На крају есеја, читаоци могу да прочитају ефектну песму коју је Баздуљ посветио Хандкеу.
КЊИЖЕВНОСТ ПЕТЕРА ХАНДКЕА
Аутор: Мухарем Баздуљ
Речено је већ да је за Петера Хандкеа књижевност алат за разумевања света. Шта то, међутим, значи? Обим његове библиографије већ је врло квалитетна индикација. Човек је написао преко осамдесет књига, што ће рећи да је врло често у једној години објављивао две или више. Хандке је прву књигу објавио 1966, дакле, пре више од пет деценија и занимљиво је да током целог тог периода, односно све до садашњег тренутка, одржава подједнак ритам писања и објављивања.
Готово да нема критерија према коме Хандке не спада међу кључне писце двадесетог и двадесет првог века. С једне стране је поменути обим, као и „списатељска издржљивост“ коју, рецимо, Харуки Мураками у есеју „Писац као професија“ сматра једним од кључних тестова на којима се види да ли је неко прави писац или није. Затим, ту је жанровска и формална разноликост: Хандке пише и романе и драме и поезију и сценаристику и најразличитије рубне жанрове (путописи, есејистика, дневници). Ту је затим сјајна рецепција: од Бихнерове награде коју је добио с тридесетак година, до Нобелове коју прима надомак осамдесете.
Ипак, све су то понешто извањски докази, а суштину тврдње да је за Хандкеа књижевност алат за разумевање света наупутније је доказати изнутра, из самог текста. Навешћу овде тек два-три примера, чисто зарад илустрације. У приповести „Поподне писца“, рецимо, изворно објављеној 1989. је већ ембрион оног сукоба са журналистичком визијом света, која ће у Хандкеовом опусу експлодирати средином деведесетих, његовим обрушавањем на начин на који су медији извештавали о ратном распаду Југославије:
Јер како ли су после деловала беспотребно сва та мишљења и специјални извештаји, колумне и глосе, који нису остављали у глави читаоца ништа до осиње зујање. И увек му је оно стизало најбучније са странице ‘Култура’ на којој се, наравно, није могло говорити готово ни о чему, а да се о томе није имало Мишљење. Додуше, понекад је и он доживео да је и критика била уметност за себе – налажење неког стожера, подесног своме предмету, које би се могло звати и ‘визија’ и савесно развијање те визије, баш као и у сваком другом послу; ипак, велико правило на таквим страницама било је, у најбољем случају, држати се шеме или, у најгорем случају, каишарити, при чему је воља за суштином одавно узмакла пред брзо прокљувљивим задњим намерама; где се, уместо да се производи критика, водила курвинска политика.
Има у овом пасусу доста аутопоетичког. Хандке очито мисли да је задатак књижевности да у глави читаоца остави нешто друкчије од „осињег зујања“. Да би се то десило, у глави писца такође не сме бити „осињег зујања“. Књижевност је место артикулације искуства, најпре пишчевог, а затим и читаочевог. Није стога чудно што Хандке – иронично – именицу „мишљење“ овде и у овом контексту пише великим почетним „М“. Тај став се практично римује са једном од најчувенијих филмских реплика Клинта Иствуда где се „мишљење“ пореди са врло конкретним делом људске анатомије који „свако има“. Оно што нам даје књижевност није нешто што има свако.
У књизи „Јуче на путу“, Хандке на једном месту пише: „У књигама би требало да пронађеш своје најневероватније страхове; али: такве захтеве подноси самом себи у приповедачкој форми, у заједничкој прошлости.“ Овде, на микропростору једне једине реченице, Хандке прелази из перспективе читаоца у перспективу писца. То је такође карактеристично за његову поетику: писца читање чини писцем скоро онолико колико и писање. Он заправо писањем ствара оно што у књижевности, „у заједничкој прошлости“, (још) није нашао. Читај – о ономе чега се бојиш, а ако у књигама то не нађеш, сам пиши о томе. Писање је, између осталог, и лијек против страха. Чим се неке мисли уплашиш, треба је записати.
Шопенхауер каже да се људски карактер верније осликава у тривијалним него у важним стварима. Могуће да се и величина Хандкеа као писца верније примети у понешто скрајнутим књигама, као што је она из средине седамдесетих година прошлог века, књига непреведена код нас, а која у оригиналу има понешто шопенхауеровски наслов: Das Gewicht der Welt; што би се рекло: „Тежина света“, књига кратких скица и (псеудо)дневничких записа.
Има у тој књизи једна кратка анегдота коју је очито негде нехотице прислушкивао, где девојка прича другарици како јој се неки мушкарац толико допао да га је следила у подземној железници. И девојка каже: воз је пролазио, са станице на станицу, а на свакој новој станици ја сам се осећала све лепшом, па кад се тип напокон усудио да ми приђе, ја сам се показала као недоступна, постала сам, за саму себе, превише лепа.
Имајући у виду Хандкеову опсесију Југославијом, није чудно да у овој девојци видим Југославију. Али требало би много више простора да се то елаборира. А ја овде, говорећи о књижевности Петра Хандкеа, морам на крају – сасвим хандкеовски – да мењам форму. Да кажем оно што желим рећи, треба ми песма, треба ми сонет, и то је то:
ПЕТЕР ХАНДКЕ
Мајка ти се дјевојачки презивала Сивец.
По танкој крви знаш да ствари нису црно-бијеле.
Знаш и да је лако разгласити да је невин – кривец
И да истине нису праве истине ако нису цијеле.
Још као дјечак странац си свуда.
У Берлину сељак, а у селу сноб.
Мисао ти увијек у снове врлуда
Од колијевке знаш – стално је близу гроб.
Остаје језик, остају ситнице,
Врапци у прашини, лице дјевојчице,
Тахикардија ритма добоша;
На крају, сума и није лоша:
У твојим књигама игра Југославија
Све се око тебе исправља и савија.
Остави коментар