Aутор: Јелена Тодоровић Лазић
Евроскептицизам је хетероген и динамичан политиколошко-социолошки феномен. Скептицизам означава сумњу или оспоравање па тако гледано евроскептицизам означава сумњу према Европској унији као актуелном пројекту европских интеграција. Сам појам евроскептицизма не говори о интензитету сумње. Контекстуално се користи од средине 80-их, почетак се може пратити кроз новинске чланке британске штампе. Последњих година употреба термина је све чешћа. Бројни аутори тврде да значење евроскептицизма мора бити схваћено у односу на различите националне и политичке традиције као и разноврсна искуства у процесу европских интеграција.
Пол Тагарт (Paul Taggart) понудио нам је једну од првобитних дефиниција евроскептицизма у којој овај сложен феномен дефинише свеобухватно као „логично и квалификовано противљење процесу европских интеграција, укључујући и потпуно отворено противљење које не почива на квалификованим аргументима“. И сам аутор је касније схватио да је дефиниција доста неодређена и општа, покушао да је „поправи“. заједно са Зербиаковом (Aleks Szczerbiak) тврдњом да постоје две врсте евроскептицизма: меки и тврди – (soft and hard). Тврди евроскептицизам се може уочити тамо где постоји принципијелна опозиција према ЕУ и европским интеграцијама уопште, укључује и одбијање чланства у Европској унији. Насупрот томе, меки евроскептицизам се јавља где нема принципијелног приговора на европску интеграцију или чланство у ЕУ односно тамо где постоји осећај да је „национални интерес“ тренутно у супротности са путањом ЕУ: то може бити противљење заједничкој валути, уговорним ревизијама, одређеним питањима пољопривредне политике, итд. Линија демаркације између тврдог и меког евроскептицизма доста је замагљена. Коликом броју политика треба да се супротстави партија како би се и даље окарактерисала као меки евроскептик? Ако се противи трима или више европским политикама, да ли је њен евроскептицизам и даље мекан? Само жеља за повлачењем из чланста представља једину границу између тврдог и меког евроскептицизма. Меки евроскептицизам можемо звати и „реформистички“ евроскептицизам јер у основи подржава постојање и опстанак Европске уније.
Копецки и Мад су предложили алтернативну типологију евроскептицизма, којa на темељу системске теорије Дејвида Истона, разликује дифузиону и специфичну подршку за европске интеграције: дифузиона подршка је „подршка општим идејама европских интеграција“ док је специфична подршка „подршка актуелном пројекту европских интеграција“. На основу дифузне подршке, може се направити разлика имеђу оних који подржавају општу идеју европске интеграције – еврофила у односу на оне који је не подржавају – еврофобе. Са друге стране, на основу специфичне подршке, Копецки и Мад разликују ЕУ оптимистe и ЕУ песимисте. Ако бисмо укрстили специфичну и дифузну подршку, добијамо четири нове категорије: евроентузијасте који подржавају и европске интеграције уопште и ЕУ као њихов актуелни пројекат, европротивнике који не прихватају нити општу идеју ни ЕУ; затим, евроскептике који подржавају идеју интеграција, али имају неке замерке на изглед и функционисање Европске уније; и коначно, европрагматисте који су против идеје европских интеграција, али подржавају ЕУ због практичних користи које могу добити од ње.
Требало би поменути још два сродна појма: евродогмате и еврореалисте. Евродогмата је убеђен да је потпуна интеграција у виду ЕУ једини прави пут и једина истина. Еврореалиста је онај који заступа ставове меког евроскептицизма из Тагартове типологије. Често се еврореалистима зову они који не желе да се њихови ставови према ЕУ тумаче са негативним предзнаком, како се често доживљава феномен евроскептицизма.
Евроскептицизам је прошао кроз одређене фазе. Прва фаза је она у којој је евроскептицизам претежно (али не искључиво) присутан код националних елита. Друга почиње са тешкоћама у ратификацији Мастрихтског уговора које су покренуле интензивно размишљање о будућности европских интеграција али и расправе о јазу између европских институција и грађана. Трећа фаза се поклапа са избијањем најновијих криза у Унији (финансијска, мигрантска, Брегзит, криза идентитета). Не треба заборавити ни евроскептицизам који је настао као резултат временски дуготрајног процеса проширења. Јавља се код држава које су постале чланице 2004. и касније, као и код оних које још увек нису постале чланице, међу којима је и Србија.
Главни протагонисти страначког евроскептицизма могу се наћи истовремено и на крајњој левици и крајњој десници партијског спектра у Европској унији, а дошло је до пораста евроскептичних снага, посебно након избора за ЕП 2014. Можемо их поделити у четири главне групе: екстремне десничарске партије: Национални фронт, Северна лига, Холандска партија слободе, и Слободарска партија Аустрије, Златна зора, Јобик, Зора директне демократије, Атак. Поменуте партије отворено заговарају ксенофобију и антисемитске платформе и, у неким случајевима изражавају скептицизам према представничкој демократији. Оне су такође, и антимигрантске, залажу се за напуштање Уније и припадају тврдим евроскептицима.
Алтернатива за Немачку (АФД), Фламс Беланг у Белгији, Словачка национална странка, Данска народна партија, Странка шведских демократа и Финска партија, не доводе у питање репрезентативну демократију нити основна политичка и грађанска права, иако могу тражити да се искључе одређене етничке или верске групе као што су муслимани које се по њима слабо интегришу. Желе повратак на националну валуту (уколико су у еврозони), веће граничне контроле (уколико су у Шенгену) за нијансу мекши од првог типа – умерено тврде партије.
Конзервативне партије Право и правда у Пољској, Грађанска партија у Чешкој, холандска Хришћанска унија, и летонски Национални савез, Орбанов ФИДЕС, све су ове партије из треће групе. Могу бити интерно подељени на проблеме са евром и имиграцијом, а будући да су или су били у влади, имају веће шансе да пронађу компромисе са проевропским снагама него партије из прве две групе.
Умерено меке левичарске евроскептичне партије су Сириза у Грчкој, Подемос у Шпанији, Левица у Немачкој. Ове партије не деле агенду за борбу против имиграције. Иако не желе да се укине евро, они редовно гласају против про-европског консензуса о питањима као што су управљање еврозоном и неким питањима јединственог тржишта.
Очигледна је јасна разлика између евроскептичне реторике и реалности европске политике. Велики број случајева можемо приметити у којима је коришћена евроскептична реторика, чак и код странака у владајућим коалицијама, али да није било конкретних корака (пољска Право и правда која је заговарала декларативан раскид са приступом претходне владе према европским пословима, није нужно довео до радикалне преоријентације политике у пракси).
Од великог похода суверениста и популиста на ЕП на предстојећим европским изборима изгледа да неће бити ништа. Далеко од тога да неће остварити добар резултат али недовољно да имају највише места у Парламенту, пројекције су до 150 максимално. Народњаци и социјалисти ће први пут остати без апсолутне већине, заједно са либералима, зеленима и левицом имаће око 80% мандата. Заокрет се догодио када је Европска народна партија (ЕПП) одбацила могућност да после избора формира коалицију са тврдим евроскептицима (суверенистима).
Орбанова партија Фидес чланица је ЕПП која је владајућа европска политичка опција. То је управо један од разлога зашто је Орбан могао да се наметне као лидер Вишеградске групе иако су Чешка и Пољска боље по неким показатељима. Није избачен из породице странака умерене демохришћанске деснице услед могућности да Фидес буде кохезивни фактор за популистичко-суверенистички блок. Чак и без Орбана ЕПП би имала највише мандата (10 до 12 од мађарских 21). Може да буде катализатор јер је Орбан један од ретких националних вођа који може да одигра улогу моста између два блока – суверениста који благонаклоно гледају ка Путину и њихових партнера државама ЦИЕ у којима постоји анимозитет према Русији. Лидери ЕПП и Орбан постигли су споразум о аутосуспензији Фидеса и на тај начин су остављена врата за све могуће сценарије. Наиме, народњаци и социјалисти неће имати довољно за формирање већине у ЕП. Вебер (кандидат за председника Комисије из редова напредњака) категорично понавља да народњаци неће у коалицију са Салвињијем и екипом. Либерали и Зелени представљају потенцијалне коалиционе партнере. Може да се деси да они услове коалицију избацивањем Орбана. Са друге стране, Орбану одговара да прихвати загрљај Салвињија да буде гарант споразума са пољском странком Право и правда. Снага и утицај Фидеса базирала се претходних година на чланству у ЕПП и добрим односима са сестринским партијама у Аустрији, Италији, ЦСУ па чак и са деловима ЦДУ. Преласком у суверенистички блок постао би један од многих а овако је део већине, утицајнији и озбиљнији играч. Свих ових година чланство у ЕПП користио је као штит за критике о вођењу аутократске политике и кршење владавине права. За разлику од њега, третман који има Пољска је потпуно другачији, иако Орбан драстичније крши владавину права. Део европских напредњака верује да Орбан може да привуче странке из десног сазвежђа које би се определиле за умеренију реторику.
Алтернатива за Немачку налази се у групи Европа нације и слободе. Салвињи није успео да формира јединствен блок који би био на другом месту испред социјалиста. Покушао да уједини клеропопулисте Качињског, десницу Орбана, аустријске напредњаке, шпанске клероконзервативце, националисту Окесона из Шведске демократске партије и неке мање партије које флертују са неофашистичким идејама. План се на крају свео на следећа појачања: Покрет пет звезда, АФД, и Фараж и две које су прешле из редова Европских конзервативаца и реформиста – исламофобична странка Финаца и Данска народна партија. Поред Салвињијеве Лиге у ЕНС налазе се и Национални фронт Ле Пенове, Штрахе, Вилдерс, Фламански интерес, ултранационалисти из Белгије. Није придобио Качињског због русофилских ставова, Окесон решио да остане са конзервативцима и Качињским. Европски суверенисти излазе у три колоне: ЕНС, конзервативци, и група око Покрета пет звезда (тражи коалиционе партнере).
Пројекције су да ће ЕПП освојити око 190, социјалисти 140, либерали око 70, ЕНС, конзервативци и уједињена левица (по 50-60), слобода и непосредна демократија 35 (Покрет пет звезда, Фараж). Европљани и даље критикују Унију али неславан процес британског изласка из ЕУ довео је до тога да се напуштање ЕУ не помиње више. Питање миграната није тако актуелно осим код Орбана. АФД их више не помиње. Покрет пет звезда тешко долази до савезника због коалиције са Лигом у Италији. Све ове евроскептичне партије делују више као бучна раштимована опозиција него као јединствен политички блок. Ако се посматра само економски програм поменутих партија АФД се залаже за ригидну монетарну политику, Лига за стимулисање инвестиција, социјалдемократски надзор присутан код Партије Финаца. Чак и када би победили, поставило би се питање шта даље. У овом моменту један од главних аргумената у прилог ЕУ је парадоксално управо неуспешни Брегзит.
Остави коментар