Друштвено-политичка улога Милутина Јакшића

Аутор: др Милош Савин, историчар

Српска демократска странка у Војводини успела је да повеже врхунске интелектуалце тог доба, Милутина Јакшића, Милету Јакшића, Исидору Секулић, Вељка Петровића, Игњата Павласа, Тихомира Остојића и многе друге значајне личности поменутог доба. Демократска странка настала је из потребе за самоодбраном због урушавања српских политичких односа и српске грађанске политике у Војводини чије је темеље поставио Светозар Милетић. Српске опозиционе странке у Војводини, односно јужној Угарској, биле су видно загађене међустраначким сукобима крајем XIX и почетком XX века. Званична подела на либерале и радикале неоспориво се догодила 1890. године, када је радикал Јаша Томић на новосадској железничкој станици свесно и планирано заклао Мишу Димитријевића, вођу српских либерала. Након убиства Димитријевића, либерали нису успевали да обезбеде јаког лидера као ни ефикасну структуру својих идеја. Политиком странке руководио је чувени политичар из Милетићевог доба, Михаило Полит-Десанчић. Либерали су важили за интелектуалну странку, међутим изгубили су корак с временом. На простору данашње Војводине самим почетком XX века формирају се нове демократске групе чије су се политичке идеје потпуно разилазиле са дотадашњим политичарима. Кикинда је била од посебног значаја. Група демократски оријентисаних интелектуалаца окупила се управо у Кикинди. Они су сматрали да је за политички рад неопходно оснивање посебне српске демократске политичке организације, као и свог политичког листа који је представљао први корак формирања Српске демократске странке у Војводини. Милутин Јакшић (1863–1937) поставио је идејни правац Кикиндској демократској групи.

Милутин Јакшић. Милутин и његова браћа били су потомци чувене породице Јакшић из Српске Црње. Отац им је био учитељ, а стриц чувени песник и сликар Ђура Јакшић. Велику српску православну школу Милутин је завршио у Новом Саду као најбољи ученик. Његови родитељи имали су пуно деце, из тог разлога нису могли да финансирају Милутиново школовање. Гимназијски професори и добротвори препознали су Милутинов потенцијал те су му помогли у даљем школовању. О историји Срба у Војводини као и о француској буржоаској револуцији, упркос забрани мађарских власти, Милутин је поседовао велико знање. Након гимназије завршио је студије српске теологије. На овим студијама са посебном пажњом изучавао је историју Српске православне цркве, нарочито Карловачке митрополије/патријаршије, као и историју Срба у Војводини. Иако је предмете из богословске догме положио са највишом оценом, они га нису претерано занимали, његово интересовање било је усмерено ка правом животу цркве у народу. Након богословије, Милутин је дипломирао и на Правном факултету будимпештанског универзитета на ком се истакао као један од најбољих стручњака из историје, социологије и уставног права. Похађајући истовремено и наставу на Филозофском факултету, Јакшић је постао стручњак и за правна, историјска и културолошка питања везана за Србе у Војводини. Један од најугледнијих професора Новосадске и Карловачке гимназије био је од 1890. до 1904. године. Написао је мноштво историјских студија о историји војвођанских Срба које су од непроцењивог значаја. Поред научних радова писао је и песме и приповетке због чега су га тадашњи савременици звали „други Змај”. Милутин се превремено пензионисао 1904. године и повукао у Српску Црњу. Тамо је наставио са својим политичким деловањем на идејном уобличавању и утемељењу демократског размишљања међу Србима у Војводини.

Покретање часописа и његов значај за демократске странке. У покретању часописа Српски глас 1907. године у Кикинди поред Милутина нашли су се и др Арсен Видак, др Сава Путник, учитељ Славко Лаковић, православни свештеници Стојан и Милета, као и браћа Милутина Јакшића – адвокати Васа и Жарко. Трошкови покретања часописа били су огромни, из овог разлога кикиндске демократе су одлучиле да у покретање укључе богатог трговца Марка Видака који није био политички везан за њих. Као недељник, Српски глас почео је да излази 21. априла 1907. године. Васа Јакшић био је изабран за уредника часописа, иако је главни идејни правац давао Милутин, док је за Васиног помоћника био изабран Ника Николајевић, књижевни преводилац. Овај часопис су готово све демократске групе у Војводини прихватиле као свој орган, из тог разлога покретање Српског гласа можемо сматрати за оснивање Српске демократске странке у Војводини. На Угарском сабору исте године ступио је на снагу Апоњијев закон, који је путем образовног система имао за циљ да мађаризују немађарски народ Угарске. Након ступања овог закона ситуација је постала тешка за све народности, посебно за Србе. Српске демократе, попут Милетића 1860. године, сматрале су да је питање немађарских народа Угарске могуће решити само и искључиво у независној Угарској. Кикиндске демократе своју подршку су показале малобројним али искреним мађарским демократама, који су поред општих грађанских права подржавали и право на равноправност немађарских народа Угарске, укључујући и Србе. Српске демократе оштро су се противиле комунистима и социјалистима, сматрали су да само и искључиво друштвеним променама без револуције може доћи до праведнијег друштва у оквиру капитализма. Милета Јакшић, свештеник који је у младости заступао крајње левичарске аграрне ставове, и Васа Стајић, који се такође ограђивао од социјализма, налазили су се на левици ове групе сматрајући да су оправдане само националне револуције. Српски глас, усмерен идејом Милутина, одбацивао је српске привилегије из доба феудализма и Војводину из периода апсолутизма сматрајући их за превазиђене, и захтевали су српску националну борбу утемељену на модерним демократским вредностима.

Значај часописа за идеју аграрне промене и описмењавање сељака. Демократе су највећи значај давале српској просвети, која је према њима била најбитнија за друштвено-економски развој демократских вредности. Као најближи аграрној левици од свих демократа, Милета Јакшић је у оквиру редакције Српског гласа припремао посебна издања у виду брошура које су се бесплатно делиле сељацима. С обзиром на то да је међу српским сељацима владала неписменост, ове брошуре објашњавале су главне идеје демократа на поједностављен и народу читљив начин. Кикиндске демократе организовале су бесплатне курсеве описмењавања. Тадашњи закон налагао је да је неписменост фактор за ускраћивање гласачког права.

Однос демократа са Светозаром Прибићевићем. Српски глас имао је велику подршку српског свештенства, учитеља широм Војводине, као и групе „Нових Срба”, предвођене Васом Стајићем и панчевачких демократа на челу са богатим адвокатом, Душаном Дудом Бошковићем. Кикиндске демократе су, у борби против феудализма и апсолутизма, пласирале преко Српског гласа паролу: „Ближи ми је Мађар демократа, него Србин аристократа”. Српске демократе су сматрале да само независна Мађарска која би деловала у складу са својим интересима а не аустро-немачким, заједно са Србијом може да стане на пут немачким тежњама да завладају подручјем од Скандинавије па све до Солуна. Демократе су се кроз лист Српски глас залагале за трајан и поштен српско-мађарски споразум, који би поред осталог погодовао Србима у Војводини. Тесну сарадњу од самог почетка демократска група имала је са Светозаром Прибићевићем и његовом Српском самосталном странком из Хрватске. Упркос присним односима, демократе из Војводине су одбијале предлоге Светозара о уједињењу његове групе и демократа у једну политичку странку. Овакав приступ оправдавали су различитом ситуацијом у Хрватској и Војводини и самим тим сматрали су да не могу бити обухваћене истом политиком. Као реалан разлог противљења спајању две стране јавило се Светозарево изразито ауторитарно лидерство унутар самосталаца – ово је било противно демократским политичким убеђењима.

Сукоби разнородних демократа. Од самог изласка Српски глас кренуо је у организацију нове Српске демократске странке у Војводини. Конференција на којој је усвојен нацрт програма Српске демократске странке одржана је јула 1908. године у Новом Бечеју. На овој конференцији највише је инсистирано на политичким правима Срба, на демократији и социјалној правди. Упркос свему, ова конференција није потпуно уродила плодом из простог разлога што су демократске групе из Војводине биле разнородне. Навешћемо као пример сомборске демократе, окупљене око листа Слога које је предводио Јован Јоца Лалошевић – били су значајно конзервативнијих ставова, нису остављали утисак правих демократских циљева и уверења. Сомборцима циљ није био идеја о социјалним реформама, као ни једнакост бирачког права.

Анексија Босне и Херцеговине. Велико незадовољство међу Србима широм монархије Аустроугарска изазвала је 1908. године када је анектирала Босну и Херцеговину. Хабзбуршка држава почиње да исказује јавну и отворену србофобију што се посебно одразило путем судског и полицијског система. Иако су Милутин Јакшић и Тихомир Остојић потонули у својој политичкој намери, Српски глас успешно наставља да функционише захваљујући ентузијазму Васе Јакшића. Због незадовољства анексијом Босне и Херцеговине и освајањем већине на хрватском сабору од стране хрватско-српске коалиције на челу са Прибићевићем, Аустроугарска одговара репресијом. Основан је Велеиздајнички судски процес на коме су осуђени Светозар Прибићевић као и још 53 српска самосталаца из Хрватске. Тек након договора између Светозара и мађарског премијера Кароља Куена Хедерварија дошло је до њиховог помиловања. Карољ је био хрватски бан од 1883. до 1903. године. Поред договора са Куеном, самосталци су договор постигли и са политичким владарем Мађарске, грофом Иштваном Тисом. У првом делу Хедерваријевог представништва водећа је била Мађарска независна странка, која је имала одређене договоре са радикалима Јаше Томића и гледала им кроз прсте за афере које су правили српским аутономним органима. Национална страна Иштвана Тисе фаворизовала је српске самосталце који су 1910. године убедљиво победили радикале на изборима за Српски црвено-школски сабор.

Сукоб Светозара Прибићевића и демократа. Сомборске демократе одлучиле су да подрже мађарске владајуће кругове. За Васу Стајића из Кикинде и већину представника из Панчева, ово је било недопустиво, с обзиром на то да су веровали да мађарска власт не подржава демократске вредности и нема наклоност према Србима у Војводини, нити према остатку Србије. Из овог разлога Српски глас сукобио се и са Светозаром Прибићевићем, доказујући многобројним аргументима да је његова одлука штетна по српске интересе и српски народ. Како би одбранио себе, у недостатку аргумената, Светозар је изнео низ увреда на рачун Српског гласа и Милутина Јакшића лично. Оптужио је Јакшића да је нервни болесник ком није место у политици, иако га је пре тога описивао као тачног, одмереног и паметног човека. Поред овога, Светозар је почео да износи разне увреде на рачун Срба из Војводине, На овај начин покушао је да их представи примитивним и заосталим, између осталог измишљао је и разне народне обичаје који у Војводини никада нису били практиковани. Након Великог рата гнев је прошао Прибићевића и подршку за стварање Демократске, потом Самосталне демократске странке, те Пречанског фронта, тражио је и нашао управо међу војвођанским демократама. Марко Богдан је, прелазећи на страну мађарске владе, такође обуставио сарадњу са Српским гласом. Ово је изазвало тешке финансијске проблеме који су касније били решени путем добровољних прилога Срба интелектуалаца тог доба. Међу сарадницима Српског гласа нашли су се и Исидора Секулић, Вељко Петровић, као и многи други значајни интелектуалци поменуте епохе.

Укидање Српске народно-црквене аутономије. Аустроугарска је развила нови страх с обзиром на припрему Србије и осталих балканских држава за потпуно ослобађање од Турске на просторима Балкана. Како би спречили да се ове тежње пренесу и на ослобађање од аустроугарских закона, аустријски цар, а мађарски краљ, Франц Јозеф 25. јула 1912. године донео је одлуку да се укине Српска народно-црквена аутономија. Српска политичка делатност наставила је са функционисањем, у сада измењеним политичким околностима. О овоме најбоље говори збор одржан у Новом Саду 15. септембра 1912. године на ком су доминирале демократе на челу са Милутином Јакшићем. Ново заједничко тело српских опозиционих странака основано је на челу са Милутином. Укидање аутономије довело је до одласка старијих либерала у пасивно стање. Осим Стевана Малешевића главну реч у овом периоду имали су и Никола Милутиновић и Бранислав Станојевић који ће се касније прикључити демократама. У овом периоду такође је изражена присност демократа и либерала, као и у појединим моментима либерала и радикала. Јаша Томић није учествовао у заједничким органима како не би послужио као изговор за раздор заједничког покрета српске опозиције.

Гашење листа и хапшење Милутина Јакшића. Због изненадне смрти Васе Јакшића, Српски глас 1913. године престао је да се издаје. Активност Српског гласа биће настављена тек почетком 1920. године. За председавајуће новог координационог тела, на конференцији српске опозиције одржане 20. маја 1914. године, изабрани су поред Милутина Јакшића стари либерал Полит и радикал Јојкић. Након ове конференције Прибићевићи самосталци дистанцирали су се од коалиције. Мађарске демократе су доживеле потпуни крах, а свет је био на прагу до тада невиђеног рата. Одмах након што је избио Први светски рат, мађарске власти ухапсиле су Милутина, његову браћу и сараднике. На слободу су пуштени тек у новембру 1918. године. Обновљени Српски глас је 1920. године почео да критикује београдски режим због односа према Војводини. Уредници овог листа кроз чланке захтевају одвајање од београдских политичких кругова као и окупљање Војвођана. Упркос свим напорима и захтевима, по договору са Прибићевићем, војвођанске демократе приступиле су новој Југословенској демократској странци која је промовисала принципе централизма и монархизма. Кикиндске и панчевачке демократе ће упркос свему наставити у блажој мери да делују са својим захтевима да Војводина стекне одређену аутономију у склопу прве југословенске државе. Милутин Јакшић је на изборима изгласан за посланика на уставотворној скупштини 1921. године. Она је имала за циљ да уреди прву југословенску државу. Јакшић је учествовао у дискусијама и жестоко се борио против доношења Видовданског устава који није признао Војводину као посебну аутономну регију. Српски глас имао је нови циљ, а то је да обезбеди поновно пресељење Васе Стајића у Кикинду како би појачао њихове редове, али до тога никад није дошло. Фокус овог листа била је аграрна реформа, односно подела земље одузете Угарском преосталом феуду земљорадницима. Глас се залагао да сваки сељак добије земљу у своје приватно власништво. Ово је изазвало оштре сукобе са комунистима који су се залагали да се земља, по совјетском моделу, додели као заједничко добро свим сељацима. С друге стране, Српски глас је сматрао да заједничку земљу треба доделити само оним земљорадницима који услед инвалидитета, болести и других проблема нису у могућности да самостално обављају делатности обраде земље. У овој борби за праведну аграрну реформу до које никада није дошло, подршку Српском гласу пружили су демократа и богаташ из Крстура, др Славко Шећеров, као и вођа панчевачких демократа, адвокат Душан Дуда Бошковић. Српски глас је упркос демократским принципима правио одређене националне разлике међу беземљашима. Сматрало се да су током рата Немци показали да су веома оштри и неправедни господари када су на власти, а с обзиром на то да су одлучни и вредни радници, њихова сиротиња треба да добије земљу ван Војводине, како би пасивно локално становништво тих предела повећало продуктивност учећи од Немаца. Сличан, али умеренији став, имали су и према мађарским беземљашима. Заузети парламентарном борбом и разочарани деловањем и идејом нове демократске странке која није уважавала и штитила идеју о аутономној Српској Војводини, браћа Јакшић престала су да објављују Српски глас самим крајем 1920. године.