ДУНЂЕРСКИ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Српска магнатска породица Дунђерски представља модел развоја богатих Срба у Војводини у периоду који међе Револуција 1948/49. и социјалистичка револуција спроведена током и након Другог светског рата. До сада најобухватнији научни рад на тему ове породице, базиран на обимном истраживању, сачинила је др Весна Димитријевић. Такође, историјски занимљиво, а публицистички зачињено штиво на ову тему приредио је и новинар Љубиша Николин. У већ поменутом периоду Дунђерски су од неписмених паора прешли пут до крупних велепоседника и индустријалаца. Они су баштинили и аристократске и грађанске моделе понашања. Ове сталешке супротности врло лако се могу приметити у свим генерацијама Дунђерских. Женска деца била су образована, али и препуштена луксузу; када стасају за удају, биле су заштићене од брака из интереса и супружнике су бирале самостално, најчешће међу српским индустријалцима или угарским племићима. Мушка деца припремана су за чуваре породичне традиције и пословног просперитета, али и националне и верске самобитности; школовали су се у великим европским градовима и по повратку се укључивали у породични посао. Дунђерски су живели између Србобрана, Новог Сада, Беча и Будимпеште. У периоду до Првог светског рата они су били везани пре свега за тржишта тзв. Средње Европе, што је отварало простор културним и друштвеним утицајима. У новој држави, коју су свим срцем прихватили и чијем напретку су покушавали да допринесу на више начина, породица Дунђерски је ипак морала да се бори како би се прилагодила и опстала. Модернизација у пољопривреди, сајмови, прехрамбена и војна индустрија доносили су наду да ће породица успешно напредовати и у новим околностима. После првих успеха постало је јасно да проблеми у целокупном развоју југословенске државе нису само привремени, већ нешто са чиме ће се она борити током читавог свог постојања. У тако нестабилном економском и политичком периоду, четврта, изразито декадентна генерација Дунђерских имала је и представнике који нису били способни, ако ништа друго, бар да сачувају наслеђено богатство. Након економске кризе и аграрне реформе, нова искушења донео је Други светски рат, да би долазак комуниста на власт окончао еру Дунђерских. Остале су њихове задужбине, дворци, две пиваре које су основали и један млин у Србобрану. Међутим, ништа од тога више не припада њиховим потомцима, а значајан део њиховог капитала је након периода државног/друштвеног газдовања завршио у канџама транзиционих богаташа.

Према породичној легенди, која је накнадно створена, претпоставља се да Дунђерски своје порекло вуку негде из Херцеговине, а на тлу Хабзбуршке монархије, односно данашње Војводине, нашли су се током 17. века. Претпоставља се да се породица можда населила прво у Суботици. У историјским списима суботичког Магистрата, бележе са презиме Дунђерин, по занату којим се вероватно бавио неки њихов предак: дунђер, зидар или тесар. На пописима у Потиској војној граници презиме Дунђерин је забележено 1737. године, као и 1739. године, када су међу суботичким граничарима записани Недељко и Живан Дунђерин. Ови Дунђерски су у Суботици били врло проблематичног понашања и сушта супротност њиховим, како претпостављамо, каснијим потомцима. Од фебруара 1747. године забележено је више тужби Магистрату против њих због туче, преваре у вези стоке и насилничког понашања, док су 1764. године браћа Јован, Теодор и Симон Дунђерин учествовали у некој тучи која се завршила смртним исходом. После овога, због низа разних лоших дела која су почињена током претходних година, чланови породице Дунђерски су одлуком суботичког Магистрата протерани из града 1764. године, а њихова целокупна имовина је заплењена. Према породичном предању, из Суботице је у Сентомаш дошла удовица једног Дунђерина са два своја сина и за једног од њих се верује да је у питању Аврам Дунђерски, који се јавља почетком 19. века. По другој тези Дунђерски су се доселили из Суботице у Сентомаш у другој половини 18. века, како би задржали православље услед притисака да се, у Суботици, покатоличе или пређу у унију.

Аврам је био типичан представник српске патријахалне породице из јужне Угарске, који се под неразјашњеним околностима обогатио. Постоје неколико верзија: да је пронашао ћуп са златом које је паметно искористио; да је током последњег Аустро-турског рата спасио живот једном Турчину који му се богато захвалио. Ипак чињенице говоре да је Аврам, заједно са братом Ароном, који није имао потомака, поседовао око 60 јутара земље, што је представљало леп капитал за богатијег сељака, али ништа помпезно и огромно. Међутим, јаснија слика може се пружити тек о његовом сину и од тада се може пратити успон ове чувене породице. Гедеон – Геца или Геда Дунђерски крштен је 1807. године у Сентомашу. Право име му је било Јован, а ново је добио по епископу бачком, Гедеону Петровићу, који је тада дошао да освешта сентомашку православну цркву. Имао је млађег брата Нестора – Нецу, а у једном извору се спомиње и Арон. Када је имао шеснаест година Геца се оженио се четири године старијом Персидом Летић са Ченеја. Исте године умире му отац па Гедеон постаје глава породице. Захваљујући наследству које су он и његов брат Нестор добили од оца постају богати паори. Живели су у истом домаћинству које је функционисало као породична задруга. Гедеон је био вредан и штедљив, привржен породици али и веома строг. У управљању домаћинством показао је велике способности, али се због неписмености тешко сналазио у јавним пословима, у суду и градској кући. Имао је три сина Александра – Шандора, Новака и најмлађег Лазара. Током крвавих српско-мађарских борби за Сентомаш, револуционарних 1848/49. година, погинула су тридесет и два члана фамилије Дунђерски, а сва имовина је уништена. Александар и Новак Дунђерски борили су се у чувеној бици за Сентомаш, док су Гедеон и Нестор са женама и малом децом избегли у Голубинце, где су изузетно тешко живели. Нестор је убрзо умро, док је Гедеон једва преживео. Када је оружје утихнуло, породица се вратила у Сентомаш и на разореном имању морала је почети од почетка. Земља је била једино што им је преостало, па је развијен њен култ. Али и запарложену земљу је требало повратити намени што није било лако. Александар је тада почео да се бави сточарством, а новац је улагао у поседе око Сентомаша и Бечеја, где ће се одвојити његова грана породице. Новак се бавио унапређењем пољопривреде, док је Лазар, након неуспешних студија права, отишао корак даље у проширивању иметка, бавећи се трговином пољопривредним продуктима и касније индустријом.

У домаћинству Гедеона Дунђерског временом је било све више људи. Поред њега и Персиде, ту је живела и породица његовог брата, као и синови са својим породицама. Међутим, и имовине је било све више, па је прва подела извршена 1858. када се оженио Несторов син Петар, који је формирао нову породичну задругу. Наредна подела извршена је неколико година након смрти Новака Дунђерског, тек када се 1876. оженио његов син Милан. Из ова два случаја видимо да удовице остају у домаћинствима све док се најстарији син не ожени. Приликом исте поделе свој део имања добио је и Александар, чиме је породична задруга престала да постоји. Смрт Гедеона Дунђерског 1883. године означила је крај оваквог начина живота. Смрт га је задесила свега 2 године, пре него што је Угарски сабор званично укинуо породичне задруге, односно, свео их на искључиво добровољну форму.

Најстарији Гедеонов син, Александар Дунђерски, био је врсни узгајивач оваца и говеда, а од зарађеног новца куповао је земљу. У пласирању производа имао је велику помоћ најмлађег брата Лазара. Његов син Богдан наследио је поседе код Бечеја и посветио се модернизацији и увећавању наслеђеног земљишног поседа. Био је једини из четврте генерације Дунђерских који је био земљопоседник. Сходно култу земље, куповина земљишта је за њега значила исто што и чување српског националног идентитета. На свом имању код Бечеја имао је дворац и капелу у којој ће бити сахрањен. Осликао ју је Урош Предић, а медаљоне за гробницу израдио је вајар Ђорђе Јовановић. Током оба светска рата био је посланик у Угарском сабору, покушавајући на тај начин да заштити православне цркве и спаси српске затворенике. То му није донело олакшање у међуратном периоду, јер му током аграрне реформе није остављен супермаксимум, иако је његово имање чинило јединствену целину. Пошто се није женио, читаво имање је оставио Матици српској. Током Другог светског рата проглашен је за народног непријатеља, а умро је у свом дворцу 1943. године. Његов млађи брат Јаша наследио је кућу и поседе у Србобрану. Био је озбиљан трговац и акционар. У тренутку смрти важио је за једног од најбогатијих Срба у Новом Саду. Међутим, његова деца водила су раскалашан живот, који су се углавном завршавали губитком богатства и трагичном смрћу.

Новак Дунђерски – Нова био је средњи Гедеонов син. Оженио се Станком Војиновић и имао је са њом синове Милана и Стевана, као и кћери Јелицу и Љубицу. Током битке за Сентомаш био је народни капетан, држећи положај код фекетићке ћуприје. У периоду обнове посветио се земљишним поседима и пословима око домаћинства, све до смрти 1860. године. Његова грана одвојила се током друге деобе имања, а најзнаменитији потомак био је Стеван Дунђерски. Имао је синове Ивана и Георгија, и ћерке Јулијану и Милеву. Иван је као аустроугарски официр погинуо у Галицији док је Георгије рањен, а Јулијана и Милева су убијене током Новосадске рације. Поред тога што је био велепоседник, Стеван је био један од оснивача, већински акционар и председник Прве сентомашке штедионице (1892) и Економског удружења (1919). Ове институције биле су важне за развој пољопривреде у читавом крају: новац је улаган у жито, петролеј, со, дрва и гвожђе. Гост у његовом дому у Србобрану био је и краљ Александар Карађорђевић, који је највероватније тражио подршку за спровођење аграрне реформе. Међутим, како се светска економска криза осетила у Југославији тек 1933. године, Стеван је тада доживео срчани удар након читања извештаја са берзе и умро. Његови наследници нису успели да спрече пропаст Штедионице и морали су да продају земљу како би исплатили дуговања. Међутим, нова власт је после Другог светског рата одузела читаву имовину, осим половине Стеванове куће у Србобрану. Стевановог зета и најближег пословног сарадника Павла Добановачког, који је био и члан Самосталне демократске странке, убили су мађарски фашистички окупатори приликом уласка у Србобран. Док су обе стеванове ћерке и преостали зет убијени током Рације 1942.

Лазар Дунђерски, иако најмлађи од Гедеонових синова, био је најуспешнији изданак треће генерације ове породице. Након школовања у Сремским Карловцима и Пожуну, уписао је студије права у Бечу, али их није завршио. Оженио се Софијом Георгијевић 1855. године и са њом је имао једанаесторо деце, од којих је петоро преживело најранији узраст. Софија је још за време Гедеоновог живота одлучила да се са децом пресели у Нови Сад. Лазар је живео на релацији Србобран–Нови Сад–Чиб (сада Челарево)–Ђула. Лазар је са оцем пословао заједно све док није умро, како би одржао привид постојања породичне задруге. Бавио се трговином и улагао је у индустрију, а увећавао је земљишни фонд који је обрађивао. Пред крај живота поседовао је и имао у закупу око 42.000 јутара земље. Поседовао је три пиваре у Челареву, Бечкереку и Ечки, фабрику тепиха у Бечкереку, шпиритану и млин у Србобрану. Без обзира што није био добар познавалац коња, имао је велику ергелу. У Будимпешти је отворио завод за школовање српске женске деце „Ангелијанум“ и основао је два задужбинарска фонда: један у знак сећања на свог оца који је завештао Матици српској, а други, у знак сећања на своју ћерку Ленку, оставио је србобранској црквеној општини. Када је изгорело Српско народно позориште 1891. године, Лазар је у дворишту свог хотела „Царица Јелисавета“ сазидао ново; новосађани су га звали „Дунђерсково позориште“. Купио је дворце у Челареву, Кулпину, Бечеју и Хајдучици, а на србобранском гробљу изградио је цркву за своје родитеље. Иконостас и Гедеонов портрет урадио је сликар Стеван Тодоровић. У њој су касније сахрањени и сам Лазар, његова супруга и неки од његових потомака. Цркву је тестаментом оставио на старање србобранској црквеној општини. Лазар је са Софијом добио синове Ђорђа и Гедеона Геду и ћерке Олгу, Милку и Ленку. Блиски пријатељи били су му Михајло Полит Десанчић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић и Јован Бошковић, а радо виђени гости у челаревском дворцу били су и Урош Предић и Паја Јовановић. Лазар је имао значајне акције и сматра се једним од оснивача Српске банке у Загребу (1895), Централног кредитног завода (1895) и Прве сентомашке штедионице (1892), а својим улозима спасао је од пропасти Новосадску штедионицу. Пре него што је преминуо 1917. године, Лазар је током Великог рата морао да угости у својој кући у Новом Саду грофа Каруција. Гроф је у свом дневнику скренуо пажњу да треба мотрити на ову породицу пошто је наклоњена Србији.

Ђорђе Дунђерски, старији Лазарев син, наследио је дворац у Кулпину и куће у Новом Саду и Будимпешти. Капитал је улагао у прехрамбену и хемијску индустрију. Оженио се Олгом Мартиновић, ћерком црногорског генерала Митра Мартиновића, која је била у сродству са династијом Петровић. Имао је велику заслугу за оснивање Новосадског сајма и био је председник Савеза индустријалаца Дунавске бановине. Ђорђе је био рационалнији и обазривији при улагању новца. Као и Лазар, он је успео да направи мале привредне целине које су биле међусобно повезане и независне од несташица на тржишту. Имао је сопствене волове и коње за вучу, а касније и камионе. Већина његових предузећа била су оријентисана на прераду пољопривредних производа и меса. Преко Ротари клуба био је у блиским односима са Миланом Стојадиновићем, који је био један од најбољих економиста у Краљевини Југославији и председник владе у периоду 1935–1938. године. Стојадиновић је унео оптимизам у привредним круговима након што се у земљи осетила светска економска криза, а у то време интересе приватних предузећа, пре свега у Војводини, заступали су управо браћа Дунђерски. Стојадиновић је често био Ђорђев гост, у чијем дому су се одвијала непосредна дружења. Посебно место у Ђокиним пословима имала је „Графика“, чији је управни одбор личио на групу интелектуалаца а не привредника. Пре свега се мисли историчара Станоја Станојевића, који је касније у енциклопедијама написао неколико одредница о Дунђерскима. После Другог светског рата Ђока је оптужен за сарадњу са окупатором и проглашен је кривим. Његова имовина, која је обухватала четири фабрике, дворац, пословне и стамбене зграде, као и око 3000 јутара земље, одузета је без накнаде и проглашена државном својином. Рехабилитован је 2008. године одлуком Окружног суда у Новом Саду. Када је реч о млађем Лазаревом сину, Гедеону, он је испунио очеву жељу и био је први доктор наука у породици. Био је међу оснивачима и доживотни председник Новосадске продуктивне берзе. Заједно са братом инвестирао је у фабрику тепиха и текстилну индустрију уз посредовање Владе Илића, великог индустријалца и градоначелника Београда (1935–1939) који је био ожењен њиховом сестричином, Олгом, и у коме су нашли доброг пријатеља и пословног партнера. Међутим, Гедеон је имао великих сукоба са децом која су покушала да га прогласе неспособним и преузму му имовину. Умро је 1939. године у Будимпешти.

Од женских чланова породице Дунђерски свакако је најпознатија Лазарева кћер Ленка. По сведочењу њене браће, била је заљубљена у Стевана Адамовића који је важно за најпожељнијег младића у Новом Саду. Свакако је остала најпознатија по песми Лазе Костића, чија је била љубимица, али су неки њихови блиски познаници тврдили да романсе међу њима није било. Ленка је завршила школу у Бечу, а после је са мајком и сестром Милком отпутовала је у Италију. Свирала је клавир, лепо певала и говорила неколико језика. Умрла је на свој двадесет и пети рођендан, на Аранђеловдан 1895. године.