Европа и постбиполаризам
Аутор: Милорад Вукашиновић
Завршетак Хладног рата и нова подела интересних сфера, наметнули су као прворазредно геополитичко питање тему европског идентитета. На заседању Трилатералне комисије од 20. до 22. априла 1991. године у Токију, представници ове „елитистичке“ организације, проблематику „постбиполарног“ идентитета Европе и њених политичких и културно-цивилизацијских граница, разматрали су из две различите перспективе. Генерални секретар тадашње Европске заједнице Жак Делор, заступао је становиште о потреби уједињења Европе по принципу „концентричних кругова“. Његова почетна премиса била је она о 1989. години „као нултој години“ када је дефинитивно превазиђена подела Европе на њен западни и источни део. За Делора је прикључење некадашњих социјалистичких држава био „изазов који се мора прихватити“ уз све ризике које је, пре свега, уочавао у разореним економијама, недостатку приватне иницијативе и менаџерске класе. Делор је, још у то време, сматрао да би брзо уједињење Европе могло да подстакне нове поделе на богате и сиромашне државе, као и унутрашње миграције са истока на запад, које су, као што је познато, реалност данашње Европске уније. Због тога је заступао концепцију постепених евроинтеграција и то најпре јачањем институционалне структуре „Заједнице дванаесторице“, а затим у другом кругу проширење државама тадашње ЕФТЕ и Пољском, Мађарском и Чехословачком. Делоров „трећи концентрични круг“ предвиђао је обједињавање са Совјетским Савезом и државама Балкана и Југоисточне Европе, што је умногоме подсећало на тадашњи став Горбачова о „заједничком европском дому“.
Насупрот Делору, већина чланова европског огранка Трилатерале, залагала се за другачији начин обједињавања Европе, који је у старту искључивао „трећи концентрични круг“. Према заговорницима овакве геополитичке будућности Европе, завршетком Хладног рата, стара историјска подела на „римски и византијски део“ није превазиђена, па је, управо због тога, потребно повући линију строгог разграничења. У теоријском смислу ову концепцију је до краја извео теоретичар Хантингтон, који је у свом знаменитом огледу о „судару цивилизација“ заступао гледиште супротно Фукујамином „крају историје“. Наиме, Хантингтон је сматрао да „западна цивилизација“ не треба да своје вредности намеће другима, него да као таква (западна) унутар себе ојача, како би била у стању да се супротстави осталим цивилизацијама (има их укупно седам). Каснији догађаји у Европи, пре свега, распад Совјетског Савеза и разарање СФРЈ, а потом политика „проширења“ НАТО-a и ЕУ на Исток, потврдили су да је на седници ТК у Токију (април 1991. године) усвојена управо линија поделе Европе на „римски и византијски део“, која се уз извесне модалитетe и до данас дисциплиновано спроводи.
Геополитичка подела Европе на „римски и византијски“ део, имала је, као што је већ наведено, свој аутентичан одјек и на „постјугословенском простору“. Тако су, прокатоличке Словенија и Хрватска, на фону ове стратегије примљене у „евроатлантске структуре“, док је „византијски део Југославије“ преименован у „Западни Балкан“ и претворен у „сиву зону“ са веома неизвесном геополитичком перспективом. Основана је претпоставка и да је НАТО агресија 1999. године на СРЈ била у функцији учвршћивања новог „културно-цивилизацијског лимеса“ у овом делу Европе (поменути Хантингтон је 1996. године изјавио да се „Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“), о чему сведочи и познато писмо немачког дипломате Вилија Вимера немачком канцелару Шредеру, о закључцима НАТО конференције која је одржана у Братислави 2000. године, а на којој је између осталог саопштено „да Србија (вероватно због несметаног обезбеђења војног присуства САД-a) трајно мора да буде искључена из европског развоја“. Нема никакве сумње да су актуелни догађаји у Европи (Украјина), али и недавно усвојена Стратегија ЕУ за Западни Балкан, у оквиру које се Србији нуде „магловите европске перспективе“ (2025. година), у стратешком смислу су на таласу једне геополитичке оријентације, која је усвојена још 1991. године.
Остави коментар