ДУХОВНИ ПРЕОБРАЖАЈ

Аутор: Ђорђо Сладоје

Ево готово четири деценије траје стварлачка авантура, занимљиво и узбудљиво пјесничко путовање Ивана Негришорца. На нашој књижевној сцени појавио се 1981. године књигом пјесама  „Трула јабука“, а потом су услиједиле књиге „Ракљар. Желудац“, „Земљопис“,“Топло,хладно“, „Хоп“, „Абракдабра“ и друге писане у неоавангардном поетичком кључу, што подразумијева наглашен критички, често и негаторски однос према традицији, према свему што, из те перспективе, изгледа  старо и овештало, разградњу естетичких, логичких и синтаксичких норми, језички експеримент који неријетко прелази у прекомјерно нсиље над језиком, употребу колоквијалних и сличних идиома, фагментарност, интелектуализам, слободну често произвољну асоцијативност коју диктира подсвијест, а усмјерава жеља за иновацијама а често и за бизарном екстраваганцијом.

Признајем да је моја примитивна артистичка свијест мало шта од тога онда поимала и прихватала, а данс још мање. Ја сам као и сада римовао излажући се подсмјеху модерних и напредних генерацијских другова, од којих су се многи, не и Негришорац који се никада није одрекао авангардистичких искустава, у међувремену претворили у даноноћне чуваре традиције, па тако, примјера ради, не смије се пред њима рећи ни ријеч против сонета, којем су се до јуче ругали, као да се  ради о урођеничком фетишу, а не о једном од многих  лириских облика који се, истини за вољу, примио у српској поезији, захваљујући, прије свега, великим пјесницима.

Ријеч је, дакле, о поезији „лома језика“, како се то каже, а о чему је Негришорац оставио свједочење у критичкој студији „Легитимацији за бескућнике“. Али већ у „Везницима“, из 1995. године, уочљиве су извјесне промјене у поезији овог пјесника како на духовном и идејном, односно поетичком плану, тако и на формалном и нарочито на језичком. Видљива су унутрашња помјерања ка нешто традиционалнијем начину пјевања, чујнији су лирски тонови у стабилном и све складнијем стиху, да би до потпуног поетичког преображаја дошло најприје у „Потајнику“, а потом у „Светилнику“ и  „Каменим чтенијима“. У мноштву оних који су се преко ноћи мијењали, ово је један од ријетких преображаја у који сам безрезервно повјеровао.

И у Негришорчевом случају обистињује се тврдња неких књижевих тумача да значајне и велике поезије нема без стваралачког суочења са кључним вриједностима историје, мита, културе и религије оне језичке заједнице којој пјесник припада.

У потрази и жудњи за што чвршћим духовним ослонцем и оним утврђеним вриједностима које ће симболички осмислити само постојање али и пјеснички чин у исти мах, пјесник  се у „Потајнику“ вратио прошлости и завичају – оном свијету који из излетничке перспективе дјелује незанимљиво и оскудно, а у ствари је богат и сложен и што је најважније аутентичан. О таквом повратку о привидно ретроградном ходу поезије увјерљиво говори Бруно Шулц: „Суштина стварности је смисао. Оно што нема  смисла  за нас није стварно. Сваки фрагмент стварности живи захваљујући томе што има удјела у неком универзалном смислу. Старе космогоније изражавале су то тврдећи да је у почетку била ријеч. Именовати нешто значи укључити га у универзални смисао. Првобитна ријеч била је халуцинација која је кружила око смисла свијета, била је велика универзална цјелина. Ријеч у данашњем значењу је још само фрагмент, рудимент неке давне свеобухватне интегралне митологије.

…Али када неким начином наредбене праксе (споразумијевања) скине своје окове, тада се у ријечи дешава регресија, ходање уназад, ријеч тада тежи давним везама, употпуњењу у смисао и ту тежњу ка извору (у овом случају Потајнику), ту чежњу ријечи за својом прадомовином називамо поезија. Поезија, то су кратки спојеви смисла међу ријечима, нагла регенерација првобитних митова. Поезија препознаје те изгубљене елементе смисла, враћа ријечима њихово мјесто, спаја их према давним значењима. Код пјесника ријечима се некако враћа сјећање на њен суштински смисао. Зато свака поезија представља митизацију, тежи ка поновном стварању митова о свијету.“

Овај нешто подужи исказ, један од најбољих који ковори о суштини поезије, јасно оцртава и нову лирску позицију пјесника, који се након бурних стваралачких авантура,  по дубљем унутрашњем налогу, враћа „прадомовини ријечи“ и извору који се овдје зове Потајник. Сама ријеч је вишезначна и загонетна и према рјечнику значи оно што је скривено, невидљиво, чувано у тајности; тајно скровиште, чувар тајни, станиште душа, мотритељ на људе из потаје и извор који повремено пресушује. И сви ће ови раскошни семантички аспекти бити удјенути и у књизи на разне начине распјевани. Силазећи у свијет  својих драгачевских предака и у њихов језик, у простор патријархалне културе, пјесник је препустио ријеч онима који су ту културу  градили, чували и узносили. У вишегласју, да не кажем жубору „Потајника“, чују се гласови знаних и незнаних – тежака, кириџија, кулучара, дунђерина, биљежника, доушника, зидара, сеоских луда и фантаста, казивача и потказивача, али и познатих личности, као што су књаз Милош и кнез Михаило, Јанко Молер, Цвијић, Ердељановић, Тројановић, Ранко Тајсић и многи други. Они причају приче о историји, политици, држави, о слугама и господарима, о вјери, науци и техници, о стварралаштву, о идентитетуу, о моралним  и метафизичким питањима, склапајући  раскошну слику  Србије које више нема и оживљавају дух   патријархалне културе која је разорена, али из чијих крхотине још зари и свијетли нешто важно и драгоцјено, што нас, можда најчвршће, и данас држи на окупу. То је, богат, слојевит и лијеп језик којим јунаци „Потајника“ можда нису кадри да одгонетну тајне природе и историје и метафизичке загонетке, али свакако су у стању да опричају сопствени живот и живот заједнице којој  нераскидиво припадају и да  том животу прибаве онај универзални смисао, у чему им припомаже и сам лирски субјект својим  контемплативним упадицима у дистисима. У односу на данашњи измрцварени српски језик, овај из „Потајника“ изгледа каао краљевић спрам просјака. А што се и на једном и на другом унуци и дједови једва споразумијевају, проблем је који увелико превазилази пјесничке компетенције. „Потајник“ можда и није Негришорчева најбоља књига, али је најизворнија и  потписнику  ових редова најдража. „Потајник“ је уз то и најтврђи јемац пјесниковог дубоког и истинског духовног и поетичког преображаја, који се, да не мистификујемо, своди на то да се, како рече Шулц, ријечи допусти да се присјети суштинског смисла, што је пјесник срећом  и учинио.

У потрази за што стабилнијим и чвршћим  упоришним тачкама  коју је започео „Потајником“, Негришорац се спустио још дубље до самих темеља нашег духовног постојања и спјевао „Светилник“, књигу у чијем је средишту Хиландар, та неугасива жижа у којој се укрштају главне духовне, историјске па и судбинске силнице српског народа. Једноставно речено, нема за нас живљег ни значајнијег симбола од Хиландара. Црквени живот је у њему до ситних појединости строго уређен, али испод те наизглед мирне површине пулсира сва величина и трагика српске историје и одвија се права драма лирских јунака у суочавању са коначним питањима о смислу људског постајања, а кључно питање  је не како већ за шта живјети.

Своју причу о Хиландару, непоновљиво хиландарско искуству на 250 страница, причају многи који су са овом светињом долазили у било какав дотицај, у огромном временском распону од градње манастира до данашњих дана. Овдје се, вољом пјесничке имагинације, умножавају, сустижу, преплићу и укрштају разноврсни гласови. Свој доживљај темељне и кровне српске светиње причају искушеници, књиговође, кувари, трпезарци, подрумари, ризничари, кројачи, обућари, вртлари, чтеци, преписивачи, живописци, секретари, али и  професори, историчари, калуђери, монаси, игумани, цареви и краљеви; чују се охоли и скрушени, јаки  и слабовјерни, подвижници и поражени, уцвијељени и обесправљени, кљасти и убоги… И сви они свједоче, без обзира на силне дилеме и искушења, присуство Духа Светога и чуда божијих која се у Хиландару дешавају. А све је то мајсторски преплетено и озвучено брујем акатиста који је посвећен Пресветој Богородици.

Негришорац је пјесник наглашене културолошке свијести, великог знања и занатског умијећа, модерног сензибилитета и изоштрених чула за религијске и метафизичке сдаржаје. И све је то на узоран начин уграђено у ову сложену и вишеслојну књигу.  Особеним поступком, пажљивим и прецизним језичким нивелисањем, он је успио да актвира битне сегменте наше старе црквене књижевности и њене канонизоване облике – молитве, похвале, посланице, житија, хрисовуље, повеље… Вјешто су уплетени лични доживљаји и историјске чињенице, канонски и апокрифни списи, усмена предања, легенде, митологичке приче и пјесме, записи, документи и свједочења… И све то у славу Хиландара и његове моћне и Свете Заштитнице.

Црна Гора је једна од опсесивних тема Ивана Негришорца којом се на темељан и узбудљив начин бави у позамашној пјесничкој књизи „Камена чтенија“. Овој мистериозној земљи, њеној узбудљивој историји и опскурној савремености  Негришорац је посветио књигу огледа под већ пословичним насловом „Истрага предака“, а затим  и  „Негошевски покрет отпора“ који је инициран молитвеним  и  саборним одговором народа у виду литија на бјесомучно  злостављање православних Срба у Монтенегру.

И у „Каменим чтенијима“ присутан је претежним дијелом поступак који смо  већ упознали и у „Потајнику“  и у „ Светилнику“. И овдје је маниром провјереног ерудите и сраственог истраживача обављен детаљан претрес црногорске историје све тамо од Светог Јована Владимира до обесвећеног и расходованог попа Мираша, по невољи нашег савременика. И овдје читамо записе, свједочења, исповијести и хронике огромне множине оних који су стврали и узносили црногорску историју до оих који су је разметали и унижавали, чему смо и сами свједоци. У „Каменим чтенијима“ бруји као у пчелињаку готово несавладиво вишегласје. Зборе краљеви и њихове слуге, патријарси, анонимни дијаци, монаси, владике, војсковође и путописци, трговцци, књижевници и фарисеји, научници, комунистички функционери, лингвисти, геј активисти и многи други.

И сви се ти гласови, по сили божије воље и пјесничког  послушања,  сабирају у четири жалосна плача Петра Петровића Његоша. Јер, он је кључна фигура црногорске историје како оне приземне са којом се као влдар рвао, тако и оне епске јуначке, прожете косовским завјетом, али и метафизичко-религиозне коју је обликовао у свом ненадмашном дјелу. И „Камена чтенија“ испјевана су баснословно богатим језиком главних протагониста чији су ликови вјешто психолошки, карактерно и у сваком другом погледу оцртани и смјештени у историјски препознатљиве  ситуације.  И све је то изведено у некој врсти ерудитског заноса, наративне бујице и раторичког замаха који је међу савременицима упоредив једино са Бећковићевим, иако морам рећи да мјестимична сажимања не би ни овдје била наодмет.

Ова по много чему особена пјесничка трилогија коју чине „Потајник“, „Светилник“  и „Камена чтенија“ писана је у страсном и динамичном  сагласју ерудиције и надахнућа, отворених чула за историјску, моралну и религијско-метафизичку димензију људског постојања, језиком у којем су активирани сви његови семантички и симболички потенцијали и притом  упослени разноврсни пјеснички поступци од црквеноканонских до постмодернистичких. Ова трилогија не представља само свједочанство о пјесниковом духовном и поетичком преображају већ и изузетно значајан допринос савременом српском пјесништву.

И овдје ћу стати изостављајући све оно што Драган Станић ради као предсједник Матице српске, уредник Енциклопедије, универзитетски професор, историчар и теоретичар књижевности, есејиста и критичар и друге послове без којих је тешко стећи потуну представу о овом несвакидашњем ствараоцу у нашој култури и књижевнoсти.