Емануел Тод: после империје

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Емануел Тод (Париз, 1951) је француски социолог, историчар и демограф. Студирао је на Сорбони, Оксфорду и Кембриџу, а ради у Националном институту за демографске студије у Паризу. Ширу славу стекао је 1976. године, када је у књизи Коначни пад прогнозирао распад Совјетског Савеза ослањајући се на демографске статистике, као што су смртност новорођенчади и мале деце, убиства, дрога, алкохол. Овај француски мислилац  је плодан аутор, а његова изабрана дела су: После империје – слом америчког поретка (2001); Конвергенција цивилизација – трансформација муслиманских друштава (2007); О књизи Où en sommes-nous (2017), немачки превод Тужна модерна (2018), енглески превод Порекла модерности: историја човечанства од Каменог доба до Homo Americaniusa (2019). Његово последња монографија Пропадање Запада/La Défaite de l’Occident (2024) није преведена на енглески језик.

Тодове социолошке и историјске анализе представљају драгоцен научни допринос разумевању једног „постимперијалног света” који настаје на развалинама прве глобалне постмодерне империје САД, чији економски, демографски и историјски колапс отвара перспективе једног другачијег вишеполарног света. Када описује обележја америчке унутрашње кризе, Емануел Тод указује на њено преливање на остатак света, за шта је одговорна америчка либерална олигархија коју означава изразом „блоб” (аморфна маса) . Овај француски мислилац у својој најновијој књизи, управо на примеру Америке, показује како иза политичких менталитета данашњице стоје историјски, културни, религиозни и морални системи који су стабилизовали представе великих група/народа и нација. Оно што се очекује од политике, не стоји у изборним програмима партија, већ у проживљеном историјском наслеђу.

Класично дело такве школе мишљења била је Веберова књига (1904) о рађању „духа капитализма” из протестантске етике. Нашу пажњу нарочито привлачи Тодова анализа америчке историје која је имала период живе протестантске религије (18–19. век), затим раздобље „зомби-протестантизма” (до краја шездесетих година прошлог века), кад су важиле његове вредности, али без конкретне вере, и потом време од седамдесетих година када отпочиње процес „нултог протестантизма”, где више нема нити религије, нити њених секуларизованих вредности. Америка је 2015–2016. године закорачила у „нихилистички период” у којем једна мала олигархијска група, без уважавања реалности, доноси стратешке одлуке. Из свега наведеног Тод закључује следеће: Ако желимо да предвидимо стратешке одлуке Сједињених Држава, морамо се под хитно одрећи аксиома рационалности. Сједињене Државе више не траже спољнополитичке добитке тако што процењују трошкове и ризике. У селу Вашингтон, у доба нулте религије, први импулс је увек војни.

На сличан начин резонује и Игњацио Рамоне, уредник часописа Le Monde diplomatique, који своју мултидисциплинарну анализу „глобалног нереда” употпуњује проницљивим опажањима о порасту ирационалног, као новом друштвеном феномену постхладноратовске ере. Нема сумње да је реч о појави која додатно усложњава било каква предвиђања будућег развоја догађаја на нашој планети.

Село Вашингтон

Тодове анализе одликују се проницљивим опажањима о расположењу унутар америчке либералне олигархије чије светоназоре овај аутор описује изразом „село Вашингтон”. Реч је о карактеристичном локалном провинцијализму који је настао у доба „нулте религије” у САД, када нема оне културе, вредности и морала који носи средња класа, а без чије улоге нема ни стабилне државе. Данашње Сједињене Државе немају више ништа од тога, односно политичка олигархија представља искључиво себе и своју групу. Француски социолог указује да се у САД догодило оно што се сада догађа и у западном делу Европске уније;  с једне стране постоје политичке елите које одбијају да буду нечији представници, а са друге стране су гласачи који с индигнацијом одбацују да их неко представља.

На овом месту подсетимо и на Хантигтонове ставове, који је још 1976. године, наслућивао кризу модела западне демократије за који је истицао да подстиче претерана очекивања код људи. Он је наглашавао да решење за демократију „није више демократије него њено обуздавање” и још тада указивао је на неодрживост и кризу њеног модела, посебно у Европи (The Crisis of Democracy: On the Governability of Democracies). После дешавања од 11. 9. 2001. године и терористичког напада на Америку, говорио је како присуствујемо разарању још једне идеолошке утопије, мислећи на идеологију глобализма која обликује менталитет „села Вашингтон”.

Када пише о историјату настанка неолибералне политичке културе у Америци, Емануел Тод наводи као карактеристичне ставове Бжежинског о америчкој спољњој политици, али и представе глобалистичке елите о начину превладавања кризе капитализма. Подсетимо, наговештаји оваквог расположења се могу наслутити у брошури Између двају епоха (1970). Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, Бжежински је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе.

По његовом мишљењу америчко друштво улази у нову развојну фазу која се битно разликује у односу на „свог индустријског претходника”. Под утицајем технологије и електронике формира се једно ново „технотронично друштво” које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је са племићко-аристократске елите прешла на нову урбано-плутократску елиту. У технотроничној ери десила се, насупрот индустријској ери, деперсонализација економске моћи, а слободан проток људи, роба и капитала постали су темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности”. Бжежински је сматрао да је под утицајем ових околности потребно темељно преструктурирање светског поретка, уз нагласак да тај процес треба да предводе највиталнији региони света САД, Западна Европа и Јапан.

Изгледа да је ова врста игнорисања остатка света, која је правдана мантром о америчкој изузетности, довела планету до саме ивице нуклеарног армагедона, а што се најпотпуније отелотворује у чланку, који је 2006. године, под насловом Успон нуклеарног примата САД објављен у часопису Спољни послови. У поменутом тексту аутори Кир Либер и Џери Џ. Прес су између осталог написали: Када би САД покренуле нуклеарни напад против Русије (или Кине) циљаним земљама би остао само мали арсенал који би преживео – уколико би уопште било шта остало. У том тренутку, чак и релативно скроман или неефикасан систем противракетне одбране могао би бити довољан за заштиту од било каквих осветничких удара. На основу тога поменути двојац указује „на стрмоглави пад руског нуклеарног арсенала” и закључује да први пут после педесет година САД стоје на прагу постизања нуклеарног примата. Толико о „селу Вашингтон” и њеној улози у подстицању украјинске кризе.

Димензије империје

Емануел Тод још 2006. године минуциозно анализира димензије америчке империјалне моћи, уз поређење са улогом Рима и Атине у светској историји. Тако је нпр. за Рим територијално ширење био сâм смисао постојања, док су све друге вредности попут унутрашњег политичког живота, привреде и уметности биле на споредном колосеку. За разлику од телурократског Рима, пример таласократске Атине је другачији, тј. она је од момента када је настала била град трговаца и занатлија, док су филозофија, трагедија и демократија одређивали главне садржаје унутрашњег живота. Тод уочава да је рат против Персије изменио Атину и принудио је да сарађује са осталим грчким градовима у оквиру заједничког Делоског савеза (лиге). Француски теоретичар слично размишља и о унутрашњој трансформацији Америке, која изолационистичко уточиште одбацује после искуства Перл Харбура и касније постаје предводник атлантистичког света. Према томе, паралела између Атлантског савеза и Делоске лиге, изгледа у једној оваквој перцепцији историје сасвим логично, само што после Другог светског рата улогу Персије игра Совјетски Савез.

Позивајући се на Штиглица и његове критике бирократа ММФ-а као главне полуге процеса глобализације, Емануел Тод напомиње да САД играју улогу „планетарне кејнезијанске државе”, што је изазвало драматичне последице на унутрашњем плану, односно како наводи Тод „империјалну деформацију америчког друштва”. У својим анализама француски аутор наводи бројне цитате водећих личности америчке, друштвене и интелектуалне сцене. Једна од њих је свакако Мајкл Линд који у својим расправама, средином деведесетих година 20. века, идентификује „белу надкласу” као водећу класу америчког друштва, коју карактеришу не само енормни доходак, него и одговарајуће културолошке навике и менталитет. Једно од основних обележја ове нове беле класе јесте њена склоност ка „позитивној дискриминацији” у прилог разним мањинама, али и спретност да заштити своју децу од интелектуалне конкуренције у високом школству. У својој анализи Линд описује један нови и слојевити портрет америчког друштва који назива „следећом америчком нацијом”, у којој нпр. синдикати немају више традиционалног утицаја на Демократску партију за коју истиче да је све мање демократска, а све више под утицајем корпорација и њихових огромних донација. Отуда он као интелектуалац и активиста захтева да се Америка редефинише као национална и демократска држава, а не као зависна и олигархијска творевина.

Да је реч о грандиозним плановима, који теже изградњи нове америчке нације, сведочи и вазда добро обавештени Пат Бјукенен, водећи идеолог америчког палеоконзервативног политичког спектра, када уочава идеју једног крила у оквиру Демократске партије које настоји да на постмодерним универзалијама изгради практично ново друштво, користећи се тоталитарним методама. Реч је о појави која се поклапа са раздобљем 2015–2016. година када је Америка закорачила у нихилизам. Из једне такве оптике актуелни избори Доналда Трампа делују као сасвим логична последица историјске и друштвене регресије у самим САД. Узимајући у обзир критеријуме војне и економске моћи, али и неспособност америчког идеолошког универзализма да све народе третира равноправно, Емануел Тод јасно закључује да већ средином 21. века неће бити америчке империје.

Повратак Русије

Француски теоретичар у својој монографији После империје 2006. године анализира геополитички положај Русије и однос Америке према овој држави која се налази у средишту евроазијског копна. Иако је реч о раздобљу партнерских односа између две суперсиле, Емануел Тод и тада упозорава на америчке геополитичке континуитете у односу на руско питање. Први континуитет јесте идеја о дезинтеграцији Русије која се непрекидно обнавља под различитим идеолошким изговорима.

Тако је Бжежински у Шаховској табли предлагао низ мера чији је циљ слабљење утицаја Русије на евроазијском простору. Једна од њих је претварање Русије у лабаву конфедерацију три региона: Европске Русије, Сибирске републике и Далекоисточне републике, јер би тако децентрализована Русија била мање способна за империјалну мобилизацију. На тај начин би сваки од три замишљена региона лакше остваривао економску сарадњу са Европом, новим државама Централне Азије и Оријентом, уз оцену да би тако била превазиђена „тешка рука московске бирократије” која је до тада наводно „спутавала локалне креативне снаге”. Подршка „независности Украјине” за њега је била од фундаменталне важности за остварење америчких интереса, јер се на овом питању одлучује да ли ће Русија бити империја или не. У једном извештају рађеном за потребе Трилатерале ипак је констатовано да империјалне тенденције Москве постоје и данас, односно да је код највећег броја Руса укорењено уверење да су грађани велике нације, земље која поседују нешто што немају њени суседи, као и да је највећи број припадника руског национално-безбедносног естаблишмента после завршетка Хладног рата разочаран сарадњом са трилатералним нацијама (САД, Западна Европа, Јапан). Управо због тога, Бжежински је као потенцијалну опасност уочавао могућност савеза Кине, Русије и Ирана који је описивао као „антихегемонистичку коалицију уједињену не идеологијом, него комплементарном неправдом” и није искључивао промену европских савезништава мислећи првенствено на немачко-руски тајни договор и француско-руску антанту, за које постоје „историјски преседани”. За Емануела Тода су овакви радикални ставови представљали озбиљно потцењивање руске националне кохезије.

Други стратешки циљ Америке је спречавање савеза Русије и Европе, што је један од најзначајнијих реликата Хладног рата. Отуда је кључна стратешка идеја Америке у Украјини била да је што је могуће дуже одржи тензије између Западне Европе и Русије. Када говорио о дубљем смислу  америчког војног ангажовања у Украјини Емануел Тод ових дана констатује: Као што сам у последњем поглављу објаснио, САД су од 2008. године напустиле планове да војно контролишу свет. Још их једино занима контрола над вазалима. Њихов ограничен, али егзистенцијално неопходан циљ је од тада одржавање империје коју су створили после 1945. године, а то је контрола над Западном Европом (данас проширена бившим просовјетским земљама иза Гвоздене завесе), над Јапаном, Јужном Корејом и Тајваном. Концентрација западних индустријских ресурса на тим територијама је спектакуларна. Неравнотежа унутар трговинског биланса „заједничког Запада” између Америке и држава под њеном контролом (450 милијарди долара) је релевантнија него она са Кином (279 милијарди). У контроли вазала одлучује се материјално преживљавање САД. Рецимо да Руси постигну своје циљеве у Украјини, и онда стану, чиме изостаје даља експанзија на Европу. Поставило би се питање: „Шта? Није било никакве претње, подржавали смо Украјину без разлога!”. То би угрозило опстанак НАТО-а. Тиме би велики амерички страх постао стварност: Помирење између Немачке и Русије. Зато је за америчке интересе кључно да рат мора да иде даље, не да би се спасила украјинска „демократија”, већ да би се одржала контрола.

Украјинско питање

Из садашње перспективе веома занимљиво делују опажања француског теоретичара о односу Русије према „украјинској независности”. Наиме, Емануел Тод указује да је у времену 1990–1998. година „нова Русија” добровољно напустила сва некадашња упоришта у централној Азији, Казахстану и на Балтику, а што је описао као империјално повлачење (деколонизација). Међутим, када пише о Белорусији, северу Казахстана и Украјини, француски аутор указује на крхкост наведених ентитета и њихову дугорочну стратешку неодрживост. Док је случај Белорусије потпуно јасан јер је реч о етнички руском становништву, дотле је проблематика Украјине, још у време писања монографије 2006. године, деловала знатно компликованије.

Проблематика Украјине се може посматрати из више различитих углова, од оног очигледног етничког, до процеса који захтевају продубљенија историјска објашњења. Наиме, свака историјска иновација је на украјинском тлу потицала из Русије. Тако је било не само са комунистичком револуцијом, него и са либералним реформама почетком деведесетих година прошлог века. Француски теоретичар подсећа да је у социолошком и историјском смислу савремена Украјина једно лоше структурирано подручје и да је као таква неспособна за било какве значајније продоре модернизације. Он наглашава и да је однос Москве према Украјини у основи однос центра и периферије, која је заварана својим нешто западнијим географским положајем у односу на Срце света (израз Мекиндера за Русију). Из овога произилази да је Бжежински био донекле у праву када је истицао да се на примеру Украјине одлучује да ли ће Русија више икада бити империја или то неће бити. Оно што Бжежински није отворено написао догодило се у последњим годинама, а то је да Украјина нема довољно капацитета да истински буде независна држава, односно да издвојена из руске орбите може да буде искључиво колонија Запада.

Емануел Тод добро дешифрује проблематику стратешке оријентације ове државе, која је одвојена од Русије нужно упућена на западну подршку, која јој међутим не може омогућити пуну самосталност. Из украјинске позиције, Америка је сувише удаљена, док је нешто природније везивање за Немачку или Европу, условљено ограничењима војне и политичке природе. Због свега тога се чини као сасвим реална идеја о поновном обједињавању постсовјетског простора на неким другачијим интеграционим основама, где би у средишту тог процеса била економски пробуђена Русија.

Емануел Тод у својој најновијој књизи (2024) предвиђа да ће Запад изгубити рат у Украјини. Као и код краја Хладног рата, кад Запад није победио, него је Совјетски Савез имплодирао, тако сада у Украјини неће победити Руси, него ће доћи до имплозије Запада. Када француски аутор описује циљеве руске специјалне војне операције у Украјини, он указује на војностратегијске приоритете, а то су: „освајање леве обале Дњепра и Области Одеса, као и устоличење „пријатељског” режима у Кијеву”.

Коначно, овај француски мислилац у својим истраживањима, манифестује латентну цивилизацијску сучељеност Америке и Европе, и упозорава да амерички друштвени модел прети Европи, јер су европска друштва дубоко укорењена, посебно у односу на Америку. Када промишља о „еманципацији Европе” он управо мисли просторно, попут многих француских континеталиста за које је Европа јединствена целина која се културолошки  самодефинише као подручје од Атлантика до Урала.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Вукашиновић, М. (2021). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
2. Вукашиновић, М. (2023). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад
3. Тод, Е. (2006). После империје: есеји о распаду америчког система, Paideia, Београд