Аутор: Дајана Грубишић
Месец јул је носилац глобалне акције „Јул без пластике“. Људи широм света дају свој допринос овој идеји тако што се одричу коришћења пластике током целог месеца, како би ова навика прерасла у живот без пластике. Постоји и интернет страница на којој се сви могу регистровати и одабрати да ли се одричу пластике у потпуности или, рецимо, само шоља за кафу која се понесе, једнократног прибора за јело, пластичних кеса и слично. Регистровани корисници путем мејла добијају савете како да избегну пластику, али и информације о томе колико пластика загађује околину. Тек када се упустимо у овај изазов, постајемо свесни да је пластика свуда око нас и да је веома тешко избећи је. Међутим, свако од нас може одабрати макар један производ од пластике који ће заменити другим, као што је на пример платнени цегер у куповини, уместо пластичне кесе. Када говоримо о куповини, морамо споменути и утицај модне индустрије на животну средину. Осим пластике, модна индустрија производи и много текстилног отпада, али и троши велику количину електричне енергије и воде.
Модна индустрија и екологија
Када кажемо брза мода, то није нешто што нас асоцирана на екологију, међутим, повезаност је већа него што делује на први поглед. Израз брза мода односи се на трендове у облачењу који се брзо мењају и доводе до претеране производње одеће. Циљ је поновити процес производње што брже и што чешће, што резултира великом понудом на рафовима. Овде је императив квантитет, па квалитет изостаје. Самим тим купци чешће полазе у потрагу за новим одевним комадима, јер су претходно купљени врло брзо неупотребљиви. Ниске цене не дозвољавају том зачараном кругу да се затвори. Овакав начин производње и продаје критикује се због различитих еколошких и етичких питања, која се јављају као последица тог стила живота.
Трендови се последњих година мењају по микросезонама, самим тим много више одеће се и производи и купује. Увећана производња изискује већу потрошњу енергије и природних ресурса, што нарушава водени, земљишни и атмосферски екосистем. Према подацима међународне организације за заштиту животне средине Греенпеаце, за производњу једне мајице потребно је 2.700 литара воде, а за једне фармерице 7.000 литара. Осим тога, велики проблем представља и гомилање текстилног отпада у домаћинствима. Гардероба доспева на депоније, а како је претежно синтетичка, она није биоразградива. Наспрам тога, незнатне су оне количине које се донирају или рециклирају. На тај начин, према подацима поменуте организације, модна индустрија постаје други загађивач на свету, после нафтне индустрије.
Индустрија се осамдесетих година преместила у такозване земље трећег света, са јефтином радном снагом. У таквим државама често раде и деца, за изузетно мале плате и у лошим условима. Услови рада су углавном небезбедни јер се не примењују стандарди као у развијеним земљама. Међутим, ове теме још увек немају довољно медијског простора да би утицај на свест потрошача био видљив. С друге стране, захваљујући рекламама, медијима, друштвеним мрежама и све популарнијим модним блогерима, брза мода брзо и напредује.
Када говоримо о улози медија, можемо лако приметити да медији стварају потрошачке навике. Специјализованих модних часописа, блогова и емисија све је више, а у мору таквих садржаја нађе се тек по неколико изузетака који нам приказују шта се дешава иза модних кулиса. О томе говори и једно истраживање које је спровео Медијски архив Ебарт. Према њиховим подацима, слаба је специјализација у медијима за теме животне средине и њих намећу догађања, а не уредници и новинари. Дакле, о животној средини се пише када се догоде земљотреси, поплаве, суше или када се одржавају протести због неке еколошке катастрофе, а ретко се покрећу неке медијске иницијативе. Према квантитативној анализи коју су извршили, закључује се да је последица смањеног занимања за ове теме подизање приоритета других тема, нарочито оних које се тичу политике.
Теме које су заступљене у медијима из ове области, најчешће су везане за климатске промене и проблем депонија. Одлагање и уништавање смећа често има и политички значај, нарочито у мањим срединама. Такви извештаји су онда најчешће повезани са протестима локалног становништва, усвајањем пројеката и слично. С друге стране, климатске промене јесу тема којом се често манипулише и шири неосновани страх. Како можемо и сами приметити, медији кроз мистификовање, површност и стварање теорија завере показују недостатке у свом раду, али и у нашем образовању. На крају, према Медијском архиву, најбољи текстови у штампи су пренети из страних медија.
У Политици је недавно изашао текст под насловом „Јефтина мода скупо кошта планету“. Аутор помиње расправу у британском Парламенту, чији је одбор за екологију имао задатак да утврди ефекте брзе моде на животну средину и предложи мере којима ће се ублажити последице. Вишемесечна истрага о еколошкој одрживости текстилне производње показала је да британска модна индустрија годишње произведе милион тона отпада и да је већи извор угљен-диоксида од авиона и бродова заједно. Продаја одеће се за последњих шест година увећала за 200.000 тона, а процењено је да је „животни циклус” данашњег одевног предмета краћи него што је икада био – траје у просеку само две године. Како Политика преноси, подаци су показали да Британци годишње баце гардеробу у вредности од 140 милиона фунти и купују више одевних предмета од било које друге европске нације. Сваке недеље купе 38 милиона комада, а 11 милиона баце у смеће. Процењује се да текстилна индустрија, једна од пет најпрљавијих, годишње емитује 1,25 милијарди тона угљен-диоксида, док у океане она избаци 20 до 35 одсто све пластике која тамо заврши. Да би се произвео килограм памука, довољан за једну мајицу и фармерке, потроши се између десет до двадесет хиљада литара воде.
Парламент је као решење предложио порез од једног пенија на сваки комад одеће, како би се финансирао програм рециклаже. На своје потрошаче апелују да купују мање и да преправљају одећу. Такође, и у овом чланку се помиње етички проблем приликом производње ове одеће и услови у којима људи раде. Почетком године у Бангладешу су одржавани протести текстилних радника, који су тражили веће плате. Њима је минималац последњи пут повећан 2013. године, након што је више од хиљаду људи страдало када се срушила једна фабрика одеће. Протести су угушени, а многи радници су завршили у затвору. Пет хиљада радника добило је отказ због учешћа у протестима. Поред бољих плата и побољшања услова за рад, оно што је важно за ове људе је свакако и транспарентност. Због тога разна удружења и активисти апелују на брендове да истичу у којим фабрикама је њихова роба произведена. Тога се још увек придржава само мали број њих.
Актуелна еколошка тема у Србији
У центру медијске пажње у Србији, када су у питању еколошке теме, јесте извештавање о изградњи мини хидроелектрана (МХЕ). Већ неколико година интересовање за ову тему не јењава, као што не јењава ни протести група грађана Србије пружају против изградње. Хидроелектране се граде претежно на планинским рекама у заштићеним крајевима, где те реке представљају углавном извор живота за малобројно преостало становништво. Енергија која се производи на овај начин представља обновљиви вид, међутим, последице на природу су велике. Током изградње уништава се дрвеће око реке, као и живи свет у води, а често страдају и путеви, одвајају се делови насељеног места. Због свега тога људи у Србији протестују и траже од државе да обустави изградњу. Медији који се баве овом темом преносе ситуацију доста објективно, међутим, повремено се може приметити наклоњеност грађанима. Држава је најпре одобрила изградњу, а након протеста грађана и откривања неправилности у изградњи, надлежно министарство донело је одлуку да се изградња у појединим местима обустави.
Планирана је изградња 850 мини хидроелектрана у Србији, које би требало да омогуће обновљиву енергију и смањен увоз. Инвеститори сматрају да су МХЕ неопходне за енергетску стабилност земље и да нису штетне за околину, већ да обезбеђују боље услове.
Рециклажа
Сматра се да је рециклирање један од основних начина за решавање овог проблема, међутим, у нашој земљи оно још увек није заживело у довољној мери. Неки од брендова дају попуст на куповину када донесете текстил за рециклажу. То је свакако добар потез, али с друге стране управо те исте продавнице су једне од водећих у популаризовању оваквог начина живота. Самим тим то делује као незнатна компензација и услуга природи, у односу на много већи проблем који је настао.
Дан заштите животне средине обележава се 5. јуна. Ове године Кина је била домаћин манифестације чија тема је била загађење ваздуха, па су садњом дрвећа и бројним активностима људи широм света давали свој допринос заштити животне средине и побољшању услова за живот. Такве акције не би требало да нам падају на памет једном годишње, већ да постану стил живота и здрава навика коју негујемо.
Концепт под називом 3Р (Reduce – редукуј, Reuse – поново употреби, Recycle – рециклирај) признат је широм света и упућује нас шта да радимо са оним што сматрамо отпадом. Редуковање потрошачких навика почиње размишљањем шта нам је заиста потребно и куповањем само неопходних ствари. Поновном употребом свега што није за једнократну употребу смањујемо количину ствари које бацамо. То се пре свега односи на обнављање старог намештаја и гардеробе, употреба стаклене амбалаже више пута и коришћење старог текстила у различите сврхе. Гардероба може постати крпа за прашину па ће се тако продужити њен век трајања, али може се користити и за изолацију, као и за креативну производњу.
За разградњу папира потребно је и до годину дана, а рециклирањем једне тоне сачува се до седамнаест стабала. Једној гуми је потребно хиљаду година да се разгради, а рециклажом се добија сировина за производњу нових гума, материјала за спортске стазе и слично. Од пластике, којој је потребан сличан временски период, могу се добити нове боце, материјал за одређену врсту одеће.
Када погледамо овакве и сличне податке и бројке, лако је закључити колико је мало потребно да ствари променимо набоље. Личним примером и доприносом постајемо промена коју желимо да видимо и уз јако мало утрошеног времена и труда стварамо здравију животну средину за све.
Остави коментар