ЏЕЈМС ХЕПБЕРН, ЧЕТВРТИ ЕРЛ ОД БОТВЕЛА – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УЗРОКОВАО ПРОПАСТ ШКОТСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ

ЏЕЈМС ХЕПБЕРН, ЧЕТВРТИ ЕРЛ ОД БОТВЕЛА – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УЗРОКОВАО ПРОПАСТ ШКОТСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ

ТРАГЕДИЈЕ У ХОЛИРУДУ И КИРК О’ ФИЛДУ

1566/1567. ГОДИНЕ

Аутор: Огњен Карановић, историчар

            Завидним шкотским лордовима није било тешко да у своју већ припремљену заверу за уклањање Риција, а по могућству и саме краљице, увуку и несрећног краља и мужа њихове заједничке суверенке. Њима није пошло за руком само да Дарнлија приволе да постане део већ припремљеног завереничког подухвата, већ су истог поставили за номиналног предводника паклених планова о државном удару. У свест дубоко незадовољног и тада увелико огорченог младића усадили су уверење да су се између краљице и њеног секретара развиле другачије, знатно неприкладније везе од пуког односа господарице и службеника. Наговештена је и потенцијално кобна гласина да је још нерођено дете и наследник Марије Стјуарт плод наведених недоличних односа. Са своје стране, Дарнли је пристао на решење по коме Давид Рицио мора бити уклоњен насилним путем, а заузврат њему је обећан пун капацитет владарских компeтенција. Даље, Дарнли се обавезао да ће одмах по добијању краљевских овлашћења, која су му тако дуго била ускраћивана од стране супруге, саучеснике завере ослободити сваке кривице и свакако да ће основна интенција његових будућих владалачких намера бити усмерана према заштити права и положаја калвинистичке „кирк“. Између завереника потписана су и два споразума о јасним намерама њиховог чина, два чувена „бонда“, у којима је чак било наговештено признање суверенске власти Хенрију Дарнлију уколико би дошло до преурањене смрти краљице Марије Стјуарт. Додуше, наведена могућност преноса краљевских компетенција у пуном капацитету предвиђена је само у случају да краљица изгуби живот под „извесним несрећним околностима“.[1] Заслепљен бесом немоћи и одбачености, а карактерно са прилично ограниченим интелектуалним способностима, Дарнли у тим речима није препознао стварну природу најављених крвавих догађаја. За разлику од њега, енглески посланик, који је био веома добро упућен, чак и у детаље саме завере, о свему је обавестио своју краљицу, па и о томе да су саучесници немилог подухвата сагласни да ће краљица Марија умрети насилном смрћу, ако на било који начин покуша да спречи „праведну одмазду и казну за Рицијеве грехе“. Нема сумње да је постојала реална опасност да се завера усмерена против живота државног секретара, у пуном смислу речи „преокрене“ и против саме Марије Стјуарт. Лорд Маре био је, такође упућен у припреме за атентат на Риција, иначе једног од његових главних политичких супарника. Када су у питању „заверенички кругови“ шкотског племства и енглеских обавештајно-безбедносних структура, једино „краљу Хенрију“ нису били познати сви аспекти организације и стварних циљева припремљеног државног удара, чији је био, макар и номинални предводник. Све што је та неостварена личност желела, било је да се освети својој супрузи, због евидентног запостављања његових брачних и владалачких права. Желео је да понизи супругу, да је преплаши и тако престрављену, уколико је потребно, и насилно приволи да му врати његов увелико пољуљани положај мужа и „reh Scotiae“. Из поменутих разлога, Дарнли је лично одабрао датум и место за извршење гнусног злочиначког чина. Одлучио је да се исти догоди 9. марта 1566. године пред његовом трудном супругом и у краљициним приватним одајама у Холируду.[2]

            Према одређеним сведочанствима краљица Марија и Давид Рицио добили су извесна обавештења о предстојећим догађајима, али из непознатих разлога на њих нису благовремено и адекватно реаговали. У ноћи ужасног злочина, као и небројано пута до тада, Марија Стјуарт је за Риција и неколицину блиских рођака, саветника и властелина приредила вечерњи обед и забаву у приватности холирудских одаја. Након извесног времена, што је у претходних неколико месеци било потпуно неуобичајено, окупљеном друштву придружио се и непозвани краљицин муж, предводник завере, Хенри Дарнли. У ситним сатима у одаје је на крајње бахат начин ушла група завереника. Том приликом, њихов истакнути представник лорд Ривен уперивши хладно оружје и према самој краљици, присутне је штуро обавестио о разлозима њиховог најблаже речено чудноватог упада у приватне одаје Марије Стјуарт. Такође, краљици је наговестио чињенице о умешаности њеног мужа у поменуте догађаје. Након тога, Риција су на најбруталнији начин извукли из одаје и ликвидирали у свечаној дворани замка. У општој пометњи и неверици, последњим очајничким крицима, Рици је захтевао правду, а затечену краљицу у другом стању, од настојања да помогне свом унесрећeном пријатељу, задржавао је лично Дарнли.[3] Ноћ неизмерних страхота заувек је изменила живот Марије Стјуарт, можда чак и у менталном погледу, а свакако и ток историје Шкотске и њеног етноса. Након злочина, Марија је остала заточена у Холируду и једино је могла да рачуна на помоћ оданих поданика и саветника, попут Ботвела и Хантлија који су након извршеног државног удара успели да побегну код поузданих вазала и тамо прикупе снаге потребне за контранапад. Потпуно избезумљена од бола и шока, дубоко понижена таквим грубим нарушавањем њене краљевске личности и брачног поверења од стране робустних шкотских горштака и слабашног медиокритетког супруга, краљица је ипак пронашла снаге у свом измученом телу и затеченој души за припрему једног довитљивог и веома смелог плана за сопствено избављење и спас нерођеног наследника круне. Рачунала је на попустљивост и несигурност личности Дарнлија, који се након извршеног недела повукао и страховито уплашио од даљих потеза својих саучесника, јер су они у тих неколико сати имали апсолутну власт како у Холируду, тако и над животима свих људи у њему. Краљица је успела да наговори мужа да превари саучеснике у злочину, а затим је у заједници са њим и неколико поузданика, путем тајног пролаза из замка пребегла на сигурност поседа лојалних припадника шкотских племићких елита, предвођених од стране ерла Ботвела.[4] У наредна два дана преврат је доживео пораз, његови учесници су се углавном предали, док је неколико предводника завере, попут лорда Ривена, пребегло на територију Енглеске. Истовремено, лорд Маре се уз покајање због побуне из 1565. године против владавине полусестре, вратио у Шкотску.[5]

            Дубоко узнемирена, али можда и по први пут у потпуности животно сазрела, Марија је наставила да влада својим краљевством, самосталније и одлучније него икада раније. У Државном савету задржала је само одане поданике, а чак је и Џон Нокс привремено напустио престоницу.[6] Највећи ослонац, који јој је засигурно и омогућио најпре успех у борби против завереника, а после тога и афирмацију суверености у обављању краљевских дужности, Марија Стјуарт је пронашла у личности Џејмса Хепберна, четвртог ерла од Ботвела (1536-1578). Много пре „холирудске трагедије“, Ботвел је био онај раније помињани „други потпорни стуб“ Маријине владавине. Док је Рицио, као тајни секретар краљице, поседовао немерљиве заслуге за успех шкотских државних послова у области дипломатије, финансијске, економске и привредне политике, Ботвел је био задужен за сва питања у вези са личном безбедношћу Марије Стјуарт, али и као капетан краљевске гарде имао је извесне надлежности у сфери војноодбрамбене проблематике. У измењеним политичким околностима после 9. мартa 1566. године, успостављен је систем врховне државне управе, потпуно препознатљив за период владавине краљице Марије Стјуарт. Лорду Мареу враћене су надлежности у областима унутрашње управе, лорд Мејтланд обављао је дужности из сфере дипломатске службе, а Ботвел, најпоузданији поданик краљице Марије, путем степеница друштвеног успеха уздигао се на његове највише тачке. Постао је главни саветник краљице Марије и неприкосновени заштитник Краљевства, па су питања из домена безбедносне и војне политике чврсто задржана под Ботвеловом ингеренцијом, а захваљујући његовој одлучној вољи у Шкотској су поново владали ред и закон.[7] Међутим, ко је заправо био тај робустни витез коме су кључне позиције државне моћи и утицаја у Шкотској припале половином 1566. године? Џејмс Хепберн, ерл од Ботвела, такође није био потпуно непознат краљици Марији након њеног повратка у Шкотску 1561. године. Вероватно су имали прилике да се сретну најмање једанпут у времену када је боравио као изасланик Марије Гиз на двору краљице Марије у Француској. После Маријиног повратка у Шкотску и формалног преузимања ингеренција краљевске власти, Ботвел се као командант њене телесне страже стално налазио у непосредној близини краљице.[8] У условима ефективног и доследног спровођења политике јачања централних органа управе и краљевске власти, а под снажним утицајем руковођења поменутим процесима од стране ерла Ботвела, краљица Марија Стјуарт осећала је прилично висок степен личне безбедности и стабилности у земљи, када је ујутро 9. јуна 1566. године у Единбургу, Шкотској и целом свету, громогласном звоњавом црквених звона и заглушујућом грмљавином топова, свечано објављена радосна вест о рођењу сина и наследника шкотског и оправдано се веровало енглеског трона. Сан Марије Стјуарт да роди здравог, мушког наследника престола, напокон је била остварена. Жудња да испуни хришћански завет Светог тројства жене, да постане мајка, супруга и владарка, коначно је на најсрећнији начин добила свој епилог. Такође, надања Џона Нокса и других калвинистичких Лордова конгрегације о крају „опасне владавине жена“, доживела су значајан обрт. Рођен је будући краљ Шкотске, Џејмс VI Стјуарт (1566-1625), законити суверен отаџбина својих родитеља и наследник престола Енглеске, где ће владати под именом Џејмс I.[9]

            Након убиства Риција и сламања поменутог покушаја државног преврата, престолонаследников отац, краљ Дарнли добио је прилику да одигра свој последњи чин на политичкој сцени Шкотске, а показаће се и живота. После краљициног порођаја, пред сведоцима признао је дечака за свог сина и наследника трона Шкотске, чиме је била дезавуисана опасност по будућност новорођенчета, која је била проузрокована гласинама о његовој нелегитимности. Све до фебруара наредне 1567. године, номинални шкотски краљ готово се и није појављивао у престоници. Био је потпуно одстрањен из јавног живота, али и из присуства у свакодневним активностима своје супруге и сина. У другој половини 1566. године почиње једно од најконтрадикторнијих и најнедореченијих раздобља у животу краљице тужне судбине. Поред чињенице да су управо о наведеном периоду у биографији суверенке на коју се односи и тема овог есеја, историјска наука на основу фактографских података, као и уметничка литература, понудиле понајвише одговора и информација, него о другим периодима њеног живота, бројни читаоци и заинтересовани истраживачи занимљиве и замршено-трагичне приче о шкотској владарки, ни у данашње време нису поуздано сигурни шта се тачно дешавало на двору и околини, а понајвише у срцу и мислима Марије Стјуарт. Најjедноставнији одговор би био да је Марију Стјуарт захватило кобно „љубавно лудило“. Свакако, велики број извора указује управо на ту могућност. Сведочeња краљициних савременика откривају да је од периода рођења сина Марија Стјуарт „зашла“ у једно чудно и помало меланхолично расположење. Поменуто стање ума и духа приписивали су нерешеним брачним проблемима, који су сигурно веома оптерећивали шкотску краљицу. Једностaвно, није знала на који начин да се односи према сопственом прељубничком и издајничком мужу. Из већ помињаних разлога није могла да се разведе. Проблематична је била и могућност протеривања, односно препоруке да Дарнли сам напусти Шкотску. Пред великим психолошким дилемама у вези са брачним и породичним проблемима, краљица је једини ослонац нашла у личности ерла Ботвела. Уколико за сада оставимо по страни садржај чувених „писама из ковчежића“, односно „касетних писама“ („The Casket Letters“), не постоје одређена друга сведочења о прељубничкој вези између Ботвела и Марије до фебруара 1567. године. Непобитно је да се краљица готово непрекидно налазила у близини тог фамозног витеза. С друге стране, Ботвел је био ожењен са Џејн Гордон, кћерком једног угледног клановског господара какав је био ерл од Хантлија. Међутим, најупечатљивије цртице из Ботвелове биографије увек се доводе у везу са његовим односом према припадницама лепшег пола из свих социјалних слојева Шкотске и других земаља у којима је живео. Наиме, Ботвел је био веома омиљен међу женама у сензуалном и еротском погледу. Не баш привлачних естетских особина, његова духовна црта мушкарца енергичног карактера имала је „магнетски“ утицај на бројне жене с којима је у току свог живота био у љубавним односима. Када је на препоруку Марије Стјуарт у фебруару 1566. године ступио у брак са поменутом леди Џејн Гордон, изгледало је да се робустни шкотски заводник у емотивном и брачном погледу коначно примирио.[10]

            Заиста, није тешко поверовати да је опхрвана већ помињаним проблемима, меланхолична и усмаљена краљица у Ботвелу потражила и „нешто више“ од пуке утехе и заштите. У писмима пронађеним у Ботвеловом ковчежићу, који му је поклонила Марија Стјуарт, наводне речи краљице упућују на закључак да је њихова љубав „планула“ неочекивано и врло силовито. Према сопственом сведочењу у наведеним писмима, јасно је да је између каснијих супружника букнуо пламен несавладиве страсти, разарајуће пожуде коју и најрационалнији и најзрелији људи ретко умеју да у довољној мери ставе под одговарајућу контролу. Поједини историографи и књижевници, али и уопште пасионирани поклоници истраживања прошлости Марије Стјуарт, наводе да је први физички и интимни контакт између краљице и њеног верног вазала био изузетно виолентне природе, односно да се посреди десио ужасни чин силовања од стране необузданог Ботвела.[11] Поменуте тврдње треба примити к знању и то с великом дозом резерве, с обзиром да ни сама Марија никада и нигде није пружила извесна обавештења на основу којих би савременик или каснији истраживач могао с пуно основа да утврди да је над њеним телом или душом извршен тај злочин. Такође, ни на једном месту у већ цитираном сонету, Марија Стјуарт није рекла да су њено тело и личност на било који начин повређени, али из цитата можемо да закључимо да су јаки пориви и емоције према Ботвелу били више него евидентни. Не представља велику тешкоћу утврђивање карактера обостраних осећања ових двоје релативно младих људи. Изузетно јаке страсти и необуздана сексуална привлачност коју су осетили једно према другом, сасвим је очекивана од енергичних личности, а сва сведочанства о Марији и Ботвелу говоре да су они били упечатљиво карактерне особе невероватно изражених еротских чула.[12]

            Са друге стране упорни критичари идеје о великој љубави и страсти Марије и Ботвела, непрекидно истичу тезу да је и након трагичних догађаја у фебруару 1567. године, па и после склапања њиховoг краткотрајног брака, шкотска краљица била изразито незадовoљна, на тренутке чак и у стању хистерије, у чему исти виде доказ према коме Марија није осећала љубав према Ботвелу. За разлику од претходних столећа, значајан део угледних представника модерне историјске науке сматра да је Марија Стјуарт била наведена, чак и приморана да уђе у брак са Ботвелом.[13] Поред чињенице да не постоје ближа сведочанства савременика из датог периода о вези Марије и Ботвела, није неоправдана претпоставка да су њих двоје, најраније од септембра 1567. године били у емотивном односу. У жељи да је на етичком плану потпуно дискредитују, Маријини непријатељи износили су лажне оптужбе да је љубавни занос између будућих супружника трајао и годинама пре наведеног периода.[14] Упоредо са развојем љубавних заноса између Марије и Ботвела, проблем нерешеног статуса краљициног законитог супруга наставио је да оптерећују како саму владарку, тако и увек компликоване политичке односе у Шкотској. Индикативно звучи податак да су у децембру 1566. године у заједничкој представци, највиши државни достојанственици: Маре, Мејтланд, Аргајл, Хантли и Ботвел, краљици изнели понуду према којој су они били спремни да помогну суверенки да се „ослободи“ законитог супруга, уколико она прихвати захтев о повратку из енглеске емиграције предводника завереничког убиства Давида Риција: лордова Линсија и Ривена. Краљица Марија удовољила је овим захтевима крајем године. У присуству владарке прво се говорило само о легалној форми развода брака. Када је Марија Стјуарт изнела своје познате ставове о заштити законитости статуса њеног сина, који би у том случају несумњиво био угрожен, нагласак „напора у вези са окончањем бремена катастрофалног брака са Дарнлијем“, усмерен је и на ванзаконске форме. Једном приликом и Марија Стјуарт је наговестила да се не смеју предузимати мере које би „могле да падну на терет части њене савести“. Мада ову изјаву не можемо да означимо као крунски доказ краљицине неспорне умешаности у предстојеће догађаје, иста ипак одражава мучни утисак великих тензија у вези са нерешеним статусом брака Марије и Дарнлија. Тешко можемо да превидимо и чињеницу да је већина горе наведених високих државних достојанственика била на платном списку енглеске краљице Елизабете.[15]

            На основу садржаја „касетних писама“ формирало се уверење да је по наговору Ботвела, Марија Стјуарт крајем јанура 1567. године, готово на силу приволела Хенрија Дарнлија да се из Глазгова врати у Единбург, под наводним изговором пружања неге супругу током трајања његовог опоравка од здравствених тегоба, проузрокованих болешћу малих богиња. Међутим, Дарнли није враћен у Холируд, опет под изговором опасности од ширења заразе, већ је смештен у једну усамљену и прилично неудобну и неугледну кућу у парохији Кирк О’Филд у Единбургу, до које се долазило запуштеном узаном стазом. Једноспратна кућа била је преуређена за потребе боравка краља, краљице и њиховог особља у њој. Из Холируда су допремљени сагови и таписерија, потребно покућство, као и постеља коју је Марија донела из Француске. У наредним данима краљица је редовно долазила у посете Дарнлију, а у више наврата Марија Стјуарт је остајала и преко ноћи код постеље болесног супруга. У недељу 9. фебруара 1567. године, у Холируду су приређене свечаности због венчања двоје слуга Марије Стјуарт. Осим лорда Мареа, који је управо тог јутра отпутовао на неколико дана у посету његовој супрузи, већина највиших државних великодостојника присуствовала је свадбеним свечаностима у холирудком замку. Током дана краљица је више пута долазила у посету болесном мужу, а увече је с Ботвелом, Хантлијем и Аргајлом учествовала у радосним згодама свадбених свечаности. Видно расположена, Марија је још једном отишла у посету код Дарнлијау десет часова увече, где је одређено време провела у разговору са супругом. После једанаест часова и даље у добром расположењу и друштву своје свите вратила се на забаву, да би се после поноћи повукла у приватност своје ложнице. Према наводима сведока, слично је учинио и Ботвел. У два сата после поноћи, тада већ 10. фебруара, затресла се земља. Ваздухом се проломила страховита експлозија, а одмах затим примећено је неколико неидентификованих лица како у великој журби одмичу из правца Кирк О’Филда. Неверица и зебња завладали су у граду који је био пренут из мирног сна. У року од неколико минута, гласници су одјурили у Холируд како би на двору пренели страшну вест да је у разорној експлозији кућа у Кирк О’ Филду уништена те да је Хенри Шкотски са својим особљем трагично изгубио живот. На поменуте информације, Ботвел је са оружаном пратњом отишао до места злочина, где је могао да види да су уморена тела Хенрија Дарнлија у ноћној кошуљи и његовог слуге изнета у двориште разорене куће. Утврђено је да су погинули у експлозији подметнутог барута у подруму Дарнлијевог „болесничког конака“. Потом, Ботвел је наредио да се мртва тела положе на одар, а онда се након пола сата вратио у Холируд. Својој краљици саопштио је да је њен муж страдао у несхватљивој експлозији куће у Кирк О’Филду. За историјску науку остала је непозната прва реакција краљице Шкота када је чула вест о смрти супруга. Не знамо о чему је тада размишљала, али засигурно је познато да је убиство Дарнлија означило почетак најсуморнијег животног раздобља у тужној биографији  Марије Стјуарт. Два злочина, две насилне смрти двоје краљици блиских људи, у само годину дана, представљају два црна удеона камена жалости за прекинутим сновима. Парадоксално, почео је најчувенији период живота краљице Марије Стјуарт.[16]

[1]Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 118.

[2]Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 40-56. Постоје основане сумње да је злочин у Холируду у коме је Давид Рицио, државни секретар шкотске краљице, насилно изгубио живот, био део стратешког плана обавештајно-безбедносних структура краљице Елизабете I Тјудор, организован у циљу дезавуисања суверених права Марије I на шкотски, а у перспективи и на енглески трон. Наиме, одмакла трудноћа краљице Шкотске потврдила је бојазан Елизабете I да ће њена рођака преко брака са Дарнлијем обезбедити наследство престола Енглеске за династију Стјуарт и то у околностима када је било сасвим извесно да ће након смрти Глоријане, династија Тјудор доживети свој крај. Брутално насилна и у великој мери јавна смрт Риција требала је да послужи уверавању шкотске и енглеске јавности, али пре свих европских дворова, да су патриотски опредељени и протестантски племићи Шкотске одлучили да се обрачунају са агентом Свете столице који је својом нечасном улогом у врховима државне политике „северног британског краљевства“, нанео огромну штету интересима државе и њене владарке. Чином јавног убиства, као својеврсног казненог правног поступка и то пред очима краљице Марије, било је потребно изазвати ефекат неповратног нарушавања угледа краљице Марије у сфери њених етичких предиспозиција у непрекидној борби за очувањем шкотског престола и као што смо напоменули у надметању за право наследства енглеског трона. Веома прорачунато раширине гласине о наводном односу Риција и Марије Стјуарт, као и довођење у питање очинства будућег суверена, свакако су послужили поменутим плановима. Ликвидацијом краљициног секретара, у владаркиним приватним одајама, завереници су желели да један класичан пример државног удара представе као нужан чин одбране интегритета Краљевства. Рицијева смрт требало је предстојећом „вербално недефинисаном пресудом“ да шкотској и европској јавности потврди све неистине о моралном посрнућу краљице Марије, а при том и да обезбеди доказе навода о незаконитости статуса њеног још нерођеног детета, чиме би била отворена „Пандорина кутија“ кризе наследства престола Шкотске.

[3]Stefan Cvajg, nav. delo, str. 119-123.

[4]Упркос чињеници да су поменути мартовски трагични догађаји у Холируду нанели велике патње једној жени која је била у другом стању, исти су још једном показали сву довитљивост и изванредан осећај за правилно разумевање политичке ситуације код младе шкотске краљице. После атентата, под изговором изненадних здравстевних тегоба, проузрокованих шокантним призорима којима је била сведок, краљица је добровољно пристала да буде својеврстан заточеник завереничке клике. Затворена је у спаваоницу, која је стављена под јаку стражу. Поред евидентног беса и туге због насилне смрти пријатеља и страховитог понижења којег је доживела од стране мужа, краљица је, вероватно подстакнута правом плимом мржње према завереницима и нарочито Дарнлију, прикупила довољно енергије да наведе супруга да јој помогне у плану бега. Умилним речима и притворним нежностима који су били одавно ишчезли из срца и постеље Марије Стјуарт, инфантилног и у инфантилности опасног Дарнлија, уверила је да ће му све опростити уз исказивање наводно искреног разумевања за све разлоге који су „краља“ навели да своју трудну краљицу доведе у ситуацију непосредне животне опасности. Не постоји сумња да је на поменуте поступке Марију навело реално сагледавање тежине укупне ситуације, па је у тих неколико часова привременог заробљеништва пристала да свим учесницима завере, а посебно Дарнлију, гарантује амнестију због почињених недела, као и поштовање структуре конгрегацијског друштвеног поретка у држави. Такође, Дарнлију су пружене речи утехе, као својеврстан залог за нови почетак њиховог заједничког живота и паралелне улоге у вршењу врховне државне власту у Шкотској. Развој тока каснијих историјских процеса указају на непобитан закључак да је у тим данима агоније, Марија вешто манипулисала супруговим осећајима повређеног ега, као и надахнућем услед успеха злочиначког лудила код чланова „завереничког клана“, само ради три кристално јасне намере: да сачува сопствени живот и краљевску част, али и живот нерођеног детета и наследника круне; да манипулисањем са својим следећим државничким корацима заверенике доведе у стање заблуде и на тај начин спречи даља крвопролића и још један евентуални унутрашњи рат; и изнад свега да би у наредном периоду могла да буде у прилици да се освети свима редом, свим оним бестидницима који су је понизили и у смртну опасност довели живот њеног наследника. Можда већ у тим часовима, име Хенрија Дарнлија налазило се на врху ненаписаног списка њених мисли о издајницима према којима ће полетети отровне стреле освете… само када за тај (према њеним схватањима) сакрални чин дође повољан тренутак. Након успеха у сламању превратничког злочиначког подухвата, Марија Стјуарт је веома добро схватала да би отворено или брутално уклањање Дарнлија са политичке, а можда и животне сцене имало сасвим другачији ефекат од оног којег је она желела да претпостави пређашњим догађајима. У ситуацији када је идентитет оца њеног нерођеног наследника круне био доведен у питање, односно у времену постојања реалне опасности да у походу „наруживања или каљања“ угледа краљице, као супруге, мајке и владарке, име будућег владара буде повезано са опсценим грехом и незаконитошћу, Марија Стјуарт је одлучила да је много опортуније за извесно време не износити детаље завере пред суд јавности (иако су исти њој самој били веома добро познати), због чега, логично, ни Дарнли не може бити правосудно и праведно осуђен, као издајник, злочинац или макар незахвални бестидник. Пред становницима Шкотске и њеним елитама, али и пред целим светом, Дарнли је добио у задатак да потврди своје очинство за дете које је у политичком погледу под својим жезлом могло да уједини британска острва. Услед дате околности, Марији Стјуарт је у наредних неколико месеци било изузетно стало да сачува живот свог мужа, због чега није желела чак ни да се разведе од Дарнлија. Упореди и: Džordž Makoli Treveljan, Povijest Engleske, Kultura, Zagreb, 1956, str. 354-355 i Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[5]Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 57-59.

[6]Нокс је био потпуно упућен у детаље завере, па је, показало се, прерано одобрио убиство Риција, које је окарактерисао као богоугодно дело. У наведене сврхе проповедник је припремио и пригодну беседу. Међутим догађаји који су уследили имали су другачији карактер, види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019). Упореди и: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 64-71.

[7]У одлучним моментима, помоћ ерла Ботвела показала се више него драгоценом. Захваљујући његовим добро опремљеним трупама краљица Марија је сачувала свој живот, част и престо, види: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 144-145.

[8] Слично Марији Стјуарт и Ботвел је имао изузетно узбудљив, али и трагичан животни пут. Као младић подржавао је протестантску струју у шкотској световној и конфесионалној политици, али је био веома одан круни. Услед наведене околности, у време управе регенткиње Марије Гиз, коју је ревносно и до последњег дана подржавао, био је принуђен да емигрира у Француску, одакле се вратио почетком шездесетих година XVI века. Од времена ступања у службу краљице Марије, постао је безрезервно лојалан круни Шкотске и представљао је снажан ослонац владарки у њеној борби против интригантних Лордова конгрегације, види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[9]Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm>(18. IV 2019).

[10]Као што смо нагласили Ерл Ботвел имао је изузетно буран живот. Био је син Патрика Хепберна, трећег ерла од Ботвела и Ане Синклер. Као адмирал шкотске флоте, до почетка шезедесетих година XVI века провео је много времена на морским беспућима и у бројним европским лукама. До женидбе са Џејн Гордон, већ је иза себе имао један брак и то са данско-норвешком племкињом Аном Трондсен (која ће још једном имати важну улогу у његовом животу након емиграције из Шкотске), а попут „Казанове XVI века“ завео је десетине жена, па и оне из блиске околине саме Марије Стјуарт, као што су Беси Крофорд, Алисон Крејк (љубавница његовог непријатеља лорда Арана), Џенет Битон (тетка једне од „четири Марије“, Марије Битон), и друге, види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[11]У једном од сонета пронађених у збирци „касетних писама“, које је наводно написала Марија Стјуарт, дословце стоји: „…Pour luy aussi j’ay jette mainte larme, Premier qu’il fust de ce corps possesseur, Duquel alors il n’avoit pas le coeur….“ Дакле, Марија Стјуарт наводно тврди да је „…многе сузе пролила…“ за мушкарцем који је први од свих претходних „…завладао овим телом чије срце тада није имао…“. Уколико прихватимо аутентичност аутора овог сонета, речи које је исти употребио могу да буду представљене двојаким значењем. Постоји вероватноћа да Марија Стјуарт говори о једној неузвраћеној љубави од стране човека који је имао много љубавних авантура, а да је први физички контакт између њих двоје био врло силовите природе и то у време када она према њему није осећала емотивну наклоност. Не заборавимо да је Марија Стјуарт имала веома кокетну црту карактера и да је уз истакнуте естетске и менталне карактеристике била изузетно интересантна представницима мушког пола. У светлу поменутог није тешко претпоставити да је физича привлачност двоје сензуално надахнутих људи представљала главни узрок „ватрених“ телесних односа, које данашња историографија означава као силовите. Осим Ботвела, Марија Стјуарт није била у прилици да упозна силовиту еротску страну мушкараца са којима је била у емотивним везама. Без обзира на своју промискуитетну природу, њен супруг Дарнли, у емотивном и сексуалном погледу имао је сасвим различит лични профил од Ботвела. Уколико прихватимо наводе садржаја „писама из ковчежића“, схватићемо да је Марији Стјуарт био потребан баш такав, енергичан мушкарац, па у крајњој линији и љубавник. У љубавној вези са човеком поменутог профила, Марија Стјуарт није морала да води рачуна о свом положају жене-владарке у мушком свету. У датим околностима имала је прилику и истовремено умела да потпуно ослобођено истражује своју женску природу, као и карактер конкретног љубавника, као истинског мушкарца, „поред кога жена, на првом месту, увек остаје жена“. Истовремено, критичари могућности постојања емотивних односа између Марије и Ботвела пре фебруара 1567. године, категорички истичу тврдњу да се наводни чин силовања догодио неколико дана после 24. априла 1567. године. Наиме, поменутог дана Марија Стјуарт је била у посети код сина у замку Стирлинг, а показаће се да је то био њихов последњи сусрет у краљицином животу. На повратку у Единбург, краљицу је „отео“ Ботвел заједно са оружаном пратњом. Добровољно или не, краљица је са Ботвелом отишла у замак Данбар, где се и догодило наводно силовање. Уколико прихватимо ставове присталица постојања прељубничког односа између краљице и њеног будућег супруга, сасвим је могуће да је „отмица“ заправо била превара, организована са циљем обмане јавности о већ постојећој неприкладној вези између Марије и Ботвела, види: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 160-161.

[12]Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[13]Током претходних векова много речи је било написано о односу између Ботвела и Марије Стјуарт, па иако се поједини аутори слажу у тврдњи да се краљица у тренуцима бројних криза и усамљености у великој мери ослањала на свог каснијег мужа, мишљење једног дела историчара садржи тезу према којој шкотска владарка никада није осећала ту врсту страсти према свом саветнику. Готово све појединсти о односу двоје љубавника пре фебруара 1567. године засноване су на причи из „касетних писама“, којима поменути историчари оспоравају веродостојност. Уз тврдњу да су „касетна писма“ фалсификати, наведени критичари износе запажање да су она требала само да послуже у сврху поткрепљивања оптужби о постојању завере између Марије и Ботвела са циљем убиства њеног другог мужа Хенрија Дарнлија. Даље, наводи се да је потоње венчање с Ботвелом организовано у великој журби и без пратећих свадбених церомонија, као што је то био случај приликом склапања бракова са Дарнлијем или Франсоа II. У односу на прва два венчања, гостима на свадби није било приређено никакво весеље, већ су сви у тишни само обедовали. Француски посланик на шкотском двору Ди Крок, у писму Катарини Медичи пише да је на сам дан венчања са Ботвелом краљица горко плакала уз тврдњу да она није имала жељу да се венчава и трећи пут те да је искрено изразила кајање што је цермонија склапања брака била организована према протестантским нормама. Постоје и сведочења према којима је дан после свадбе, краљица тражила нож од свог штитоноше Артура Ерскина како би могла да изврши самоубиство, а истом је претила да ће покушати да се удави уколико јој не помогне у поменутом науму. Према исказима Мелвила, краљица је била веома несрећна и због ужасног опхођења Ботвела према њој. Мелвил је посебно истицао да није било готово ниједног дана у коме краљица није плакала због лошег односа Ботвела према супрузи. Исти државник даље је износио и тврдње да је Ботвел уз страховите просте речи и погрде, често имао љубоморне испаде према краљици у ситуацијама када би јој забрањивао да исказује свој весели карактер путем музике, лова или плеса. Упркос проглашењу ништавности брака са леди Џејн Гордон, због његовог прељубништва са слушкињом своје тадашње супруге, постоје искази одређених сведока који упућују на закључак да је Ботвел обећао леди Џејн да неће никада напустити њихово „брачно гнездо“, а да ће се према Марији односити као према конкубини. Евидентна је и чињеница да Марија Стјуарт током деветнаестогодишњег заточеништва никада није показала намеру или жељу да ступи у контакт са Ботвелом. Наравно, све ове тврдње могу се протумачити и на другачији начин. Управо та чињеница најбољи је показатељ исправности мишљења аутора овог рада када каже да је овај период краљициног живота потпуно контрадикторан. Неоспорно, Ботвел је водио веома промискуитетан начин живота, као и стотине других шкотских племића. Брак са претходном супругом морао је бити проглашен ништавним, јер је сама Марија Стјуарт под притиском Џона Нокса објавила корпус закона који су осуђивали прељубништво, па је било веома тешко одржавати љубавну везу која се није заснивала на брачним заветима. Виолентно понашања Ботвела према краљици било је сасвим уобичајено понашање већине шкотских лордова према својим супругама, а познато је да је Марија Стјуарт својим понашањем често напуштала кодекс владања жена у Шкотској у XVI веку. Марија Стјуарт је била веома посвећена католичкој вероисповести и није јој било нимало пријатно што је, према сопственим конфесионалним убеђењима, једну од светих тајни морала да испуни према протестантским правилима У каснијим расправама и оптужбама, многа од ових питања остала су недоречена, види: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 145-158, Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[14] Малициозне тврдње каснијих иследника на суђењима Марији Стјуарт, изнели су податак да је краљица доживела „љубавно лудило“, када је на вест о рањавању Ботвела, свега неколико недеља после порођаја, оставила тек рођену бебу и уз велике напоре кренула на тежак и далек пут до места где се њен „љубавник“ опорављао. Каснији истраживачи утврдили су да је та посета замку Хермитеџ била унапред планирана због неодложних државних послова, а да је тек током пута краљица сазнала за несрећу коју је доживео Ботвел. Такође, потпуна је измишљотина да је „дубоко потресена вестима о Ботвелу“ и не водећи рачуна о основним обзирима, краљица „одјурила у љубавников загрљај“. Утврђено је да је од тренутка добијања информација о Ботвеловим незгодама, па до поласка у замак Хермитеџ прошло шест недеља, види: Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots u: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2019). Упореди и: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 152-184.

[15]Stefan Cvajg, nav. delo, str. 169-173.

[16]Isto, str. 181-188. Занимљив је податак према коме је обдукцијом утврђено да је Хенри Дарнли боловао од тешког облика сифилиса који је у тренутку његове смрти био у одмаклој фази. Према налазу обдукционих лекара, Дарнлију је било остало свега неколико месеци живота. Упореди и: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 174-205, Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots u: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2013) iMary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).