Aутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Завршном декларацијом Самита ЕУ – Западни Балкан одржаног у Софији у мају 2018. још једном је потврђена „недвосмислена подршка ЕУ европској перспективи Западног Балкана.” Накнадно Саопштење Комисије о политици проширења ЕУ покушало је да искористи позитиван политички моментум који је створио Самит у Софији. Што се тиче Црне Горе и Србије (државе које су највише одмакле у приступним преговорима), Европска комисија је оставила отвореним њихово „чланство у перспективи за 2025. годину”, али их је истовремено позвала да „значајно појачају напоре” у реформи кључних области владавине права и основних права. Поред тога, Европска комисија је похвалила Албанију и Северну Македонију јер су „пригрлиле прилику и оствариле реформе”. Конкретно, Северна Македонија је похваљена и због тога што је „направила велике кораке ка свом стратешком циљу интеграције у ЕУ и НАТО” (Она је постала чланица НАТО-а 2020. године).
Албанија је похваљена због „доброг напретка” посебно у спровођењу реформе правосуђа и у борби против организованог криминала и корупције. У светлу постигнутог напретка, Комисија је стога препоручила отварање приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом. Ипак, готово наговештавајући будуће проблеме, Комисија је нагласила хитну потребу за конкретном и брзом акцијом Уније како би се искористио дугорочни позитиван замах широм региона отварањем приступних преговора и, пре свега, умањио ризик да ЕУ наруши сопствени кредибилитет у региону и „помогне својим геополитичким конкурентима да се укорене на прагу Европе”, у случају да се ове две земље не награде за остварени напредак. Комисија је јасним речима истакла политичку раскрсницу до које су државе чланице и институције ЕУ доспеле у процесу проширења и упозорила на драматичне последице евентуалног погрешног избора.
Забринутост Европске комисије показала се оправданом неколико недеља касније усвајањем њеног Саопштења о политици проширења ЕУ. На састанку одржаном у јуну 2019. године, Савет није подржао препоруку Комисије о отварању преговора са Албанијом и Северном Македонијом и одлучио је да се врати на то питање најкасније до октобра 2019.
Нажалост, и на састанку у октобру 2019. Европски савет је одлучио да се питање проширења одложи до наредног Самита ЕУ – Западни Балкан у мају 2020. Међутим, што је још важније, састанак је истакао дубоке поделе међу државама чланицама ЕУ око отварања приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом. Француска је ставила вето на отварање преговара са обе државе (Данска и Холандија су биле против отварања само са Албанијом јер још увек нису у потпуности постигле тражена мерила, без обзира на различите оцене Комисије).
Застој у Савету ЕУ изазвао је многе критике. Према писању европске штампе, Конрад Шимански, пољски министар за европске послове, приметио је да „друге земље – Русија и Кина само чекају да се ЕУ повуче из овог региона”. Са друге стране, Мајкл Рот, немачки министар за европске послове, позвао је ЕУ да одржи своја обећања, и истовремено упозорио да се „много може изгубити стварањем стратешког вакуума” у региону. Коначно, тадашњи комесар за проширење ЕУ Јоханес Хан извинио се грађанима Северне Македоније и Албаније што ЕУ није испунила своја обећања због „одређеног тренда да они који су већ у ЕУ помало нерадо пуштају друге да уђу унутра”.
Неколико недеља касније Француска је потврдила своју „недвосмислену подршку европској перспективи земаља Западног Балкана” и дистрибуирала кратак нон-пејпер документ у коме се залаже за „нови приступ процесу приступања” како би процес био ефикаснији и конкретнији. Основна идеја је била да се организују преговори у неколико узастопних фаза, како би се омогућио постепен приступ држава кандидата политикама и програмима ЕУ све до њиховог потпуног и коначног приступања.
Приступни преговори се више не би заснивали на истовременом отварању великог броја тематских поглавља, већ на отварању неколико блокова политика. Само завршетак сваке фазе омогућио би земљи кандидату да пређе у следећу фазу (и) отвори могућност да учествује у програмима ЕУ, да буде укључена у одређене секторске политике и да има користи од одређених финансија.
„Постепено приступање” би, такође, захтевало прецизне и детаљне критеријуме повезане са „индикаторима који се лако и објективно могу проверити” (инспирисани индикаторима које су поставиле ЕУ и друге међународне организације) као и строге услове који ће се ефикасно поштовати за прелазак из једне фазе у другу, заједно са опипљивим користима и повећаном финансијском подршком коју ће обезбедити ЕУ и њене агенције. Француски предлог је био заснован и на принципу реверзибилности (примењује се уколико земља кандидат, у целини или делимично, више не испуњава одређене критеријуме или престаје да испуњава обавезе које је преузела). Француски предлог такође, позива на снажније политичко управљање новим процесом од стране Комисије и држава чланица.
Француска је предложила да се процес приступања организује у седам фаза које би замениле претходна одговарајућа поглавља: 1) владавина права, основна права, правда и безбедност (када се заврши ова фаза, на пример, земља кандидат би склопила споразуме о сарадњи са EUROJUST-ом); 2) образовање, истраживање, омладина, култура, спорт, животна средина, транспорт, телекомуникације и енергетика (тада би били доступни Еразмус+ и Хоризонт фондови); 3) запошљавање, социјална политика, здравље и заштита потрошача, конкурентност (када се заврши ова фаза, било би могуће учешће у индустријској политици ЕУ и/или укључивање у важне европске пројекте); 4) економско-финансијска питања (земља кандидат би тада ушла у банкарску унију и унију тржишта капитала); 5) унутрашње тржиште, пољопривреда и рибарство (приступ царинској унији и учешће на унутрашњем тржишту); 6) спољни послови (аранжмани конзуларне сарадње и могуће укључивање у програме одбране); 7) друга питања (када се заврши ова фаза, дошло би до пуног приступања ЕУ).
Вето против отварања приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом и француски нон-пејпер имали су задатак да подстакну институције ЕУ и државе чланице да преиспитају и ревидирају цео процес како би га учинили кредибилнијим, кориснијим и ефикаснијим. Дебата о предностима и недостацима процеса приступања резултирала је Саопштењем Комисије из фебруара 2020. које је имало за циљ да се унапреди процес приступања. У овом Саопштењу, Комисија поново потврђује недвосмислену подршку европској перспективи региону али истовремено истиче потребу да се „ухвати у коштац са злоћудним утицајем трећих земаља” у региону.
Већи кредибилитет мора почивати на чврстом поверењу, међусобном поверењу и јасним обавезама обе стране. Лидери Западног Балкана морају веродостојније спроводити потребне темељне реформе, док ЕУ мора наградити земље кандидате тако што ће унапредити процес приступања након што испуне утврђене критеријуме и услове. Укратко, за земље Западног Балкана кредибилитет значи спровођење дугорочних, структурних и опипљивих реформи, а посебно оних у областима владавине права, функционисања демократских институција, јавне управе и економије.
„Јаче политичко управљање” у процесу приступања захтева да се политичка природа процеса стави на чело и у средиште процеса и да се обезбеди јаче управљање и ангажовање на нивоу држава чланица. Чини се да је Комисија желела да државе чланице ЕУ преузму већу одговорност и покажу лице након што су неке од њих уложиле вето против Албаније и Северне Македоније, иако је Комисија изричито препоручила супротно. Комисија, заправо, наглашава да је европска будућност Западног Балкана „значајан политички, а не само технички подухват” за државе чланице ЕУ и позива их да систематичније доприносе процесу придруживања, укључујући праћење на терену преко експерата, кроз директне доприносе годишњим извештајима како би политичком димензијом процеса приступања првенствено управљале државе чланице ЕУ, а техничком и процедуралном димензијом Комисија.
Из тог разлога, ревидирана методологија предвиђа политички дијалог на високом нивоу са земљама кандидатима, кроз редовне самите ЕУ – Западни Балкан и интензивиране министарске контакте, али укључује и могућност да се земљама кандидатима омогући да учествују као посматрачи на кључним састанцима ЕУ. Такође, ревидирана методологија предвиђа међувладине конференције за одређене земље на основу годишњих појединачних извештаја Комисије на којима би државе чланице ЕУ и земље кандидати разматрали укупан процес приступања, дискутовали о предностима и недостацима ситуације у земљи кандидату и износили даљи развој догађаја и мере.
Динамичнији процес у суштини значи да ће преговарачка поглавља бити организована у шест тематских кластера . Утицај седам „фаза” које је предложио француски нон-пејпер је посебно очигледан, иако је француски принцип „постепеног придруживања” са својом строгом условљеношћу преласка на следећу фазу, видно ублажен у Саопштењу Комисије.
Шест тематских кластера које предвиђа нова методологија су:
- Основе (обухвата неколико постојећих поглавља као што су, на пример, правосуђе, основе и правда, слобода и безбедност);
2) унутрашње тржиште (слободно кретање роба, радника, услуга и капитала; политика конкуренције; компанијско право и др.);
3) Конкурентност и инклузивни раст (информационо друштво и медији; опорезивање; економска и монетарна политика и др.);
4) Зелена агенда и одрживо повезивање (енергија; транспортна политика; животна средина и климатске промене; трансевропске мреже);
5) Ресурси, пољопривреда и кохезија (пољопривреда и рурални развој; рибарство и др.); 6) Спољни односи (спољни односи; спољна, безбедносна и одбрамбена политика).
Главне предности које произилазе из реорганизације поглавља у тематским кластерима су да се омогући снажнији фокус на кључне секторе у политичком дијалогу и да се боље идентификују најважније и хитне реформе за сваки сектор. Сходно томе, преговори ће бити отворени као целина за сваки кластер.
Приступ тематских кластера односи се на преговоре са Албанијом и Северном Македонијом, док је са Србијом и Црном Гором нови приступ само опција која се примењује у постојећим преговарачким оквирима и уз сагласност ове две земље. Коначно, појачана предвидивост и условљеност процеса приступања захтева већу јасноћу о томе шта Унија очекује од земаља кандидата у различитим фазама процеса, и које су позитивне и негативне последице напретка или недостатка истог. У том циљу, и даље понављајући француски предлог, Комисија наводи да услови постављени за земље кандидате „морају бити објективни, прецизни, детаљни, строги и проверљиви”. Такође, Комисија се изричито обавезала да ће „пружити јасније смернице о конкретним реформским приоритетима и критеријумима усклађивања, као и очекивањима за следеће кораке у процесу” у својим годишњим саопштењима и извештајима о проширењу како би земље кандидати биле више свесне напретка и неуспеха на свом приступном путу.
Појачано условљавање заснива се на подстицајима (јасним и опипљивим и од директног интереса за грађане) и негативним мерама (санкционисање сваке озбиљне или продужене стагнације или чак назадовања у спровођењу реформи и испуњавању услова процеса приступања).
Подстицаји се могу састојати и од убрзане интеграције, постепеног увођења у појединачне политике ЕУ, тржишта ЕУ и програме ЕУ, као и од повећаног финансирања и инвестиција у име ЕУ. Уместо тога, негативне мере – на основу годишњег извештаја Комисије и предложене на захтев државе чланице су: а) стављање на чекање у одређеним областима или општа суспензија преговора; б) поновно отварање већ затворених поглавља; ц) смањење финансирања ЕУ; д) паузирање или повлачење из приступа програмима ЕУ или другим погодностима.
Убрзо након Саопштења о унапређењу процеса приступања, Комисија је усвојила два ажурирана извештаја о Албанији и Северној Македонији који допуњују годишње извештаје за 2019. годину. Ова два документа су констатовала даљи напредак који су обе државе оствариле у спровођењу фундаменталних реформи и испуњавању критеријума и мерила које је поставила ЕУ.
Ажурирање о Албанији подвлачи даље напредовање у реформи правосудног система (нове институције у правосуђу су у потпуности функционалне) и проактиван приступ у борби против корупције и организованог криминала. Полицијска и правосудна сарадња са агенцијама ЕУ и органима за спровођење закона држава чланица повећала се и донела је опипљиве резултате као што су стварање заједничких истражних тимова, спровођење успешних великих операција за спровођење закона и смањење неоснованих захтева за азил који су поднели албански грађани државама чланицама ЕУ.
Новости о Северној Македонији наглашавају континуирани напредак у реформи јавне управе (тј. усвајање Стратегије транспарентности 2019–2021), континуирано функционисање реформисаног правосуђа и консолидацију резултата у истрази, кривичном гоњењу и суђењу за корупцију и организовани криминал.
Наредни Самит ЕУ – Западни Балкан одржан је у Загребу 6. маја 2020. године. Загребачка декларација још једном подсећа на недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана, али је избијање пандемије питање проширења бацило у сасвим други план. Оно што је важно је да је нова методологија усвојена и да ћемо видети колико ће она заиста допринети убрзавању процеса приступања региона Западног Балкана.
Остави коментар