Аутор: др Александра Колаковић, научни сарадник
У историјској науци, посебно у време обележавања стогодишњице Великог рата (1914 – 1918), писано је о недаћи епидемије тифуса, која је погодила Србију, као и о страним медицинским мисијама, које су кренуле у помоћ Србији. Ипак, једна од мисија која је боравила у Србији током 1915. године и утицала на искорењивање трбушног и пегавог тифуса током времена је заборављена. Ауторка овог есеја је заједно са колегиницом Биљаном Стојић, пре четири године написала научни рад у коме су изнеле истраживања о француској медицинској мисији доктора Жобера, с циљем да ће допринети новим сазнањима истраживачке теме медицинских мисија и Великог рата. Део ових истраживања, прилагођених широј публици, једним делом презентовано је у овом есеју у нади да ће допринети неговању културе сећања и пружити пример помоћи и солидарности у тешким временима епидемија.
Након првих борби са аустроугарском војском 1914. године, поред славе дошло је и до велике епидемије трбушног и пeгавог тифуса која се појавила у редовима српске војске већ у јесен 1914. године. Епидемија се потом проширила и на цивилно становништво, а Србија је у том тренутку располагала са 450 војних и цивилних доктора од којих су многи подлегли болести у првом таласу епидемије. Стога је од пресудне важности за опстанак Србије била помоћ добијена 1915. године. Децембра 1914. године, посредством Црвеног крста, Србија је затражила помоћ Међународне организације Црвеног крста у Женеви. Упоредо, послат је позив у помоћ и свим пријатељским државама.
Српска влада је набавком вакцина из Пастеровог завода у Паризу настојала да сузбије епидемију, али се неодостатак лекова, санитетског материјала, одеће, као и лекара осећао. Из Француске, Русије, Холандије, Велике Британије, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава и Аустралије почели су да долазе лекари и болничарке, да пристиже санитетски материјал, лекови, ћебад, одећа и кревети. Француски Црвени крст се и пре званичног позива међу првима ангажовао на прикупљању помоћи за Србију. Прва помоћ коју је послао у Србију била је у вредности од 10.000 франака. Француска штампа објавила је апел „За Србију“, којим су позивали хумане појединце и удружења да дају подршку малој балканској држави. Значајна помоћ из Француске у Србију пристигла је захваљујући француским дипломатама – посланику Огисту Бопу и војном аташеу, пуковнику Пјер Виктор Фурнијеу.
Почетком фебруара 1915. године српска влада је послала хитан захтев да јој Француска, Британија и Русија пошаљу по сто лекара који ће помагати војсци и цивилном становништву у борби против епидемије, која је већ однела много живота. Француски посланик Боп је ситуацију оцењивао као крајње критичну и предлагао да се Француска одазове позиву и пошаље у Србију колико год је могуће лекара и другог медицинског особља. У кратком временском периоду укупно се пријавило 3.500 здравствених радника, међу којима око 2.000 лекара. У стању рата, Француска је морала да изврши детаљну анализу колико је у могућности да пошаље лекара и другог медицинског особља. Министарство рата и здравства оформили су једну специјализовану војно-медицинску мисију од сто лекара за Србију и о томе обавестили француског посланика, 24. фебруара 1915. године. Од овог датума угледни војни лекар, др Жобер, главни лекар 2. класе активне војске, који је одређен за вођу мисије, започео је припреме за долазак. Пашић је посредством француског посланства у Србији организовао сусрет др Жобера и српског лекара Саве Петровића, који је више деценија живео и радио у Паризу, а у време рата за српску владу обавио неколико мисија при Пастеровом институту. У Србији је била врло тешка ситуација, а од тифуса су оболели и чланови француске поморске мисије која је боравила у Србији од новембра 1914. године. Од мисије др Жобера очекивало се да донесе довољно лекова (против свих облика тифуса и превентивно од колере) и медицинске опреме.
Прве три групе мисије др Жобера стигле су у Ниш 17, 24. и 31. марта, а последња 19. априла. Међу члановима мисије било је доста искусних бактериолога, обучених да се боре против трбушног и пегавог тифуса, грознице и превентивно против колере. Међу члновима француске мисије др Жобера био је и др Шарл Никол, угледни бактериолог Пастеровог института, и будући добитник Нобелове награде за медицину 1928. године. Доктор Жобер је стигао у Ниш 29. марта, при чему се одмах сусрео са доктором Хантером, вођом британске мисије и придружио се Међународном санитетском одбору, формираном почетком 1915. године, а на чијем челу је био регент Александар Карађорђевић. Поред срдачног пријема, доктор Жобер је желео да се упозна са актуелним стањем у циљу чега је обишао болнице у Београду и Нишу.
Мисија доктора Жобера размештена је по болницама, које су оскудевале у медицинском особљу, а деловала ја на простору 7 сектора, тзв. предкумановске Србије. Бактериолошка лабораторија инсталирана је у Београду, а др Жобер је остао у Нишу заједно са др Демонеом и једним административним официром из санитетске службе др Лабријем. Ова група лекара је као главни узрочник појаве и развоја пегавог тифуса означила лоше хигијенске услове, прљаву одећу и већи број људи у малом простору. Страни бактериолози су у Нишу извели и медицинског студију, која је допринела не само сузбијању болести већ и новим научним открићима. Објављено је да инфекцију преносе женке белих ваши након 4 до 6 дана од убода, као и да је неретко било случајева инкубације, која је трајала од 10 до 15 дана.
Пуковник др Бертан био је задужен за Београд и околину. Интересантно је поменути да је др Бертан, поред редовних дужности, волонтерски помагао у решавању других проблема у граду, као што је, на пример, рашчишћавање рушевина после бомбардовања Београда. Доктор Пети као шеф трећег сектора за Крагујевац и околину радио је и при Врховној команди, док је др Гандар био на челу четвртог сектора са центром у Зајечару. Петим сектором у Крушевцу управљао је др Оглад, док је шестим у Ужицу руководио др Рандон, а на челу седмог сектора са центром у Ваљеву био је др Клементи. У Ужицу је била постављена и лабораторија за хемијска истраживања коју је организовао и водио др Огањо. Након размештаја 100 чланова медицинске мисије по секторима у Србији, почела је да се спроводи вакцинација против тифуса прво за цивилно становништво, док је за војску вакцинација започела након што је овај предлог усвојен и изгласан у Народној скупштини 24. априла 1915. године.
Интересантно је да су француски лекари доносили и самосталне одлуке које су у значајној мери утицале да се сузбије епидемија. У Београду је био организован течај за болничарке како би се умањио недостатак особља. Др Лати је у Београду осим вакцинације увео и забрану уласка у возове док се не прође ригорозна санитарна контрола. Ово је допринело смањивању могућности ширења заразе у друге делове земље. Чланови мисије др Жобера, посветили су посебну пажњу заштити деце. Др Кот је основао диспанзер за одочајд и малу децу у Пироту, а у Београду је заживела установа под именом Кап млека. Ова установа је настала иницијативом доктора Габријела Гарнијеа као установа за исхрану мале деце, саветовалиште за труднице и мајке. Француски лекари су стекли велике симпатије српског народа. Било је, међутим, и лекара који нису могли да издрже тешке услове живота и рада у условима епидемије у Србији. Један од лекара је напустио мисију, касније му је суђено, а француске дипломате су оцениле да је својим поступком угрозио углед мисије и Француске.
Епидемија тифуса је била потпуно сузбијена до лета 1915. године, али је мисија др Жобера остала у Србији да помогне у редовном лечењу. Од првобитних 100 чланова, мисија је у августу бројала 97 члана, а српска врховна команда је упутила Француској захтев да се 15 лекара из медицинске мисије укључи у рад у активној војсци, што је и одобрено. Србија је у септембру тражила још 33 лекара са циљем да они спроведу профилаксу међу војницима. Ово је било у циљу здравствене припреме војске уколико дође до рата са Бугарском. Дошло је до прерасподела лекара, а за координирање француских лекара и српске војске био је одређен мајор др Пети, који је као шеф сектора у Крагујевцу најближе сарађивао са српском Врховном командом и најбоље познавао српске официре.
Почетком октобра Врховна команда је тражила од француског војног аташеа Фурнијеа да изврши реорганизацију и размештај осталих лекара из мисије др Жобера. Предлог Француске био је да у Србији остане 70 лекара, од којих би 33 било у првим борбеним редовима, а група од 15 хирурга распоређена у болницама резерве, остали би вршили профилаксу на нивоу читаве државе, док би остатак лекара био враћен француској војсци. План није реализован, јер је дошло до потискивања српске војске, потом и евакуације ван Србије. Српској војсци, народу и страним дипломатама и новинарима, придружили су се и лекари. Евакуисање лекара, као и њихових супруга које су их пратиле, и свог помоћног особља, ка Битољу и Солуну се показало као неизводљиво. Евакуација је протекла у напетој атмосфери. Дошло је и до развоја узајамног неповерења, прво сукоба око могуће шпијунаже у француским редовима, потом сукоба српских и француских лекара, који је кулминирао почетком децембра у Подгорици приликом одређивања приоритета о укрцавању у брод који је био послат да лекаре превезе до Скадра, када су француски лекари погрешно разумели да ће чекати наредни брод. Ипак, сећање на помоћ коју је ова мисија пружила, Србији није пала у сенку под овим издвојеним епизодама у периоду општег страха, сумњи и расула. Француски лекари, не само да су били сведоци највећег српског страдања, већ су и сами били жртве. У Скадар је до краја децембра стигло 57 лекара, један лекар је због тешког здравственог стања одмах био смештен у болницу, док је 30 лекара још увек било распоређено у српској војсци са којом су се повлачили према Јадрану. Мисија није располагала са медицинским материјалом, који је остао у Косовској Митровици, и предложено је да се врати у Француску. Када је Француска послала мисију генерала Пијарона де Мондезира, лекари др Жобера су укључени у њен састав, а део лекара се вратио за Француску.
Француски лекари и друго медицинско особље почели су да пристижу у Србију са избијањем рата. Већина их је долазила самоиницијативно, али било је појединаца који су дошли у саставу организованих медицинских мисија. Министарство рата Француске током марта и априла 1915. године упутило се у Србију у војно-медицниску мисију од сто чланова која је оставила траг на развој свести о блискости два различита народа. Др Раул Лабри је прешао преко Албаније заједно са мисијом и српском војском о чему је оставио писано сведочење. Након рата радио је као професор на Сорбони. Пишући о првом утиску по доласку у Србију др Лабри је записао: „Видео сам Србију у време њених највећих несрећа и осетио најдубље сажаљење“. Медицинска помоћ уткана је у ратно савезништво Француза и Срба, јер су током боравка у Србији и раду на сузбијању пегавог, трбушног и повратног тифуса и бригом о деци поменути француски лекари стекли симпатије у војним и државним круговима, као и у широј јавности. Чланови мисије др Жобера, називани су „француским витезовима хигијене и вакцинације“ и постали су темељ на којем су се изградиле политичке, економске и културне везе српске (југословенске) и француске државе након рата.
Да ли су ови борци против епидемије тифуса били награђени за свој рад? Јесу. Већ јуна 1915. године доктор Жобер је француском Министарству рата, предложио да се 54 члана његове мисије одликују за изузетне заслуге током двомесечног рада у Србији. Вођа мисије је свој предлог образложио тиме да су предложени служили на част Француској која је захваљујући њима била високо уважавана у свим слојевима српског друштва. Француски посланик у Србији, Боп, био је сагласан са предлогом, а додао је и потребу да се и др Жобер одликује Официрским крстом Легије части. Овим је указано на успех и значај мисије за Француску, али је и Србија одликовањима показала захвалност и указала почаст француским лекарима. Министарство иностраних дела је у периоду 22 јул – 3. августа поделило члановима француске медицинске мисије ордене које им је указом доделио регент Александар Карађорђевић. Доктор Жoбер је као вођа мисије одликован Орденом великог официра, 16 ордена команданата било је додељено шефовима сектора и оним лекарима који су имали орден Легије части. Педест чланова мисије било је одликовано Крстом официра, док је преосталих 29 било одликовано Крстом витеза. Емпатија, храброст и стучност коју су показали чланови медицинске мисије доктора Жобера 1915. године, и у актуелном периоду епидемија 21. века, могу послужити као узор и пример који је потребно следити.
Остави коментар