Дукља – Зета – Црна Гора: корени српског идентитета

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Идентитетско питање на Балкану, и посебно у земљама некадашње Југославије, и даље остаје врло комплексно и нерешено. То свакако није спецификум само овог простора, нити је Балкан по томе јединствен у Европи и шире. Довољно је само узети пример Шпаније, која готово пет столећа након формалног уједињења круна Кастиље и Арагона има одређене проблеме по том питању, или Белгију, чија је историја и у време Хабзбурга и након њих, врло турбулентна и комплексна из овог аспекта.

Сведоци смо, међутим, да је управо на нашем подручју у току и генеза, па чак и измишљање нових идентитета. Не оспоравајући ни најмање никоме право да се изјашњава како жели и осећа, без сумње је неопходно деконструисати нове, политичке тенденције, да се напросто измисле нови идентитети, те да се, на темељима српског историјског и културног наслеђа исти граде, и то готово без изузетка, са позиције мржње према свом српском изворнику. Данашња Црна Гора је свакако најеклатантнији пример тако нечега. Стварање нове нације, језика и писма, и на концу цркве је покушај да се отме српски идентитет и претвори у своју супротност. Због свега тога, неопходно је вратити се историјским изворима. Само на тај начин, њиховим објективним и научним сагледавањем може се одговорити на питање о идентитету простора данашње Црне Горе.

Када су се Срби доселили на Балканско полуострво, као што је у науци добро познато, оформили су неколико архонтија, односно условно речено државних творевина. Константин VII Порфирогенит, византијски цар и писац у свом делу De administrando imperio, намењеном његовом сину и наследнику престола Роману, овако описује српске земље у приморју, које, без изузетка, укључују и добар део данашње Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. 

У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес, и у области Босне Котор и Десник.

Они који сада тамо живе у Захумљу, Срби су из времена оног архонта који је тражио заштиту од цара Ираклија. Они су названи Захумљани по планини која се зове Хум и заиста у језику Словена Захумљани значи они иза брда, јер се на овом подручју налази велико брдо са два града на његовом врху, Бона и Хум, а иза тог брда тече река названа Бона, што значи Добра.

Племе проконзула и патриција Михајла, сина Вишетиног, архонта Захумљана потиче од некрштених који су становали на реци Висли и који су се звали Литцики, они су се населили на реци званој Захлума.

У земљи Захумљана насељени градови су Стон, Мокрискик, Јосли(Ошље), Галумаиник, Доброскик (Дабар).

Земља Травуњана и Конављана је једна. Становници су потомци некрштених Срба, из времена оног архонта (кнеза) који се одселио из некрштене Србије и затражио заштиту цара Ираклија, све до времена Властимира, српског архонта. Тај кнез Властимир удао је своју кћерку за Крајину, сина Белоја, жупана Травуније. У жељи да га учини племенитијим, свога зета, дао му је титулу архонта и учинио га самосталним. Од њега се родио Хвалимир, а од њега Чучимир. Архонти Травуније су увек били под влашћу архонта Србије. Травунија на језику Словена значи утврђено место, и то зато што у земљи има много утврђења.

Овој земљи Травунији подређена је друга земља названа Конавље. Конавље на језику Словена значи теретна кола, због тога што је земља равна па они све своје послове обављају употребљавајући кола.

На подручју Травуније и Конавља налазе се насељена места Травунија (Требиње), Ормос (Врм на Требишњици), Рисан, Лукавец, Затлебље (Зетлив).

Дукља је добила своје име од града у тој земљи који је основао цар Диоклецијан, али је сада то опустели град, премда се и сада назива Доклеја (Дукља).

У земљи Дукљи налазе се велики насељени градови и то Градац, Новиград, Лонтодокла.

Названи су Пагани зато што нису прихватили крштење у време кад су сви Срби примили крштење. Назив пагани на језику Словена значи некрштени али на језику Ромеја њихова земља се зове Арента (Неретва) па се и они називају Арентани (Неретвљани) са стране истих Ромеја.

У Паганији су насељени градови Мокро, Веруља (Вруља), Острок и Славинец (Градац). Уз то они поседују и ова острва: велико острво Корчула, на ком постоји и град, друго велико острво Мљет, које спомиње свети Лука у Делима Апостолским, под именом Мелита, на коме је змија угризла Светог Павла за прст, а коју је он бацио у ватру, друго велико острво Хвар, друго велико острво Брач. Ту постоје и друга острва који нису под влашћу истих Пагана: острво Хоара (?Сушац?), острво Вис, острво Ластово.

Како се може видети из Порфирогенитовог записа, од свог доласка на Балканско полуострво у време цара Ираклија (610-641), Срби су населили у великој мери цео простор и данашње Црне Горе, као и Босне и Херцеговине и делова Далмације. Из овога је јасно да су и Дукља, као и Захумље и Травунија сматране српским земљама. Када се ово пореди са данашњим тумачењем термина Дукља и Дукљани јасно је да је посреди озбиљна грешка. Дукљани и Дукља немају никакав етнички засебан идентитет. Он може бити само условно речено државни, будући да у средњем веку концепт државе и државности никако не одговара савременом поимању.

Историја Дукље до почетка XI века је прилично магловита, али од тог столећа ствари су значајно јасније, иако је корпус извора сразмерно мали. Свакако најбитнија личност јесте кнез Јован Владимир, који је постао и зет цара Самуила. Наиме, овај владар је покорио и српске земље, а према Летопису попа Дукљанина, у њега се заљубила Теодора Косара, ћерка Самуилова, када га је угледала у тамници. Самуило га је тада пустио, оженио својом ћерком и поставио назад за владара у Дукљи. Јован Владимир је пострадао 1016. године од руке Јована Владислава, сина Самуиловог, који га је на превару убио одсекавши му главу. Извесно је да је Јован Владимир канонизован у хришћанској цркви недуго после смрти. Написано му је и житије, које је изгледа било предложак и аутору Летописа. На тај начин, Јован Владимир је постао и први српски светитељ.

Поред првог канонизованог српског владара, Дукља је подарила и првог српског краља. Окруњивање Михаила Војислављевића у тесној је вези са напредовањем Дукље под његовим оцем Стефаном Војиславом. Као и раније, почујмо како извори тумаче ове догађаје: Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика. Војислав је очигледно био заробљеник или талац у Цариграду који се одметнуо и ослободио своју земљу протеравши Теофила Еротика, византијског намесника. Византијски извори, дакле, без изузетка Војислава повезују са Србима и таквим га сматрају. Кекавмен га директно наводи ὁ Τριβούνιος ὁ Σέρβος-Βοϊσθλάβος ὁ Διοκλητιανός, дакле као Травуњанина Србина и Војислава Дукљанина. На другом месту наведен је још експлицитније као Стефан Војислав архонт (кнез) Срба – Στέφανος ὁ καὶ Βοϊσθλάβος, ὁ τῶν Σέρβων ἆρχων.

Овом приликом нећемо се превише задржавати на историјским догађајима, будући да је тема идентитета у фокусу. Али ваља рећи да је Војислав водио низ сукоба са Византијом, где је свакако најзначајнија Битка код Бара и савез који је Војислав склопио са тадашњим византијским дубровачким стратегом Катаклоном. Војислав и Дукља су били умешани и у два словенска устанка на Балкану под вођством Петра (О)Дељана и Алусијана 1041-1042. године. Устаници су се издавали за наследнике Самуилове династије и узбуркали су цео Балкан у том кратком периоду.

Михаило Војислављевић је наследио свога оца на трону у Дукљи. Био је први српски краљ, пошто је пре 1077. године извесно добио круну од папе. Наиме, управо те 1077. године у писму папе Гргура VII Михаило се назива sclavorum rex. Био је несумњиво део велике коалиције папиних савезника у борби против Византије, а и у контексту политике јачања папства. Овај угледни понтифекс Римске цркве створо је читаву мрежу вазала од Нормана до Данске. Михаило је такође понео и високу византијску титулу протоспатара а био је и могући византијски зет, али до тог брака се не зна да ли је дошло. Његова широка балканска политика довела га је нужно и у сукобе са Царством, па се као архонт Срба (Далмата) спомиње и у спису Алексијада византијске принцезе и историчарке Ане Комнине. У Стону је Михаило подигао и цркву Светог Михаила, у којој је његов краљевски портрет на коме се виде утицаји норманског и италијанског фрескописа и градитељства.

Смештена на размеђи источне и западне цивилизације, Дукља, као и њене наследнице на том подручју, биле су изложене утицајима обе сфере. Стога је мешање утицаја Римокатоличке цркве и православне било и очекивано и природно. Истовремено, треба увек имати на уму да је верски идентитет, или макар његова јавна манифестација, средњовековних владара неретко био и флуктуирајући, везан и за опортуне политичке околности и прилике. Осим тога, у најранијим деценијама након 1054. године, велике разлике између две цркве се нису ни примећивале, нити су сматране двема одвојеним институцијама.

Михаилов наследник Бодин, као уосталом и његов отац, радили су на учвршћивању дукљанске независности и настојали да створе и независну цркву. Често се у историографији сматра да је 1089. године настала барска надбискупија, али је у новије време ово мишљење подвргнуто критици. Сам Константин Бодин, пак, био је током своје каријере и савезник и противник Византије, а са њим су се сусрели и вође Првог крсташког рата 1096. године.

Бодиновом смрћу Дукља почиње да опада, а међу српским земљама уздиже се Рашка (Србија), чије је владаре жупане Вукана и Марка поставио управо сам Константин Бодин. Уздизање Рашке везано је у првом реду за династију Вукановића, а у време док се ова династија бори са Византијом управо у Дукљи, за коју се све више користи и термин Зета, у њој се родио Стефан Немања. Његов отац Завида склонио се у Дукљу у династичким превирањима у Рашкој и ту се 1113. године у Рибници код Подгорице родио Стефан Немања.

Немањина житија и сви други извори тога времена, јачање Немањине власти и ширење власти на Дукљу и друге српске земље посматрали су као сабирање отачаства, уједињење српских земаља, а сам Немања је на Дукљу гледао као на своју дедовину.

У повељи манастиру Хиландару 1198. године српски велики жупан јасно каже: Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, и Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибли, и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дедовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и предобих: од морске земље Зету и са градовима.

Немањина династија је била органски дакле везана за Дукљу, односно Зету, како је већ сам Стефан Немања назива. На тлу Зете ничу и прве задужбине. Ђурђеви Ступови код Берана, светиња која и данас постоји, задужбина је Стефана Првослава сина Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање. Растко Немањић (Свети Сава) био је кнез Хума (Херцеговине), а Вукан је добио на управу Зету и носио стару дукљанску титулу краља. Она није имала практичне последице већ је била више одблесак старих традиција у овој земљи. Вуканово потомство се органски везало за православну цркву, а и сам Вукан, иако је од папе и Угарске тражио подршку, био је без сумње српски владар. Манастир Морача ктиторско је дело Стефана Вукановића, а Давидовица је задужбина Димитрија Вукановића, познатог касније монах Давид. Вуканови већ синови, дакле, саградили су храмове који и данас постоје.

Од Вукана летописи прате потомке све до Вратка, наводног оца кнегиње Милице. Иако су летописи познији, јасно је да је ово везивање и дукљанских/зетских владара било органско везивање Зете као дела немањићке државе. Престолонаследник српскога трона неретко је био краљ Зете или столовао тамо, а помоћ зетске властеле била је одсутна у неким превирањима на српском престолу.

У црквеном погледу, када је Свети Сава основао аутокефалну српску архиепископију 1219. године, зетска епископија је основана у старом седишту цркви Светог Михаила на Превлаци, а црква Светог Ђорђа, односно већ поменути Ђурђеви Ступови код Берана постали су седиште будимљанске епархије. Обе ове дијецезе и данас су интегрални део Српске православне цркве, са готово непрекидним осмостолетним континуитетом. Од доба цара Душана Зета је седиште митрополије, а митрополите зетске можемо, са мањим или већим хијатусима, пратити до конца средњег века.

Након 1371. године започето је феудално растакање државе, а Зетом су завладали Балшићи, који су морали лавирати између Турака, Млетака и Деспотовине. Њих су наследили Црнојевићи, а само подручје Зете и целе данашње Црне Горе, било је делимично под млетачком управом, Османлије су започеле освајања, а од 1421. године Зета је у Деспотовини и њоме влада будући деспот Ђурађ. Након пропасти Деспотовине Црнојевићи све до краја средњег века владају Зетом. Од краја XIII века почиње да се јавља и термин Црна Гора, који се највише у доба Црнојевића јавља, и који означава густе шуме Ловћена, Црмнице све до манастира Врањина. Као латински еквивалент, јавља се у дубровачким и млетачким документима Montagna nigra, Monte Negro, Monti negro, одакле је и потекло Montenegro.

Развој српске културе у Зети је посебно присутан у време Балшића и Црнојевића. За то је заслужна и једна жена. У питању је Јелена Лазаревић Балшић Хранић, ћерка кнеза Лазара, дипломата првог мужа Ђурађа II Страцимировића Балшића, која је потом помагала помагала сину Балши III (у једном моменту је морао прећи на римокатоличанство и са Млечанима и уз папску подршку војевао на Турке). Јелена је била и ктиторка Богородице Горичке, манастира насталог 1440. године. Дипломата је била и за свог другог мужа босанског властелина Сандаља Хранића, пратилац у Будиму 1412. године на витешким играма. Сарадња са сестром Оливером је била многострана, али је Јелена Балшић оставила огроман траг у српској култури. Горички зборник и посебно њено Отписаније богољубно, што је заправо писмо које је упутила свом духовнику и великом исихасти по имену Никон Јерусалимац, је ремек-дело епистоларне књижевности код нас. Њени списи писани су српскословенским језиком, док су манастири које је подизала или који су настали у њено доба и доцније, органски везани за светосавско наслеђе. Манастири Скадарског језера и других делова Зете, попут Бешке, Морачника, Ждребаоника и других ницали су диљем српских предела Црне Горе. И Пречиста Крајинска у којој су почивале мошти Светог Јована Владимира, и у којој је доцније било и привремено седиште зетске митрополије. Цетињски манастир, задужбина Ивана Црнојевића, којег су, слично Дечанима и Студеници, градили мајстори под јаким италијанским утицајем, постао је и прва српска штампарија. Јеромонах Макарије постао је отац српске и румунске књиге, јер је Октоих на Цетињу штампао 1494. године, а нешто доцније отишао је у Влашку. Традицију српске штампане књиге наставили су Божидар Вуковић Подгоричанин, који је штампарију пренео у Венецију и његов син Винћенцо, односно Вицко Вуковић. Захваљујући њима, од Зете српска штампана књига и писана реч пренеле су се у Млетачку републику. Монах Јован Малешевац, који је преписивао књиге у Пљевљима дошао је у додир са раним протестантизмом и чак лекторисао и редиговао књиге на српском језику које је штампао Примож Трубар, а у циљу ширења реформације међу Србима.

Све ово сведочи јасно о припадности српском идентитету културе, духовности и уметности на тлу Зете, односно Црне Горе. Након 1371. године, када је пропала династија Немањића и када је српско царство доживело крај, зетска властела се понашала у складу са временом у ком су деловали. Политички, ослањања је било и на Турке и на Млетке. Не чуди што су поједини представници и Балшића и Црнојевића мењали верску припадност, а политички и посебно војно се неретко сукобљавали са другом српском властелом и владарима, укључујући и оне у босанском краљевству. Међутим, припадност српском духовном бићу и српској култури, као и православним коренима, са свим утицајима Истока и Запада, осликавали су позни средњи век на тлу Црне Горе.

Анализирајући изворе, затим рукописно и архитектонско наслеђе, узевши у обзир да се десетине портрета само Светог Саве налазе у манастирима диљем Боке Которске, јасно је да се цело тло данашње Црне Горе може сматрати једино делом српског идентитетског корпуса, а од Новог века, односно од доба формирања модерних нација и интегралним делом српског национа. Сваки покушај негирања тако нечега води далеко од науке, у политичке глибове и међу тоталитарне идеологије, јер једино оне подржавају овакве неутемељене промене идентитетских кодова.