Аутор: др Љубиша Деспотовић

Увод

Друга половина XX века импресивно је проширила спектар истраживачких дисциплина, тако да су настала потпуно нова или гранична подручја „еколошке провенијенције”, али су да иронија буде већа, у истом раздобљу забележени бројни, разнолики и брутални примери (системског) државног или друштвеног насиља над природом и природним амбијентом човека.

Даље ширење корпуса, нарочито техничко-технолошког знања и „креативне” моћи човека, наставило се и у овој већ добро начетој трећој деценији 21. века, дијаметрално супротно цивилизацијским очекивањима, манифестујући изразиту, континуирану и глобалну деструктивност у еколошкој сфери човековог бивства. Екоцид се појављује као нови производ кршења околинских права од стране савременог homo politicusa и homo economicusa.

Политичка екологија представља отуда једно савремено, „интелигентно” настојање да у свом предметном и метoдолошком регистру не само етимологију, врсте, покрете и мере заштите човекове околине, и не само дисциплине које спекулативно или теоријско-емпиријски истражују однос човека и његовог „природно социјалног света”, него политичка екологија настоји да осветли видљива или скривена, друштвена или државна, индивидуална или институционална посезања у природу која се тичу самог „онтолошког склопа” човековог постојања.

Управо отуда, клатно политичке екологије, методолошки и предметно не зауставља се само на актерима и субјектима политичког деловања, нити првенствено на истраживању институционалних и ванинституционалних, односно медијских или концепцијских услова и повода еколошке активности. Политичка екологија настоји да спозна и идентификује филозофски смисао, економску логику, и коначно, политичку легитимност, сложених и специфичних обележја односа између човека и природе.

Како ублажити, ако се не може избећи, грубо посезање човека у природу, како штету од таквог односа човека према свом природном свету свести на најмању могућу меру?

Када је у питању могућност рационализовања, односно једног коректнијег става према природи или пак заштита човекове средине, ваља разликовати два основна теоријско-концепцијска становишта: једно становиште названо је (као) интервенционистичко, а друго је laissez-fair становиште. [1]

У првом случају јавност (држава, „светска влада” – европска алијанса, друштвене групације и слично) пред задатком је да створи прихватљиве оквирне услове за коришћење (или поштеду) природних ресурса. При томе се, полазећи од „десно-леве” политичке оријентације могу манифестовати како ауторитарне интервенције (еколошка диктатура), тако и у високом степену партиципативни утицаји на регионалном, односно самоуправном нивоу (облици непосредне демократије). Ту су правила интервенисања утврђена правом (правила и забране), новцем (материјална мотивација и казне), као и друштвеном организованошћу нових техничких структура.

У другом случају, барем теоријски се „реализује” оптималан однос повезаности човека и природе, под „познатим” условом што мањег интервенисања државе, како би се механизмима тржишта – путем цена и приватизације, односно деловањем приватне својине као услова за функционисање привредног система – препустило обазриво опхођење према природи. Теоријски показатељи и емпиријски докази о пропустима једне или друге концепције, дају повода стварању нових стратегија ради спаса све неизвесније еколошке будућности човека.

Поред ових теоријско-концепцијских контроверзи, политичка екологија се бави историјском генезом човековог опхођења према природи, човековог мишљења природе, која на једном вишем степену апстракције заправо трага за типичним културолошким обрасцем и његовом еволуцијом. При томе се може правити разлика између западних, индустријско- културолошких традиција антропоцентричног владања природом и других био или физиоцентричних односа људи (човека) према животној средини. Неки ће, у данашње време рећи, да је одлучујућу улогу у томе имала филозофија просветитељства која је била у непосредном додиру са зачецима индустријализације и моделом технолошког напретка, а коју су (заједно) довели до данашње проблематике човекове средине.

ЕКОЛОГИЈА И ЕТИКА

Глобално посматрано постоје два типична, а уједно и опречна погледа на свет, односно на човека и природу. Једно је статичко, а друго динамичко схватање. За прво схватање, свет је неизмењив, сталан и одређен, промене су само привидне и немају никаквог утицаја на коначну констелацију ствари у свету. Нема никакве еволуције јер је свет стабилизован (Аристотел). Свака различитост сводива је на једнообразност, свака измена на постојаност (Монтескије). По другом динамичком схватању, свет је у сталној промени, вечном кружењу, рађању и умирању. Мења се све, како органска тако и неорганска природа. Све је подложно еволуцији и преображају, стална је једино промена. „Свет је овај ватра вечно жива која се с мером пали и с мером гаси ” (Хераклит).
У Новозаветном духу хришћанства одбачен је статички и прихваћен динамички поглед на свет (Спекторски). Природа није ни апсолутна, ни савршена. Природни поредак је пролазан и привремен, „јер ће небо и земља проћи”. Као и огреховљени човек и „сва твар уздише и тужи с нама до сад”. Ничуће зрно је симбол Новога завета.
Иако господарица, средњевековна теологија је примила поглед на свет своје слушкиње философије, која је храњена аристотеловским духом и геоцентризмом дошла у сукоб не само са просветитељством и нарастајућом науком, него и са динамичким духом самога хришћанства.
Хришћански поглед на свет не потчињава човека природи, не слива га и не равна са њом. Он га ставља изнад природе, када је у питању вољна, духовна и преображавалачка димензија човека, баш као што га у његовој вештаствености (телесности) потчињава природним законима. Дајући му право господства над природом, Бог је човеку дао и одговорност за њу као своју творевину. Он се њоме може користити у њој уживати, али тако да је преображава заједно са самим собом, обоживши како себе тако и природу. Љубав је једини легитимни однос које хришћанство признаје, како према Богу, тако и према свету (природи) и другом човеку.
Свет је поверен човековој стваралачкој слободи, али и одговорности. У зависности од свог односа према природи човек је може за себе обликовати као простор слободе ако је креативан и одговоран, али и као простор ропства, уколико је неумерен, неодговоран и безосећајан.
Човек је по дубокој вери православних хришћана, саделатник божији у преображају и спасењу света. Неодвојива је икономија спасења човека од спасења све твари. Хришћанска екологија претпоставља очишћење не само човекове нутрине већ и целе божије творевине која нас окружује и на којој обитавамо.
Наше огрешење о природу је трагично и има историјски континуитет. Али оно што одваја нововековну цивилизацију и модерног човека у односу на време које му претходи јесте философско-економски и природно-научни поглед на свет који у себи садржи једну колонизаторску и поробљивачку идеологију усмерену на беспоштедну и неумерену експлоатацију природе. Међу прве архитекте таквог погледа на свет можемо сврстати: Бекона, Декарта, Њутна, Тургота, Лока, Смита и др.
Међутим, Макијавели је први у домену политике означио раскид човековог односа са светом који је посредован хришћанском етиком. Његово је методско начело да хришћанске скрупуле још само у сфери приватности могу задржати право важења, док у свету Res publike, дакле јавности немају више право грађанства, означило је не само раскид и еманципацију политике из сфере теологије, већ и потпуно ослобођење човекове практичне делатности од сваке врсте моралних надзора. Утилитарна концепција морала која ће касније доминирати, само је логична консеквенца оног раскида којег је на опште згражавање своје епохе јавно обзнанио Макијавели.
Беконовски поклич знање је моћ обележио је знање као топос и извор да се крене у општу колонизацију природе. Изједначивши знање са категоријом моћи, Бекон је обзнанио да свако ко поседује моћ поседује и право да се шири, отима, експлоатише, али и да све то рационализује и оправдава категоријама развоја, прогреса, користи и општег добра човечанства.
Пошавши за Беконом и Лок је узвикнуо како пут према човековој срећи води преко „негирања природе” и да човек може нагомилавати онолико „трајних вредности колико жели”. Затим Смит који истиче да је основна животна преокупација homo ekonomikusa, неограничено стицање материјалног богатства чији је основни извор природа.
У основи механицистичког и квантификованог погледа на свет утемељеног на декартовско- њутновским постулатима, извршена је редукција квалитета на квантитет, суштине на форму, смисла на добит. Научним методологијама раздробљена је целина, а човеков однос према природи посредован је фрагментираним и хипотетизованим представама. У природи човек модерне види не само неми предмет истраживања, већ и извор свог богатства и уживања. Хришћанску заповест да природу преображава и обожује, он је заменио налогом да се она истражи и опљачка.
У основи модерног односа спрам природе стајали су: сцијентизам, механицизам, редукционизам, хипотетизовање, инструментализам, империјализам. Садржински одређујући нововековно схватање напретка Фечер наглашава да се он изричито схватао као развој власти над природом, наравно тиме и над човеком.
Ум који објективише, систематизује и инструментализује, нашао је свој класични израз у природним наукама, али се његовог агресивног универзализма нису могле спасити ни друштвене науке. Читава социјална, економска, правна и политичка структура (пост)модерне цивилизације, манифестације су оног ума који објективише, контролише и дисциплинује. Синкретички појам напретка схваћен као императив власти над природом, нужно је морао бити проширен и на човека. „Тотализирајуће знање модерне, показује се као легитимација и господарење у служби елита које модернизују.”
И економска наука каквом је сада знамо мора претрпети темељне измене. У свој механицистички дискурс она мора укључити и фактор природе. Треба освестити истину да извор богатства није људски рад, како нас већ неколико векова учи него природа (енергија). Рад је као и технологија само средство да се природно благостање преведе у робни облик. Грул о томе каже: Врло се лако заборавило да су жива природа и природна богатства основ сваке производње, свих улагања капитала и рада и да то и остају. То је основни закон природних наука који важи данас и заувек.
Модерна цивилизација поништила је и покидала готово све нити које спајају човека и природу (осим науке, технике и технологије). Свет механицистичке парадигме раздробио је нашу представу о животу и насилнички поделио наше искуство. Са индустријском револуцијом елементи природе у очима људи изгубили су животни квалитет. Постали су предмети које је требало категоризовати, класификовати, именовати, покидати и испитати. „Често је морао да убије живот да би, како је мислио, открио његову реалност.” Модерни човек као да није разумео елементарну истину да је тешко схватити како ствари живе ако се оне претходно лише живота.
Посматране са позиције опозитног пара модерна цивилизација с једне и еколошка парадигма с друге стране, темеље се на неким од ових постулата: док у модерни царује опредмећење, екологија афирмише очовечење; у модерни доминира отуђење, екологија захтева разотуђење; у модерни имамо прохтеве у екологији пре свега потребе; док модерна почива на претеривању, екологија инсистира на умерености; модерна тражи само привилегије, екологија жели да поштује права; модерна ужива у квантитету, екологија би да сачува квалитет; у модерни имамо однос владања, екологија нам нуди однос прилагођавања; док је модерна неодговорна и хировита, екологија негује етичност и моралност; у модерни доминира политизација, екологија се залаже за нови активизам; у модерни владају партије, екологија почива на покретима; док модерна своје конфликте решава ратом и револуцијом, екологија не познаје други пут осим мира и друштвене еволуције.
Ако сматрате да су претходне напомене „оштре” и да су формулације „жестоке” подсетио бих вас на негативни биланс модерне, када је у питању природа, а са њом и човек. Зар размере еколошке кризе, а многи истичу и еколошке катастрофе, нису довољна опомена. Зар не видимо да живимо у свету посвемашне контаминације. Контаминација је кључни појам који у себи сабира деструктивни биланс минулих векова протеклих под доминацијом модерне. Контаминација није само спољашња, она је пре свега и више од свега наша унутрашња контаминација. Потребна нам је екологија духа, душе, ума и разума. Потребно нам је буђење из самозаборава.
Јасан је и недвосмислен став да смо Ми произвођачи своје стварности, па према томе и контаминиране стварности. Он исказује нашу одговорност и став да ће контаминација и њена еманација у животну средину престати онда када престанемо да контаминирамо прво сопствену, личну стварност, када престанемо да емитујемо у свет око нас наше прљаве идеје и загађене емоције. Неће контаминација живота престати само онда када престану да раде прљаве фабрике, већ и када у нашој глави престану да се фабрикују контаминиране идеје и емоције.
Контаминација која долази из нашег духовног мисаоног хабитуса и чија је еманација у нашем окружењу стална, тј. доприноси увећању зла у свету, екологија душе и екологија мисли потребна нам је бар исто толико колико и екологија животне средине. Промене су нужне, али оне ће бити смислене и аутентичне само ако и пре свега крену од нас самих. Као и у слободи и у љубави, тако и у екологији нико други не може да нас замени. Искуство здравог живота мора бити наше сопствено или га у опште неће бити. С тога еколошка крилатица као и православна требала би да буде: Биће нам боље кад ми будемо бољи.
Еколошки обликовано, а политички одговорно мишљење мора полазити од следећих постулата:

а) свест о објективном постојању еколошке кризе и њеног глобалног карактера,

б) свест о ограничености природе чији је човек интегрални део,

в) свест о нужности укидања неодговорне доминације човека над природом,

г) свест о потреби успостављања равнотеже између природног система и конституисаног социо-културног система,

д) свест о потреби социјализације и интериоризације еколошки обликованих етичких и моралних вредности, како у нашем односу спрам природе тако и спрам другог човека.

Нова етика еколошки обликована отвара простор новој солидарности, људском самообликовању, достојанству и узајамном признавању човека и природе, човека и човека. Она настоји да отклони и ублажи последице моралног посрнућа модерне.
Екологија је на себе преузела тежак задатак упуштајући се у критику модерног света. Јер се владајући односи неће без борбе и великих жртава одрећи свог престола. У игри су разни интереси и неслућено „богатство” модерне. За прелазак на нови начин производње и поимања живота највише треба да се жртвују они који су најразвијенији, отуда толики отпори.
Религијски и научни поглед на свет не морају, а и нису нужно једно другом супротстављени. Тамо где престаје знање почиње вера, али вера није без знања, као што ни знање није без вере. Када су екологија и етика у питању оне се ту нужно преплићу јер и једна и друга трагају за аутентичним односом и смислом човека и природе. Зато готово профетски звуче речи професора Ђуре Шушњића: Проучавајући свет, почињемо да разумемо свети поредак и да мислимо на божански начин. то што чинимо у науци, можда је само молитва на други начин. Сам процес сазнавања појава уједно је и исповест онога који сазнаје: појмовно исповедање. Ако се Бог схвати и као логос, онда је наука само логичан начин обожавања, богослужење на једном другом олтару. Вера у Бога јесте прихватање света који је разумно уређен, и који се разумом може у извесној мери разумети. (…) Наука је световни начин објављивања светог поретка: светост је посвећена правилност, ред и моралност. (…) Зато је и научно истраживање увек вођено основном вредношћу: да се упозна и љуби божански поредак, а стварна корист од примене знања била је само успутни добитак.
Морамо се ослободити илузије о вредносној неутралности наше науке. Као никада до сада она мора бити пристрасна. Она мора стати на страну онога ко проповеда умереност и слободу, љубав и сарадњу, сасвим је свеједно како ће ко да га препозна – верник као Бога или научник као еколошку свест.
У науци биће природе и биће човека имају исти онтолошки статус. Православно-теолошки посматрано пак човек је виши од творевине (природе), отуда и његова одговорност за њу. Разум и осећајност, проговарају данас кроз еколошку парадигму, једнако страсно као што су то некад чинили религија и уметност опчињене девичанством природе.

Литература:

Деспотовић, Љ. (2002). Еколошка парадигма, Стилос, Нови Сад
Dieter, E. (1995). Vom Umgang mit der Natur, Opladen, in: Handbuch Politische Theorien und Ideologien I (Hrsg. Franz Neuman), S. 376.

[1]Eissel, Dieter (1995): Vom Umgang mit der Natur, Opladen, in: Handbuch Politische Theorien und Ideologien I (Hrsg. Franz Neuman), S. 376.

ДВАДЕСЕТ ПЕТ ТЕЗА О ОДНОСУ ЕКОЛОГИЈЕ И ЕТИКЕ

Остави коментар