Аутор: Јованка Симић, новинарка
Минуло је 16 година откако се елити небеских песника придружио Душко Трифуновић, даровити писац који је оставио дубок траг у нашој књижевности, а упоредо својим незаборавним стиховима утемељио и трајно обојио сарајевску и југословенске поп-рок сцену.
Од 28. јануара 2006. када је на вест о његовом одласку у сваком од нас нешто посивело, сваке године крај његовог почивалишта на падини брдашца Черат изнад Сремских Карловаца на тај дан окупи се барем део оних који су стасавали уз његове стихове, било да су их упијали из збирки и читанки, или певали са „Бијелим дугметом“, „Индексима“, Јадранком Стојковић, Арсеном Дедићем, Здравком Чолићем, Вајтом и „Тешком индустријом“.
Жељу да му сремскокарловачко брдашце буде вечно почивалиште, песник је дискретно увио у једну песму у својој збирци „Велико спремање“. Тестаментарни стих гласи: „Када ти зађеш у године, ја ћу бити једна блага падина Черата, брда према светим Карловцима и сунцу… Ти ћеш знати, камен ће те подсећати: видиш Боже, како ти се молим, сачувај ми ону коју волим.“
Ова тајна (сремскокарловачка) веза има своју предисторију: Душко Трифуновић (1933), син Петре и Васе Трифуновића из Сијековца, села надомак Босанског Брода, учио је браварски занат и завршио је шумарску школу, а до 1955. године радио је као бравар у фабрици вагона у Босанском Броду. Био је 26-годишњак када се преселио у Сарајево, а већ наредне године објавио је прву књигу. Његову збирку „Златни куршум“ у издању сарајевске „Свјетлости“, Друштво књижевника Војводине 1960. године овенчало је Бранковом наградом.
Занимљиво је знати да је идеја о награди у част рано преминулог песника Бранка Радичевића (29) потекла од виђенијих мештана Сремских Карловаца и њиховог комшије, Ирижанина, Борислава Михајловића Михиза, врсног српског књижевника, драмског писца, сценаристе, бриљантног полемичара и бившег ђака Карловачке гимназије. Радо се Душко доцније у разговорима са новинарима дотицао свог првог песничког признања које га је први пут довело у Нови Сад.
Бранка Радичевића је кроз стихове упознао много раније, а деведесетих пошто се и трајно настанио на новосадској адреси, често је одлазио у оближње Карловце и на Черат, место са којег пуца поглед преко на „рајско Стражилово“ где од 1883. године почива Бранко Радичевић, пошто му је услишена последња жеља да му српска браћа кости из Беча пренесу у „вољене Карловце“.
За Новосађане са којима је провео последњих 14 година живота откако је 1992. напустио ратно Сарајево, Душко Трифуновић је био попут институције. У Српској Атини живео је смерно и скромно, готово светачки. Био је бескрајно сетан, изузетно мудар и незлобив човек. Често се шалио, а најчешће на свој рачун („Све сам учинио да будем господин, а сунце му љубим, погледај ово !“), а говорио је и да није избеглица („Нисам избеглица, ја сам – измаглица“).
Дошавши оних суморних 90-их у Нови Сад, скрасио се у станчићу високе спратности, превисоке за његове уморне ноге. Тим поводом пријатељима је пола у збиљи а пола у шали имао обичај да каже: „Живим на 78. степенику. Превише сам се узвисио, није то за мене.“
На само њему својствен начин умео је да потисне своју невољу и помаже људима којима је теже него њему. Често је односио воће штићеницима Дома за децу ометену у развоју у Ветернику, насељу крај Новог Сада. Волео је дуге шетње и разговоре са пријатељем по перу, Пером Зупцем. Дружио се и са ерудитом Драшком Ређепом, песником и непоновљивим рецитатором Ралетом Нишавићем, вајаром Јованом Солдатовићем, сликаром Ђорђем Беаром, новинаром Бојаном Панаотовићем…
Пријатељевао је са књижевним издавачем Зораном Колунџијом чији „Прометеј“ је од 1992. до 2001. године објавио 20 Трифуновићевих наслова. Сабрао је Душко у свом животу више књига него година. Током 73 лета написао је 84 збирке песама и четири романа: „Гола сеча“, „Казнени простор“, „Анђел до анђела“, „Давно и далеко“. Писао их је у свом узвишеном новосадском собичку на писаћој машини коју му је поклонио музички уредник Радио Новог Сада, Богомир Мијатовић.
А када се чинило да о песнику „памучне душе и још мекших стихова“ баш све знамо, Богомир Мијатовић је обелоданио да је Душко заправо Гинисов рекордер – 300 његових песама прекомпоновано је у музику!
Овај врсни познавалац некадашње југословенске музичке сцене разбио је својевремено предрасуде да је Душко наменски писао стихове за популарне рок групе и певаче, објашњавајући да је био првенствено књижевник који је објављивао збирке песама, а многе од тих стихова музичари су једноставно препознали и, уз његову дозволу, укомпоновали.
Само у три случаја наменски је написао стихове на понуђену композицију. На молбу Ранка Бобана срочио је текст песме „Главо луда“, која је постала један од највећих хитова Здравка Чолића. Није могао да одбије ни Габора Ленђела, вођу „Тешке индустрије“ коме је на брзину исписао стихове „Ти си ми била у свему нај, нај“. Постала је то једна од најлепших балада легендарних „Индекса“. И сарајевској скромној девојци са гитаром, Јадранки Стојаковић, срочио је стихове за песму „Осећам да неко долази“.
Нема генерације која се није препознавала у песмама: „Пристао сам, бићу све што хоће“, „Блуз за моју бившу драгу“, „Кад бих био бијело дугме“, „Шта би дао да си на мом мјесту“, „Има нека тајна веза“.
Многи и данас верују да једна од најлепших Трифуновићевих балада „Тајна веза“ носи љубавну поруку, а заправо није тако. Написана је за музику једног филма о Тахиру, чувару затвора. У једној сцени Тахира питају како је, а он зловољно прича како затвореници одробијају пет, десет или петнаест година и одлазе, а он је, ето, осуђен да због посла проведе неколико деценија у затвору. Душко је опевао ту Тахирову везу.
У пробраном друштву понекад се пожалио на незграпне новинарске констатације да је он „песник лаких нота“, односно „медијски поета“. Време, тај најмеродавнији судија, показало је да је пркосно-нежни песник био визионар који је у чудесном надахнућу оплеменио југословенску музичку сцену седамдесетих прошлог века, за ондашње, данашње и будуће генерације.
Његови стихови обогатили су, често и пресудно, биографије највећих естрадних звезда у овом региону. Не прође дан а да се са радио-станица или било ког медија не огласи познати музички рефрен који је Душко срочио за сва времена.
Књижевни критичари одавно су га сврстали у сам врх савремене српске поезије, а крајем прошле године најзад се вратио и у Сарајево. Тамошњи издавач Art Rabic штампао је књигу песама „Тешка индустрија“ за коју је избор и предговор сачинио Милош Зубац. То је прва књига Душка Трифуновића објављена у том граду чијем је културном успону дао велики допринос, а из којег је протеран у ратном лудилу 1992. године.
Ни смрти, ни сеобе немају моћ да пониште праве вредности. Не кида се ни тајна веза са Душком Трифуновићем.
Фото: Дарко Дозет
Остави коментар