Ескалација сукоба на Косову и Метохији 1998–1999. године

Аутор: Милован Балабан, историчар

Дуготрајан сукоб на Косову и Метохији ескалирао је 1998–1999. Тада је дошло до појачавања активности тзв. ОВК, што се све завршило НАТО бомбардовањем СРЈ, које је трајало од марта до јуна 1999. Бомбардовање је извршено од стране НАТО, а инспирисано је пре свега од Америке и њене дубоке државе, која је само искористила војну алијансу како би спровела своје науме и интересе. Дакле, на делу је било, мимо међународних институција, гурање независности јужне српске покрајине у циљу њеног издвајања из Србије, а све зарад остварења геополитичких циљева Америке и глобалних елита. Инсталирана је НАТО база на овим просторима, а од албанског народа створен је савезник, али и јак ентитет који се може користити као реметилачки фактор на Балкану, са могућношћу да потпали овај простор кад затреба светским моћницима. Ово је позадина, док је све остало било у служби оправдања овог пројекта.

Овакав сценарио постао је могућ после распада СССР и рушења биполарног светског система, када урушена Русија није била способна да спречи ове науме политичког Запада. Од тада почиње притисак на Југославију, која је ушла у грађанске ратове. Рат у Хрватској је завршен етничким чишћењем и прогоном Срба, док је конфликт у Босни и Херцеговини окончан Дејтонским мировним уговором 1995. Уговор је, по уобичајеној пракси политичког Запада, временом подриван како би се смањиле солидне ингеренције које је српска страна добила овим споразумом. Циљ Запада вековима је био подривање српског фактора, чиме је сузбијан евентуални, макар и најмањи утицај Русије на овим просторима.

После Дејтонског споразума, упркос обећањима западних званичника, осећало се премештање конфликтне ситуације на простор јужне српске покрајине. Овог пута криза је стварана на простору од фундаменталног значаја за нашу духовну вертикалу, за наш идентитет и основе постојања Срба као народа. Генеза проблема на Косову и Метохији дуга је и сеже у средњи век када је тај простор услед српских сеоба насељаван Албанцима. Покушаји да се уравнотежи етничка слика пропао је доласком комунистичких власти, када Косово и Метохија као покрајина све више добија аутономију, да би уставом из 1974. практично добила атрибуте државе, што је све пратило константно исељавање Срба.

Доласком на власт Милошевић, можда напречац и тврдо, покушава да реши проблеме доношењем новог устава и скраћивањем аутономије покрајинама. Албанци на ово одговарају бојкотом првих вишестраначких избора, али и свих институција државе Србије, те организовањем референдума 1991. кад су се изјаснили за независно Косово. Све ово се дешава када почиње да се захуктава рат на просторима СФРЈ. Албански проблем, који је био доминантан 80-их и 90-их, тих година биће стављен у запећак, тако што ће Ругова предводити отпор „гандијевског” типа уз формирање сопствених паралелених институција. Као да се чекао миг из међународних центара моћи да се конфликт радикализује.

Са друге стране, у тадашњем свету Америка је постала апсолутно доминантна сила, наравно, заједно са читавим колективним Западом. Пошто су међународне институције биле очуване, а државе као Русија имале улогу неадекватну својој реалној снази (бар су тако то схватали на Западу), почело се са изналажењем модела употреба НАТО у решавању светских проблема. Циљ је био да НАТО и колективни Запад заобиђу међународне институције, успостављене после Другог светског рата, како би им посредно и на мала врата наметнули своју вољу. Такође, хтели су се заобићи фактори (нарочито у Савету безбедности) који би се противили њиховој политици. Ишло се на легализизацију сопствених пројеката кроз међународне институције, али узурпирањем тих институција и њиховим довођењем у статус пуких извршилаца воље Америке и НАТО.

Требало је гурати пројекте на мала врата а онда међународне институције доводити пред свршен чин. Отуда Милошевић после 1995, сматрајући да је то крај прекрајања Балкана, не схвата да је завладао нови наратив, смишљен у кухињама дубоке државе и кључних светских центара моћи. У складу са претходно реченим није било чудно што се после Дејтона почело отварати косовско питање, упркос обећањима да се тако нешто неће десити, а које је Милошевић добио од америчких званичника.

У том контексту екипа око Нортона Абрамовича, Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука и других је, под окриљем Карнегијеве фондације, постављала један нови оквир функционисања међународног права. Суштина је била у документу, у чијем осмишљавању је главну улогу имао Нортон Абрамович „Улога Америке у Новом свету”. У овом документу се дефинисало како би Америка требало да реагује и да реализује своје интересе. Циљ је био, због нарастајуће снаге Америке, успостављање и реализација нове геополитичке реалности. Требало је дефинисати методе како реализовати светску владавину.

Дотадашње парадигме су промењене, те је испред суверенитета држава фаворизовано право међународне интервенције. НАТО је сада могао да реагује, не само када су чланице алијансе угрожене већ и ако процени да у некој трећој држави одређене, најчешће етничке групације, имају проблема са матичном државом, желе да се отцепе, а НАТО и Америка процене да су угрожени, односно да је то новом светском поретку у интересу. Ово је стварало један велики маневарски простор. Сад су Америка и НАТО могли фаворизовати све што је у интересу колективног Запада, без обзира на право стање ствари, чиме се могао урушавати чак и суверенитет држава.

По тој доктрини могле су се подржати сепаратистичке снаге, ако то одговара Америци, а против легалних владиних снага. Пропаганда би одрадила оправдање сепаратиста, иако су ствари на терену могле бити потпуно другачије. Потом, по новој доктрини, Америка би дипломатским акцијама вршила притисак на власти државе, а притисци би временом прерасли у уплитање у унутрашње ствари, да би на крају дошло и до војне интервенције, а све зарад остварења геополитичких и геоекономских циљева Америке и колективног Запада. По овом сценарију, по ком је међународна интервенција издигнута изнад суверености државе, одвијала се и драма на Косову и Метохији.

После Дејтона и смиривања ситуације у осталим деловима бивше СФРЈ већ је 1996. почела ескалација сукоба на Косову и Метохији. Током наредне две године она је била све снажнија да би се потпуно радикализовала 1998. Тада су постављене идејне основе како реаговати у случају Косова. Исто тако, у то време је заврешен и процес формирања ОВК у Албанији под вођством немачких и америчких инструктора. Такође ОВК је наоружана из складишта албанске државе, која су била доступна после пада владе Салија Берише 1996. Велике групације са Косова и Метохије пребациване су у Албанију, обучаване и наоружаване, те посредством групе око Харадинаја убациване назад на простор јужне српске покрајине.

Ово је био узрок почетака конкретнијих конфликата. А ескалација је почела у марту 1998. Тада је побуњена група Адема Јашарија (Дреничка група) потучена, те је побијена у селу Преказе. Од априла до јула исте године, када су Алабанци упали и узели Ораховац, умножиле су се отмице и препади на полицију. ОВК је контролисала значајан део територије, као и важне саобраћајнице на простору Косова, а нарочито Метохије. Сигурност је била угрожена, док је српска званична власт претежно прећуткивала ситуацију у покрајини. Извршено је на десетине отмица и препада. Када је Ораховац узет, полиција је одлучила да деблокира град и сузбије тероризам.

Офанзива полиције, започета у Ораховцу, захватила је велики простор и до септембра је ОВК била сузбијена и поражена, док су саобраћајнице деблокиране, а простор који је контролисала ОВК ослобођен. Са друге стране, ово је период када почиње чак и јавна сарадња НАТО структура и ОВК. Ово потврђује састанак Холбрука и вођа ОВК у селу Јунику, чиме је овај савез и јавно обелодањен. Но, после пораза ОВК се пасивизирала. Она није уништена, пошто се утопила у цивилно становништво. Било је практично немогуће истражити ко је био у ОВК а ко није, с обзиром на то да је имала широку подршку албанског народа (пошто је онај део Албанаца који се противио тероризму сурово елиминисан).

У априлу Милошевић је одржао референдум где се народ изјаснио против страног мешања у решавање косовског чвора. Осетило се да Запад жели пенетрацију у косовски проблем, али у српском руководству је став, бар у том тренутку, био чврст. Косово и Метохија, сматрало се исправно, суверена је српска територија, те покрајински проблем није упоредив са кризама које су карактерисале простор бивше СФРЈ, када су републичке границе временом проглашаване за државне. Међутим велики притисак НАТО структура приморао је Милошевића после гушења албанске побуне у септембру на попуштање. Запад је инсистирао на српским попуштањима упркос проналажењу логора смрти које је формирала ОВК, а чијим је откривањем и злочинима почињеним у њима српска јавност била ужаснута. Мучан утисак у српској јавности изазвало је сведочење терориста о почињеним злочинима, нарочито браће Мазреку.

Синхронизација међународног фактора (узурпираних међународних институција од стране НАТО и Америке) и ОВК видела се после септембра и гушења побуне. Тада је НАТО појачао претње тражећи измештање дела српске војске. У том контексту је дошло до споразума 13. октобра између Милошевића и Холбрука. По том споразуму један део безбедносних милицијских снага требао је да се повуче са Косова и Метохије. Под снажним притиском Милишевић је такође дозволио да дође међународна инспекција – верификаторска мисија са 2000 верификатора на челу са Вилијамом Вокером. Тиме је дозвољена цивилна контрола НАТО на Косову и Метохији, а све зарад избегавања сукоба. Такође споразум је признавао суверенитет Србије, што се очито уклапало у тактичке планове НАТО у овој фази кризе. Ускоро ће бити настављени притисци јер је и улога верификатора била да оптуже Србију и српске снаге, што се на крају и догодило.

Деловање верификатора и ОВК наредна два месеца довешће до осуде Србије и до бомбардовања, што је и био циљ од самог старта. Верификатори су у својим инспекцијама долазили до закључка да српске снаге користе прекомерну силу, те да су главни виновници ескалације сукоба и наводног прогона Албанаца. Са друге стране, једна друга мисија, мисија ЕЕЗ, имала је сасвим друге резултате са терена. Према резултатима те комисије Алабанци су били ти који су изазивали конфликте, док су српске снаге покушавале да пацификују побуњенике и обезбеде ред.

Ипак, Вокерова мисија била је део дубоке државе, оних снага које су реструктуирале и стварале нови свет користећи међународне институције, те су њихови извештаји били релевантни за НАТО и све они који су одлучивали о будућности Србије и њене покрајине. У том контексту треба гледати на извештај о Рачку, где је 15. јануара 1999. од стране српских полицијских снага нападнуто једно јако упориште албанских терориста. Село је освојено, а Вокерова мисија се убрзо нашла на лицу места инсценирајући злочин, који је послужио као повод за НАТО агресију на СРЈ.

Преговори у Рамбујеу само су били изрежирани перформанс, чији је циљ био да оправда бомбардовање. Преговорима је посредовала Контакт група (која је такође била искоришћена, нарочито руски представник). У једном тренутку, пошто је Србија била кооперативна, изгледало је да се може стићи до споразума. Међутим, тада у Рамбује долази Мадлен Олбрајт и диже лествицу, где се сада тражи од Србије потпуна окупација покрајине, али и читаве државе од стране НАТО. Србија ово није могла прихватити, што је послужило као повод за бесомучно бомбардовање. Његови исходи, како војни тако и политички данас су познати.

На крају, а у прилог неправедности агресије и преструктуирања овог простора, изгнањем регуларне наше војске са простора српског Косова и Метохије, треба истаћи изјаву старог вука светске дипломатије Хенрија Кисинџера. Његова констатација да је у Рамбујеу намерно дигнута лествица, те да испоручене захтеве није могла ниједна држава испунити, говори о нашој немоћи да спречимо рат, као и закуцаној намери светских моћника да узму простор јужне српске покрајине, понизе Србију и афирмишу Албанце као главног геополитичког партнера НАТО на овим просторима.