Европа и изазови балканског поретка (1999 – 2019)
Аутор: Милорад Вукашиновић
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века настао је нови светски политички талас чије је деловање пресудно утицало на постхладноратовско премоделирање света и последично разарање југословенске државе. НАТО агресија на Србију и СРЈ 1999. године представљала је врхунац „американоцентричне слике света“, односно прeвласти концепта „униполаризма“ у постхладноратовској светској политици чија су основна обележја: промоција модела неолибералне економије, милитаризација политике и манипулација верско – националним односима, посебно у државама које су мета колонизације.
Заменик америчког државног секретара Строуб Талбот написао је у својој књизи да је НАТО агресија 1999. године била мотивисана одбијањем руководства Србије и СРЈ да прихвате модел „реформи“ по рецептури ММФ-а и Светске банке. Према Талботу – САД нису могле да допусте да, уз Белорусију, на тлу Европе постоји још једна држава која се отворено супротставља једном моделу друштвених односа у чијем су средишту интереси транснационалног капитала. Реализацији такве стратегије послужили су и тзв. преговори у Рамбујеу који су и најбоља потврда тезе о „милитаризацији политике“. Наиме, све до агресије 1999. године важила је дефиниција по којој је „рат продужетак политике другим средствима“. После Рамбујеа сасвим је јасно да је политика била у функцији рата који је послужио као изговор за опстанак НАТО-а, као гаранта америчких интереса у Европи. Људска права Албанаца послужила су као јефтин холивудски изговор намењен лоботомизованој западној јавности.
Нема сумње да су одлуке о разарању СФРЈ, бомбардовању Србије и отмици Косова и Метохије, донете далеко раније пре њихове формалне реализације. У прилог томе сведочи низ декласификованих докумената. Још 70-их година 20. века догодила се промена америчког става у односу на будућност СФРЈ. Теоретичар Бжежински о томе је говорио „групи америчких социолога“ уочи њиховог учешћа на скупу који је одржан у шведском граду Упсали од 14. до 19. августа 1978. године. За време брифинга тадашњи Картеров саветник за националну безбедност поставио је дилему: Шта ће бити с Југославијом после Титове смрти? Бжежински је том приликом изразио страховање да би после Брозове смрти СФРЈ могла да постане део Источног блока и мета „совјетске интервенције“. Да би се спречило остварење таквог сценарија предложио је десетак мера од којих је свакако најважнија она која се односила на америчку подршку антисовјетским елементима у врху федералне власти, али и национално – сепаратистичким покретима у земљи које је оценио као „природне непријатеље комунистичке идеологије“. Већ 1981. године избиле су албанске демонстрације са захтевом „Косово – република“.
Као фаталне по будућност српског народа показале су се и одлуке које су донете на скупу Трилатерале у Токију од 21. до 23. априла 1991. године, а на којем је разматрано питање „нове поделе света и европског идентитета“ после завршетка Хладног рата. Под снажним утицајем папе Војтиле и римокатоличког лобија у америчкој администрацији усвојен је став по којем се идентитет Европе суштински своди на католичко – протестантски цивилизацијски ареал, а „завршава тамо где почињу православље и ислам“. По идентичној матрици и простор бивше Југославије подељен је на римски део (Словенија, Хрватска) који је прикључен Европи, и византијски део (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Македонија) чија је будућност и у то време оцењена као врло неизвесна. Отуда је процес стварања „новог балканског поретка“ и разарања Србије 1999. године, уз последично признање „независности Косова“, потребно посматрати и као доследну реализацију једне стратегије која је усвојена још 1991. године, и која се дисциплиновано спроводи до данас.
Врхунски аналитичари америчког СИО – Џ. Хајлбрун и М. Линд – о томе су написали студију Трећа америчка империја (1996) у којој су разоткрили планове о претварању овог подручја у ексклузивну зону америчког утицаја у Европи „где се САД појављују као предводник ланца муслиманских земаља и народа у покрету, од Залива закључно са Босном“. Из овога није тешко закључити ко стоји иза концепта „друштвеног инжењеринга“ на тзв. западнобалканском простору, а који се огледа и у промени његовог „цивилизацијског кода“ форсирањем политике масовног прилива миграната са Блиског истока, али и последичним ширењем идеологије „радикалног исламизма“ од Македоније, преко Косова и Рашке области, до Босне и Херцеговине (Зелена трансферзала – прим. аутора).
Коначно, садашње убрзано америчко репозиционирање на тзв. Западном Балкану (пријем Црне Горе и Македоније у НАТО), притиске на Српску, и захтеве Београду у вези са Косовом, треба посматрати и као атлантистичку доктрину спречавања потенцијалне „геополитичке еманципације Балкана“, чије се политичке класе, у условима кризе западног неолибералног концепта економије, све више ослањају на руске и кинеске инвестиције. За један другачији „деатлантизовани Балкан“ то је питање од егзистенцијалног значаја.
Остави коментар