Ернест Дени (1849–1921): „највећи пријатељ Словена“

Аутор: др Александра Колаковић

Сто година након смрти Ернеста Денија (1849–1921), кога су Београду у међуратном периоду називали „највећи пријатељ Словена“, његово дело које је уткано у темеље идеје „вечитог пријатељства“ Француза и Срба, осим за историчаре и неког љубитеља историје, препуштено је забораву. У Београду нема улице, а да је био члан Српске Краљевске академије наука, од 1912. године сведочи податак на сајту данашње САНУ. Слично је код свих осталих словенских народа, док је у Латинском кварту, у некадашњој кући Ернеста Денија, смештен центар проучавања Словена на Сорбони. Овај есеј има за циљ да личност и дело Ернеста Денија, ревалоризује и врати у сећање Срба.

Дени је рођен 1849. године у Ниму у протестанској породици из које је понео и снажна републиканска убеђења. Након школовања у родном граду, долази у Париз 1865. године, где завршава лицеј Charlemagne, а потом наставља образовање у L‘École normale supérieure. Историја је била главна сфера његовог интересовања. Био је учесник Француско-пруског рата, а посебно се истако у одбрани Париза. Дени је био умерени републиканац што је јавно манифестовао иступима против Наполеона III. Монархији није могао да „опрости пораз Француске“, стога се од 1971. године прикључио уредништву листа Леона Гамбете – La République Française. У буланжизму и Панамској афери, догађајима који су обележили француски политички живот на крају 19. века видео је напад на републиканске принципе. Иако је Пола Дрелуда поштовао као песника, није одобравао његова политичка уверења, а посебно националистички популизам и ванпарламетарну борбу. Дени је у младалачким данима имао одређених предрасуда према Јеврејима, међутим током Афере Драјфус декларисао се као противник антисемитизма, који је претио да угрози темеље републике, чиме је постао и  присталица капетана Драјфуса. Упоредо, Дени је у нарастајућем таласу социјализма почетком 20. века видео будућност. На поменутим основама републиканизма, патриотизма и жеље да Француска спремно дочека нови сукоб са Немачком започела је Денијева научна каријера у којој је посебно доминирало интересовање за историју и међународне односе.

Још као добровољац у Француско-пруском рату Дени је поред француске и немачке историје започео проучавање и историје других народа Европе. Дубоко дирнут чешким протестима код аустроугарског цара Фрање Јосифа у име хуманости, а против насиља у Француској и под утицајем својих професора, а посебно рада Луја Лежеа, Ернест Дени се окреће проучавању историје чешког народа. Поред чешког, савладао је руски, пољски и бугарски језик, а настојао је да добије стипендије како би обишао народе о којима је писао. Усавршава се на Карловом универзитету током 1872. године, где је припремао и докторску тезу о Јану Хусу. Поред Чешке, путовао је по Моравској, Русији, Немачкој, Пољској и Балкану. У Денијевој оријентацији ка Чесима, а потом и другим  словенским народима, пресудни утицај имало је познанство са радом и делатношћу Томаша Масарика. Дени се посебно интересовао и за руску политику на Балкану у периоду седамдесетих и осамдесетих година 19. века, а посебно од периода када је Француско-руски савез званично ступио на снагу (1894). Сматрао је да Јужни Словени морају да „задрже своју индивидуалност и не уроне у Руску империју. Панславизам, да; али не панрусизам“.

Дени је професорску каријеру започео као предавач на La Faculté des Lettres у Бордоу од 1878. године, где је морао самостално да купује књиге о Словенима јер факултет није био заинтересован. Његова предавања у складу са актуелним догађајима и међународним односима носила су назив Борба Словена са Германима. Иако су предавања успела да привуку студенте, Дени 1881. године прелази у Гренобл, где је започео предавања из европске књижевности и упоредо држао јавна предавања из историје Словена. Од школске 1886. године, Дени се вратио на Факултет у Бордоу, где је постао професор историје, а 1893. године и саветник Општине Бордо. Денијев повратак у Париз догодио се 1895. године. Тада је преузео Катедру модерне историје на Сорбони од славног Алфреда Рамбоа, на којој ће предавати све до смрти 1921. године. Иначе, од 1906. године, Дени предаје и на војној школи L’Ecole de Saint-Cyr што је правдао како материјалним разлозима тако и жељом да помогне у формирању будућих генерација официра, који ће ратовати за слободу Алзаса и Лорене.

Ернест Дени је сарађивао на публикацији L’Histoire générale du IV^e siècle à nos jours (Општа историја од IV века до наших дана), коју су покренули његови професори  Ернест Лавис и Алфред Рамбо. Прву књигу La France à Moscou (Француска и Москва) публиковао је 1891. године. Прва Денијева дела из историје Немачке била су L‘Allemagne 1789–1810 (Немачка 1789–1810) (1896) и L‘Allemagne 1810–1852 (Немачка 1810–1852) (1898). У време док је преузимао катедру на Сорбони, Дени је већ израстао у угледног познаваоца немачке и чешке историје. Међународни односи и подела на блокове сила утицали су да Денијеве књиге La Confédération germanique (Немачка конфедерација) (1898) и  La Fondation de l‘Empire allemand 1852–1871 (Настанак немачке империје 1852–1871) (1906) постану потребна и незаобилазна литература не само стручних кругова, већ и политичара и дипломата на прелазу векова. Већ тада за Денија се говорило да „најбоље познаје Средњу Европу“, како је то истакао Гистав Лансон, члан Француске Академије.

Денијево поље интересовања није се ограничило само на чешку и немачку историју, већ се временом, пре свега под утицајем развоја међународних догађаја проширило и на Блакан. Поред тога што је немачки Продор на Исток, водио преко Балкана, на Денијево интересовање утицале су и генерације балканске елите која се школовала у Француској. За Србију, везе и контакти које су успоставили са француским интелектуалцима у периоду с краја 19. и почетка 20. века биле су посебно значајне при покретању сарадње са Денијем. Иначе, Дени је први пут посетио Србију још 1873. године у време када се код њега појавило почетно интересовање за Јужне Словене. О свом првом боравку у Србији Дени је на једном предавању одржаном у време Великог рата рекао: „Шетао сам се у Београду на оном дивном калемегданском шеталишту, које доминира оним равницама Саве и Дунава, у којима су још неослобођени Срби с муком водили веома неравну борбу против дивље и подмукле бруталности Маџара. Генерал Зах који је био дошао да Кнежевини стави на расположење своје војно искуство и своју љубав према Словенима, хтео је да ми укаже своје пријатељство, и причао ми је, како је он противан, да се у војску уведу немачке навике и уредбе“. Полазећи од славистичких студија, као и одличног познавања Немачке, уз утицај личности које је сретао на својим путовањима Дени је обликовао прве ставове о Србима. Кризе почетком 20. века утицале су на Денија да анализира да ли ће Француска бити спремна када дође до рата са Немачком и ко ће јој бити савезници. Те савезнике Дени је тражио међу Словенима, а посебно словенским народнима на Балкану. Денијев пријатељ, професор Емил Оман, који је почетком 20. века успоставио пријатељске односе са групом српских студената у Паризу, међу којима се посебно истакао Гргур Јакшић, такође је доприносио Денијевим интересовањима за Србе. Као и већина тадашњих француских интелектуалаца у почетку је показивао веће интересовање и разумевање за Бугаре, али су Анексиона криза, балкански ратови (1912–1913) и Велики рат (1914–1918) мењали и ове ставове.

У време анексије Босне и Херцеговине Ернест Дени је схватио опасност која је Србији долазила од стране Аустроугарске. Заједно са Албером Малеом, Огистом Говеном, Емилом Оманом био је део неформалне групе француских интелектуалаца, која је преко штампе и предавања против Аустроугарске подржала Србију и Србе. Исте, 1908. године, Дени иницира развој културне и научне сарадње Француске са словенским народима. Тада је основано Француско-словенско удружење у Паризу. У септембру 1911. године Дени је кренуо на путовање преко Италије ка Јужним Словенима. Обишао је Загреб, Љубљану, Ријеку, Цетиње, Босну и Херцеговину и Београд. Ово путовање искористио је да прикупи изворе и успостави чвршће везе са српским интелектуалцима. Стога је посебно у периоду Балканских ратова (1912–1913) дошло до изражаја његово стручно познавање балканских проблема. Денијево стваралаштво, интелектуални и јавни рад допринели су да фебруара 1912. године буде изабран за дописног члана Српске Краљевске Академије Наука.

Све поменуто обликовало је Денијеве ставове и у току Првог светског рата. Дени је учествовао у раду Ligue des droits de l’homme (Лига за право народа) и започео снажну пропагандну акцију држећи предавања о појединим актуелним међународним питањима. Одбрана чешке и југословенске идеје била је у средишту његових активности. Као и већина француских слависта који су подржавали идеју уједињења Јужних Словена Ернест Дени је прошао период бугарофилства. Српски интелектуалац Јован Жујовић посебно је апострофирао одвајање Денија од бугарофилства речима „привеза се за праве Југословене“, што је од великог значаја за активност француских интелектуалаца и подршку уједињењу Јужних Словена. Одвајање Денија од бугарофилства убрзано је у периоду Анексионе кризе, да би било дефинитвно током балканских ратова. Већ у време Првог светског рата Дени је написао књигу La grande Serbie (Велика Србија), која је панегирик српској историји и победама. На крају Првог светског рата Дени се у свом делу Du Vardar à L’Istrie (Од Вардара до Истре), ослањајући се на документа, пише о  бугарским злочинима над Србима током балканских ратова (1912–1913) и Првог светског рата (1914–1918). Денијева оцена била је да могу „узети место у цивилизованом човечанству, али тек после неколико генерација“. Бугарско питање и јадрански проблем, остали су централна тема Денијевих дела непосредно након Првог светског рата и били су обележени разумевањем и подршком српским, односно југословенским интересима.

Међу српским интелектуалцима у међуратном периоду владало је велико поштовање према личности и делу Ернеста Денија. Остало је забележено мишљење  Александра Арнаутовића да је Дени „понос и знање Сорбоне, један од најбољих познавалаца југословенске ствари“, те „човек који скицира истину“. У време анексије Босне и Херцеговине Ернест Дени је уз Албера Малеа, Огиста Говена и Емила Омана својим предавањима, чланцима у штампи и часописима, стао у одбрану српског народа и тиме је стекао посебно поштовање код Срба. Активност Ернеста Денија и његово ватрено и научно засновано заступање Срба и дугих словенских народа у јавности стекло  је велике симпатије и назван је „највећим пријатељем Словена на Западу“, како је то формулисао дугогодишњи проучавалац француско-југословенских односа и француски ђак Миодраг Ибровац, говорећи на свечаности организованој на Универзитету у Београду поводом Денијеве смрти. Гргур Јакшић о „адвокату потлачених народа“ како назива Денија, оснивача и председника Лиге за права народа, говори са пуно поштовања и указује да би Срби морали бити захвални аутору реченице која тврди да је „Србија један од пет прстију божанске руке која ствара будућност“. Овој Јакшићевој оцени стваралаштва Ернеста Денија треба додати и податак да га је још у време балканских ратова предложио за носиоца Ратне споменице, као интелектуалца који је помогао српске интересе. Ипак, сећање на Ернеста Денија је бледело и данас је, осим за историчаре, готово заборављен, иако је његово дело „живо“ и присутно у научној сарадњи Француске и Србије, као и Француске са другим словенским земаљама.

Као резултат његових интерсовања за Словене и потребе за институцијом у Француској, која би на основама науке проучавала проблеме словенских народа, Дени је у својој кући у Паризу основао L’Institut d’Etudes slaves (Институт за словенске студије) у Паризу. Институт је покренуо часопис Le Monde Slave (Словенски свет). Дени је посебно инсистирао да Институт сарађује научно са свим словенским народима, а ова сарадња је подразумевала размену студената и предавача. Стога је и Еренст Дени, након Првог светског рата, провео два семестра (1919–1920) као гостујући предавач Универзитета у Београду. Овом је Дени поставио темеље научне, просветне и културне сарадње. Данас је у кући Ернеста Денија Цетар за славистичке студије Сорбоне, који је под Сорбоном IV. Научници и професори који су ученици Денијевих ученика, организују сарадњу са најзначајнијим универзитетима и институтима у земљама које је Дени посећивао, изучавао и помагао својим интелектуалним радом. Размена предавача, студената, заједничке публикације и конференције основа су рада и данас, 100 година након Денијеве смрти. Незаобилазно место за сваког студента у Паризу и Француској који се посветио било којој теми о односима Француске са неком од словенских земаља и надаље ће бити кућа у срцу Латинског кварта у којој је Дени живео и стварао, о чему сведочи и очуван његов радни кабинет.