Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Текућа 2023. година пуна је веома занимљивих и важних историјских годишњица. Ова година припада и времену када су односи Србије и Мађарске, па и Срба и Мађара, на једном веома високом нивоу, и не без разлога, позиционирају се као најбољи у историји, посебно овој новијој, савременој. Управо из тих разлога требало би без сумње да се говори мало више о неким важним аспектима културе нама суседне земље и народа, јер иако смо у политичким односима блиски, много је непознаница једних о другима. Зато су две мађарске годишњице које падају 2023. године прилика да се нашој публици изнесу неке занимљивости о мађарској химни, која ове године слави двестогодишњицу, а исто толико је протекло и од рођења великог мађарског песника и још једне необичне споне Срба и Мађара – Шандора Петефија.
Химна је свакако једно од најважнијих националних обележја свих модерних држава и народа. Неке су мало старије, попут јапанске која се традиционално веже за период од више од хиљаду година, а неке су новије. Но, већина химни се развила и постала симбол државе у време буђења националних покрета и стварања модерних нација, током XIX века. Тако је и мађарски национални покрет почео да се развија након Темишварског сабора 1790. године, те је у првој половини XIX века дошло до ширења свести о значају мађарског језика, до оживљавања процеса мађаризације немађарских народа на подручју угарског дела Хабзбуршке монархије, али и до генезе националних симбола мађарског народа.
Тако је мађарски народ добио своју химну. Она се често назива просто Химна (мађарски Himnusz) или Боже благослови Мађаре (мађ. Isten, áldd meg a Magyart) и то је и данас национална химна Мађарске. Текст мађарске химне написао је Ференц Келчеи (мађ. Kölcsey Ferenc), а музику велики мађарски композитор Ференц Еркел (мађ. Erkel Ferenc). Келчеи је ове стихове назвао Hymnus, a’ Magyar nép zivataros századaiból, што би на српском значило Химна из олујних столећа мађарског народа. Иначе, сам наслов написан је по старом мађарском правопису, у периоду пре него што је Ференц Казинци реформисао мађарски језик. Први пут Келчеи је обелоданио ове стихове пре тачно два века (1823. године), због чега се ове године и обележава значајна годишњица за мађарску културу.
Заслуга Ференца Келчеија јесте у томе што је написао стихове који су помирили римокатолике и протестанте у Мађарској, који су пре 1823. године имали засебне химне. Римокатолици су имали две свечане песме, једну посвећену Богородици (мађ. Boldogasszony Anyánk) и други химну о Светом Стефану, првом угарском краљу, која се назива Ah, hol vagy, magyarok tündöklő csillaga. Протестанти, односно реформати, имали су за химну Tebenned bíztunk, elejétől fogva, почетак 90. псалма у женевском протестантском псалтиру.
Келчеи је тако 1823. године написао стихове који су временом ујединили цео мађарски народ без обзира на верску припадност. Први пут ови стихови су публиковани 1829. године у алманаху под називом Aurora, који је водио један од најистакнутијих књижевника, драмских писаца и песника времена буђења националне свести код Мађара Карољ Кишфалуди. Остало је само да се уради и музика за ову химну, те је због тога расписан и конкурс. У жирију је, између осталих, био још један велики мађарски писац, али и адвокат и судија и уопште једна од најцењенијих фигура мађарског романтизма Михаљ Верешмарти. Његов се споменик налази у самом центру Будимпеште и то је и данас главни градски трг. Поред Верешмартија још једна знаменита фигура бирала је музику за химну – то је био Еде Сиглигети.
Од свих пристиглих предлога победио је онај који је послао диригент и композитор Ференц Еркел. Овај композитор је створио много опера на историјске теме. Познате су о Светом Стефану, Марији Батори, затим Шаролти, мајци првог угарског краља Стефана, те о Ђерђу Дожи и Ладиславу Хуњадију, која је настала у исто време када и музика за химну, 1844. године. Написао је и оперу Банк бан инспирисану драмом Јожефа Катоне. Ту је један од главних јунака Петур бан, учесник у завери против краљице Гертруде, мајке краља Андрије II. Петуру су потом одузета сва имања, међу којима и Петроварадин, по коме и носи име. За српску историју и културу је Еркел веома важна личност јер је написао оперу Ђурађ Бранковић у четири чина 1874. године. Либрето су писали Лехел Одри и Ференц Ормаи на основу истоимене драме Кароља Оберњика. Премијера је била у Националном позоришту у Будимпешти 20. маја 1874. године.
Писао је и мађарске кантате, али се опробао и то врло успешно и у хорским композицијама. Написао је 1852. године поздравну песму за цара Фрању Јосифа, али и многе друге. Свакако да се Химна истиче међу њима. Премијерно, уз Келчеијеве стихове и на музику Ференца Еркела, у пештанском Националном позоришту је изведена 2. и 9. јула 1844. године. Прво извођење на отвореном, пак, било је на будимском бродоградилишту 10. августа исте године, на пароброду који се, опет симболично, звао Сечењи, по свакако једној од кључних личности времена буђења мађарске националне свести. Сама Химна има осам строфа, али се у пригодним приликама пева, односно изводи, само прва.
Химна је дуго била суштински само нека врста националне молитве, а није имала статус националне химне. Први пут је као таква препозната тек у мађарском уставу након пропасти комунизма и ослобођења Мађарске од стега ове идеологије 1989. године. Изменама мађарског устава, односно 31. законским чланом из 1989. године унет је 75. члан Устава који Химну означава као националну химну Мађарске, на текст Ференца Келчеија и музику Ференца Еркела. Дан када је први пут Келчеи публиковао текст Химне данас је Дан мађарске културе и обележава се од 22. јануара 1989. године на тај дан.
Тачно на новогодишње јутро, 1. јануара 1823. године, родио се Шандор Петефи. Рођен је у Кишкерешу, месту које је у то време већ било већински словачко, односно у ком је живело махом већ помађарено словачко становништво. Сам Петефи заведен је у матрикулама као Александар Петровић, а његово порекло није сасвим утврђено. Иако је сасвим могуће да је имао даље српско порекло, његов отац Стефан (Иштван) је вероватно био већ Словак у другој генерацији. Отац му је био месар и крчмар у Кишкерешу. Марија Хруз, Петефијева мајка, била је слушкиња и праља пре удаје. Она је била словачког порекла и говорила је мађарски са доста препознатљивим, али ипак приметним акцентом. Дакле, најправилније би вероватно било казати да је Петефи био словачко-српског порекла, али се сасвим осећао као Мађар, а име Петефи узео је 1843. године као своје уметничко.
Још као гимназијалац почео је да пише и објављује поезију, а по завршеној гимназији је кренуо на пут, не желећи да буде месар, као његов отац. Лутао је, држао приватне часове и тако зарађивао да би преживео. У Шопрону је требало да настави школовање у лицеју али се 1839. године пријавио у аустријску војску. Његова јединица прво је била у Грацу, а Петефијева жеља била је да види и Италију. Но, ипак су се стационирали у Хрватској, што је младог Шандора јако разочарало, а и здравље му се нагло погоршало. Разболео се у Карловцу од тифуса, затим је још једном лечен у Загребу, па је отпуштен из војне службе након неуспешног лечења. Иако болестан и даље, и врло слаб, опробао се као глумац у Дебрецину крајем 1843. године.
Кренуо је затим ка Егеру, где је добио признање за своје песме. Радо су га слушали ђаци јегарске семинарије (сјеменишта) које је предводио каноник Бела Таркањи, и сам иначе песник. Након овога Шандор Петефи стиже у Пешту где коначно налази издавача за своје песме, а добија и посао уредника у једним новинама. Први пут након више година лутања Шандор Петефи може да се врати кући, где се измирио са оцем Иштваном, а у знак сећања на тај период пише неке своје најпознатије песме. Коначно, као самосталан човек који се брине о себи, има редовно и стално радно место и плату од 15 аустријских форинти. То му даје низ могућности, од којих је свакако најзначајнија та да може да се креће у отменом друштву, да посећује пештанске кафане и да почне да се креће и да бива препознат у кружоцима угледних мађарских књижевника и песника. Коначно 1846. године издао је своју прву збирку песама, што му је донело толико сањану славу и препознатљивост у друштвеним и интелектуалним круговима. Упознао се и сусретао више пута са Јаковом Игњатовићем, али никако нису могли да остваре неко блискије пријатељство. Занимљиво, Игњатовић је током револуције 1848–1849. године био веома близак Мађарима и борио се за исту ствар као и Петефи, али никад нису постали пријатељи. Игњатовић није могао да преведе Петефија на српски језик, али се дивио Јовану Јовановићу Змају на његовим преводима Петефија.
У јесен 1846. године упознаје се са Јулијом Сендреи, која је била ћерка богатог службеника, феудалца. Он се дуго противио браку ћерке са песником, јер је за њу желео бољу, односно богатију прилику, какви су и били обичаји феудалних и сталешких друштава тога времена. Но, после више просидби и молби (по некима више од пет пута је молио Јулијиног оца), 8. септембра 1847. године коначно је попустио. Заруке су обављене и објављене, а ускоро су се и венчали. Шандору и Јулији се 15. децембра 1848. године у вихору револуције родио једини син Золтан.
Ово је било време националног буђења и револуционарног врења у целој Европи. Мађари, ношени националним, али и либералним идејама, сматрали су да је куцнуо час да се ослободе хабзбуршког туторства. Мађарска револуционарна омладина на челу са Лајошем Кошутом и Шандором Петефијем истакла је своје захтеве у дванаест тачака. Сам Петефи био је и ватрени мађарски националиста, поборник републике и присталица револуције, те независне, али либералне републике у којој би била слобода штампе, равноправност грађана, али и повратак Ердеља у састав Мађарске, те мађарски језик као службени и једини у целој администрацији, школству, култури и другде.
Према мађарској традицији, која велом романтизма прилично заоденује догађаје из револуције 1848–1849. године, коју сматра и борбом за слободу, на дан избијања устанка 15. марта 1848. године Јулија Сендреји окачила је Шандору на одело прву мађарску кокарду, симбол револуције који је сашила по узору на париске народне тробојке. Тог дана песник је написао и своје познато дело Песму нације, односно Nemzeti dal. Њу је на српски језик препевао Јован Јовановић Змај под називом Устај роде, време зове. Ношен духом мађарског национализма и романтизма Шандор Петефи се прикључио револуционарним борбама. Мађарска револуција је, међутим, интервенцијом Русије доживела неславан крај, а са њом и млади Петефи, чији се живот окончао у 26 години живота. Петефи је највероватније погинуо 1849. године у бици код Шегешвара, мада је вероватно исправније рећи да му се ту изгубио сваки траг. У Београду се у Времену 1940. године појавио чланак у новинама који је тврдио да је заправо умро много касније у руском заробљеништву у Сибиру. Време наводи и неког Шандоровог унука који тврди како је Петефи био мађарски мајор који је као заробљеник био тешко болестан у Сибиру, у једном селу у близини Ците. Ту се, наводно, излечио и (поново) оженио кћерком неког бакалина, са којом је имао сина Виктора и кћерку по имену Мавра. Остарели песник је, по сведочењу његовог самозваног унука, био озбиљан човек, који је храмао због повређене ноге, а сви су га звали мађарски песник.
Овај податак је тешко проверив, а у његову истинитост се доста сумња. Но, чињеница је да је као поета и личност оставио великог трага. А многи вероватно и не знају за песму Шандора Петефија, коју су чули толико пута, а коју је препевао Јован Јовановић Змај, а која гласи:
Накрај шора чађава механа,
Трска штрчи, глава нечешљана,
Посрнула од тешкога пића
То је кућа сеоских голића
Опет неко кроз прозор се вајка:
’Богом браћо, болесна ми мајка,
Па вас моли да се утишате,
Стишајте се ако бога знате!’
Стаде дрека нико с’ не одзива,
заћутала момчадија жива,
искапише, не искаше више,
разлазе се кући шапућући.
Остави коментар