те се рурална популација суочава са проблемом сиромаштва.
Основна карактеристика сеоских газдинстава у погледу власничке структуре показује да су она мала и подељена. Таква структура има негативан утицај на обим пољопривредне производње. Постојећи процес деаграризације и законских мера не помаже много узимајући у обзир наслеђе и закуп. Улагања у пољопривреду, пре свега мелиорацију, нису довољна и постојана. Све ово има утицаја на сеоска домаћинства, а потом и на читава рурална подручја. Најмање диверсификоване приходе имају газдинства у Војводини, која су снажније од осталих ослоњена на пољопривредни приход и самим тим више зависна од положаја пољопривреде. Посебно висок удео сиромашних је међу самачким газдинствима на подручју Југоисточне Србије (75%) и у Војводини (46%). Ови параметри указују да је демографско пражњење села у наведеним регионима значајан генератор њиховог сиромаштва. Потребе за пољопривредном радном снагом, посебно у сезонским радним врховима, у Војводини су веће него у другим деловима Србије. Разлози томе су пораст броја старачких газдинстава, недовољна техничко-технолошка опремљеност једног дела радних операција и висока заступљеност радноинтезивних усева у производној структури овог подручја.
Због свега овога постоји потреба за додатним извором прихода. Развој руралног туризма је једна од могућности. Постоје природне предиспозиције за такав развој, али не и добро дизајниране друштвене активности. Тако на пример, од 415 сеоских насеља у Војводини, само у 17 су делимично развијени неки облици руралног туризма.
Развој села обухвата много ширу област од пољопривреде, домети политике развоја села превазилазе фарме и произвођаче. Он се може схватити као скуп различитих социо-економских активности, дефинисаних руралном политиком, које су усмерене на сеоска подручја. Суштински, то су активности које воде побољшању живота и привређивања на селу, а најчешће подразумевају: инвестиције у средства за пољопривредну производњу и прераду, изградњу и обнову сеоске инфраструктуре, едукацију и стручно усавршавање сеоског становништва, унапређење сеоског туризма, промовисање традиционалних и културних вредности, заштиту природне средине и окружења и слично. Основни проблеми, који већ дуги низ година успоравају развој сеоских подручја, везани су за миграцију сеоског становништва у урбана подручја, неповољну старосну структуру сеоског становништва, недовољне инвестиције у развој села и живота на селу, као и устаљено препознавање пољопривреде као делатности која се поистовећује са развојем села, занемарујући остале делатности које доприносе његовом развоју.
Остави коментар