ДРЖАВА ИЗРАЕЛ – ОБНОВА НЕЗАВИСНОСТИ

Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић

Географско подручје Блиског истока али и ужа област плодног полумесеца насељена је од памтивека. Плодна област данашњег Израела, Сирије, Ирака и јужне Турске представља област старих цивилизација Асирије, Вавилоније благодарећи присуству плодних долина река Тигра и Еуфрата.

Иако је краљевство Израел формирано у X веку пре нове ере, почеци модерне државе долазе доста касније. Пре формирања краљевства под краљем Соломоном, јеврејски народ био је у египатском ропству. Након успостављања краљевства, цео регион Блиског истока је у VI веку пре нове ере пао под власт Персије. У IV веку пре нове ере овај простор су освојили Грци, да би после устанка Макабејаца средином II века пре нове ере Израел поново био независтан. Тада долази до формирања Хашмонејске краљевине, са Јерусалимом као главним градом. Период независности потрајаће до 66. године пре нове ере када простор данашњег Израела освајају Римљани. У два велика устанка, 70. и 135. године нове ере израелски народ не успева да се ослободи римске власти и креће масовно да се исељава у све крајеве Европе.

Током средњег века, јеврејски народ је био протериван и угњетаван на већем делу територије Средње и Западне Европе. У земљама Средње Европе доминирао је део Јевреја под називом Ашкенази који су говорили хебрејским језиком, док су у Шпанији боравили Сефарди чији је матерњи језик био ладино.

Након векова живота у дијаспори, XIX век је донео узлет ционизма, јеврејског националног покрета, жеље да се формира јеврејска држава у Палестини и да се формира значајна имиграција. Идејама Теодора Херцла и Леона Пинскера ционизам је заживео у последњим деценијама XIX века. Територија Палестине се наметала као област јеврејске имиграције иако су разматрани и други делови света. Сваки регион који би био спреман да прими већи део јеврејских избеглица био је потенцијално погодан за насељавање. Разлог са оснивање идеје ционизма и самог покрета између осталог био је и појачан антисемитизиам на европском континенту током XIX века.

Балфоровом декларацијом из 1917. године добијена је британска подршка за насељавање Јевреја у Палестини.  Лига народа је 1923. доделила Великој Британији мандат над Палестином ради припремања становништва за независност. Упоредо с тим развојем догађаја, Јевреји су се непрекидно досељавали у Палестину, углавном као земљорадничко становништво које ће касније развити систем кибуца.

Ипак, 1939. године, у освит Другог светског рата, Британци су, желећи арапску подршку, донели тзв. Бели документ где је стајало да треба успоставити систем у коме ће Јевреји и Арапи имати заједничку владу. Овај документ је био виђен као значајан пораз јеврејске стране, јер је донео оштре рестрикције за јеврејску имиграцију, док за арапску имиграцију није било никаквих забрана. Како је арапско становништво бројчано превазишло јеврејско у годинама неконтролисаних миграција, очекивало се да ће у овој заједничкој влади доминирати Арапи.

Током Другог светског рата на подручју Европе страдало је око 6 милиона Јевреја. Холокауст над припадницима овог народа вршен је на читавој територији које је освојила нацистичка Немачка али и на територији тзв. Независне државе Хрватске. У концентрационим логорима Аушвиц, Дахау, Треблинка, Мантхаузен, Јасеновац, Старо Сајмиште, Топовске шупе али и многим другим вршен је геноцид над припадницима јеврејског становништва као „коначно решење“ политике нацизма и њихових савезника.

За време Другог светског рата и даље се Јевреји легално или нелегално исељавају за Палестину. Резултат тога је да су на овој територији на крају рата чинили око трећину становништва.

Године 1947. Велика Британија одлучује да одустане од мандата на палестинску територију и да је препусти Уједињеним нацијама. Комисија УН-а 29. 11. 1947. године доноси план поделе територије на јеврејски и арапски део. Јеврејски део (Израел) би чинило 55% терирорије (са пола милиона Јевреја и исто толико Арапа). Арапска држава би по овом плану обухватала 45% територије са око 800.000 Арапа и свега око 10.000 Јевреја. Подручје Јерусалима би обухватало подједнак број Јевреја и Арапа, сваки од око 100.000. Овај план је прихватила јеврејска страна док је арапска потпуно одбацила сматрајући да им припада читава територија и да имају већину становништва по попису који је обављен 1945. године.

Велика Британија је препустила мандат над Палестином 14. маја 1948. године када је створена држава Израел. Већ сутрадан, околне арапске државе напале су јеврејску државу. Ипак, Израелци су се спремали за сукоб. Тако је до службеног проглашења израелске државе и почетка првог израелско-арапског рата полувојна организација Јевреја у Палестини под називом Хаганах била јачине 9.500 активних и око 30.000 резервних припадника. Осим тога, у саставу јеврејских оружаних формација у то време било је око 3.000 припадника ударних чета под називом Палмах и приближно исто толико добровољаца којима је по селима и градовима подељено оружје. Људство се обучавало у британским базама у Палестини, а руководећи састав је школован у војним школама и на курсевима у Енглеској.

Непомирљивост Арапа са стварањем јеврејске државе није била само локална, палестинска, већ регионална, арапска. Негирање одлуке УН-а о стварању државе Израел су показале све чланице Арапске лиге. Састав земаља чланица Арапске лиге према одлуци ОУН био је категоричан: оне су обзнаниле заједничку одлуку да ће силом спречити стварање јеврејске државе. И што се више приближавао дан повлачења Британаца из Палестине и прокламовања државе Израел, то је све више расла напетост.

Оружане снаге Арапске лиге ангажоване у рату бројале су око 35.000 људи. Већину тих снага сачињавале су елитне јединице из састава Арапске легије, формиране и обучаване још у време британске колонијалне владавине. Израел је тада имао око 45.000 људи под оружјем, од којих је било око 25.000 наоуржаних чланова пољопривредних задруга (Домовинска стража). Дакле, израелске оперативне снаге бројале су око 20.000 људи. Арапске земље почеле су рат без јасно дефинисаног циља и детаљно координираног плана операција. С територија арапских земаља (Сирије, Либана, Јордана и Египта) које се граниче са Израелом, оружане снаге тих земаља кренуле су у одлучан напад, који се у почетку одвијао доста успешно, али су Израелци касније стабилизовали одбрану и прешли у контраофанзиву.

Израел је искористио преговоре о примирју за интензиван увоз наоружања и мобилизацију својих ратних потенцијала и прегруписање оружаних снага. У току јуна 1948. његове оружане снаге су знатно нарасле и њихова укупна борбена моћ је повећана до размера које су омогућавале прелазак у контраофанзиву, коју Израел подузима на централном фронту општим правцем Тел Авив – Јерусалим. Како је таква помоћ у наоружању и муницији била ускраћена Арапима, њихове снаге нису се могле ефикасно супроставити.

Стабилизацијом фронта на источном делу према јорданским, ирачким, сиријским и либанским снагама и прегрупацијом својих снага, Израел је 9. октобра 1948. прешао у одлучан напад на египатске снаге. Пораз на бојном пољу арапске земље су доживеле као тешку трауму повређеног националног поноса. Оне су, наиме, веровале да ће у арапском мору, тј. у маси арапског становништва, једноставно угушити израелску државу. Но, у пракси се показало да такав екстремизам не само што није могућ већ је вишеструко штетан и има низ негативних последица на виталне интересе суседних арапских земаља. Пре свега, оне су у том рату изгубиле извесне територије Палестине које су дотле биле под њиховом контролом.

Одмах након заврштка рата и потписаног примирја са суседним арапским земљама, Израел доноси закон о војној обавези становништва јеврејске нацоналности оба пола, чиме је арапско становништво искључено из службе у армији како би им се спречила могућност да легано дођу до оружја. Кадровски рок за староседеоце био је 2,5 године, а за досељенике 2 године. Израел је тада био једина земља у свету у којој су и жене биле законски обавезне служити војску и учествовати у оружаној борби. Све девојке од 18 до 26 година регрутоване су на 2 године, а жене без деце, до 34 године позиване су на вежбе као и мушкарци. Жене старијих годишта (изнад 34 године) распоређиване су у штабове, позадинске јединице, територијалне органе и на друге, лакше дужности.

Данас Израел обухвата површину од 20.770 km². То је скоро дупло већа територија него што су јој гарантовале Уједињене нације 1947. године (11.000 km²). На крајњем северу Израела простире се Галилејска висораван просечне висине 600 метара. Јужније се пружа брежуљкасти крашки терен и висораван Шарон. На крајњем југу простире се висораван Негев. Уз обале Средоземног мора пружа се дуга и уска приморска низија. Западна обала (или Цисјорданија) је углавном брежуљкасти терен, а низија има уз обале реке Јордан. Ту се пружа раседна удолина Гор, која је део Великог светског рова (Fossa magna), који допире све до Источне Африке.

Површинских водених токова, сем реке Јордан, готово и да нема. У тектонском рову, којим протиче река Јордан, налази се више језера, од којих су највећа Галилејско и Мртво море. Оба језера су слана и налазе се у дубоким депресијама (Галилејско – 209 метара, а Мртво море – 392 метра од нивоа Средоземног мора). Мртво море има велики салинитет, тако да у њему нема живог света.

Јордан је највећа река и кроз Израел протиче на дужини од 140 km. Вода Јордана није слана и Израел користи за натапање обрадивих површина. Кроз цели Израел су постављене огромне цеви којима се вода Јордана специјалним системима спроводи у Негев. Највеће језеро је Галилејско (Тиберијско), слатководно је и богато рибом.

Захваљујући досељавању стручњака и приливу страног капитала (углавном јеврејског), Израел је створио снажну привреду. Пољопривреда је једна од савременијих у свету. Израелци су постали најбољи стручњаци у наводњавању земљишта, па су успели многе пустиње да претворе у плодно тле. Своја села су организовали у виду задруга (кибуци), које имају многа обележја социјализма. Такође, у пољопривреди је постигнут висок степен механизације и хемизације, па су приноси веома велики. Пољопривредна производња је усмерена на гајење извозних култура, јужно воће, рано и остало поврће, дуван, памук итд. Израел, мада има доста становништва, извози пшеницу. У сточном фонду највише је говеда, оваца, коза и свиња. Израел је велики извозник и меса, месних прерађевина и сирева. Риболов се обавља на морима и језерима. Енергетска основа Израела је добра.

Привредно најважнија и најнасељенија је приморска равница уз Средоземно море. На једном делу Израел је широк само 15 km, што је велики стратешки проблем ове земље. Обала је дуга око 200 km и слабо је разуђена и плитка, па ствара проблеме поморском саобраћају. Само лука Хаифа има природан, дубок залив. Готово читава низија је, посебно између Тел Авива и Хаифе, под јужним воћем. Јужни део приморја је сушнији, па се ту гаје пшеница и маслине. Хаифа је најважнија лука Израела. То је велики индустријски центар са развијеном металургијом, хемијском и петрохемијском индустријом. У њој се налази највећа рафинерија нафте. Поред Хаифе подигнути су велики погони текстилне и аутомобилске индустрије. Тел Авив је најважнији индустријски центар Израела (метална, прехрамбена, дуванска, кожна, електротехничка и индустрија брушења дијаманата). Око Тел Авива формирала се урбана агомерација коју чине: древна лука Јафа и градови Бен Берак, Рамат Ган, Петах-Тиква и Холон.

На северу земље простире се Галилејска висораван. Ту преовлађују фарме и кибуци са мешовитом пољопривредном производњом. Овај крај је најпознатији по маслинама и дувану. У Галилеји се експлоатише и мање налазиште гвоздене руде.

Јужније од висоравни пружа се низија Есдралон, која повезује приморску низију са долином реке Јордан. Пружа се правцем запад-исток. Она је рејон гајења јужног воћа.

Идући даље на југ наилази се на висораван Шарон, која је најпознатији виноградарски крај.

Још јужније је брежуљкаста Јудеја. Ту се гаје жита и средњеевропско воће. Центар ове регије је нови главни град Израела Јерусалим (раније је био Тел Авив). То је древни град са многобројним споменицима трију религија. Познат је по графичкој, дуванској и кожној индустрији.

Даље на југ простире се полупустињска и пустињска висораван Негев, која захвата око половине Израела. У привредном и демографском погледу има најмањи значај. Међутим, преко ове територије саграђен је водовод великог капацитета, па Израелци постепено ово подручје претварају у плодно земљиште. У овој регији експлоатишу се фосфати. Најближи град овој области је Биршеба, познат по производњи брома. На крајњем југу земље пружа се уско Акабско приморје.

Израел је током друге половине XX изборио своју независност и проширио се на рачун арапских држава. Опстајући окружен непријатељским државама (Либан, Сирија, Египат, Јордан, Ирак, Саудијска Арабија и Иран) развио је војну и привредну моћ по којима је један од лидера на Блиском истоку. Почевши од ционистичког покрета као одговора на растући антисемитизам у Европи, држава Израел је данас политички и економски стабилна и спремна да се суочи са реалним проблемима у непријатељском окружењу али и да негује културу сећања на своје страдале сународнике у Холокаусту и борбама за независност у каснијим израелско–арапским сукобима.