Евроскептичне политичке партије – реалност и домети

Евроскептичне политичке партије – реалност и домети

Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић

Термин евроскептицизам се контекстуално користи од средине 80-их и може се пратити  кроз новинске текстове британске штампе. Термин је постепено преовладао на другим местима нарочито након јавних расправа у европским земљама због ратификације Мастрихтског уговора почетком 90-тих. Као такав, термин је преузео различита значења. Средином 80-их година прошлог века у Великој Британији је коришћено наизменично са изразом „против-заједничко тржиште“. Хармсен и Сперинг тврде да израз „евроскептицизам претпоставља значење које мора се схватити у односу на различите националне политичке традиције и искуства европске интеграције“. Постоји неодређеност појма евроскептицизам и ово се делимично одражава у чињеници да научници још нису идентификовали прецизну дефиницију феномена страначке опозиције према Европи. Тагарт и Зербиак су разликовали тврди и меки евроскептицизам. С једне стране, израз тврди евроскептицизам указује на „потпуно одбијање читавог пројекта европске политичке и економске интеграције и противљење придруживању њихових држава или преосталих чланова ЕУ“. С друге стране, аутори називају меким евроскептицизмом „квалификовано противљење или неслагање у једној или више области политике“. Међутим, иако ова дефиниција доминира научним чланцима о евроскептицизму, она је релативно широка и инклузивна. Критикујући ову типологију, Копецки и Мад с правом тврде да је линија демаркације између тврдог и меког евроскептицизма замагљена и да критеријуми који се користе за повезивање и одвајање појма остају нејасни. Заиста, остаје нејасно коликом броју политика и којим политикама треба да се супротстави партија како би се и даље окарактерисала као меки евроскептик (насупрот тврдим евроскептицима). Другим речима, ако се странка противи трима или више европским јавним политикама, да ли је њен евроскептицизам и даље мекан или је прешао границе и постао тврд? Да ли то зависи од броја политика или њихове суштине? Или некако од оба? Или је то само жеља за повлачењем из чланста, што представља границу између тврдог и меког евроскептицизма?

Копецки и Мад предложили су алтернативну типологију евроскептицизма, којa на темељу системске теорије Дејвида Истона, разликује дифузну и специфичну подршку за европске интеграције. Аутори дефинишу дифузну подршку као „подршку општим идејама европских интеграција“, док се специфична подршка посматра као „подршка актуелном пројекту европских интеграција“. На основу дифузне подршке, може се направити разлика имеђу оних који подржавају општу идеју европске интеграције – еврофила у односу на оне који је не подржавају – еврофобе. Са друге стране, на основу спечифичне подршке, Копецки и Мад разликују ЕУ оптимистe и ЕУ песимисте. Ако бисмо укрстили специфичну и дифузну подршку, добијамо четири нове категорије: евроентузијасте који подржавају и европске инетграције уопште и ЕУ као њихов актуелни пројекат, европротивнике који не прихватају нити општу идеју ни ЕУ; затим, евроскептике који подржавају идеју интеграција, али имају неке замерке на изглед и функционисање Европске уније; и коначно, европрагматисте који су против идеје европских интеграција, али подржавају ЕУ због практичних користи које могу добити од ње.

Требало би поменути још два сродна појма као што су евродогмате и еврореалисти. Евродогмата је убеђен да је потпуна интеграција у виду ЕУ једини прави пут и једина истина. Насупрот њима, еврореалиста је онај који заступа ставове меког евроскептицизма из Тагартове типологије. У стварности се често деси да се еврореалистима зову они који не желе да се њихови ставови према ЕУ тумаче са негативним предзнаком, како се понекад доживљава феномен евроскептицизма.

Политика оспоравања Европске уније која се само местимично могла сусрести у европском политичком пејзажу на почетку двадесет првог века,  данас се налази у средишту европске сцене. Политичке странке са различитим антиевропским платформама стекле су значајну изборну репрезентацију последњих година. Та евроскептичка политика постала је очигледна уз тесну победу кампање за „одлазак“ на британском референдуму о будућности у Европској унији у јуну 2016. Евроскептичне странке су 2017. године биле међу главним кандидатима за победу на великом броју националних парламентарних избора у западној Европи. Слободарска партија у Холандији постала је друга највећа партија на холандским парламентарним изборима 15. марта 2017. године и добила око 13% гласова. Марине Ле Пен, лидер Националног фронта, добро је прошла у првом кругу председничких избора у Француској 2017; исто као и њен отац пре 15 година, ушла је други круг. Савезна Република Немачка, за коју се дуго гледало да је имуна на радикалну десницу и евроскептичну политику, била је сведок првог уласка радикалне десничарске евроскептичке странке у Бундестаг, Алтернативе за Немачку (АФД).

Главни протагонисти страначког евроскептицизма у западној Европи могу се наћи истовремено и на крајњој левици и крајњој десници партијског спектра. Радикална десница и радикална левице немају само антиевропске ставове, њихов евроскептицизам је жариште њихових идеолошких профила. Заиста, иако постоје значајне варијације између странака широм Европе, скоро све партије радикалне левице и радикалне деснице сматрају да је европска интеграција посебно значајно политичко питање. Заједничка посвећеност стављању противљења ЕУ на политичку агенду, не значи да се радикална десница и радикалне левице слажу о разлозима поменутог противљења Европи. Напротив, радикална левица и радикална десница противе се Европи из дијаметрално различитих разлога.

Радикална десница одбацује наднационалну интеграцију на основу културних аргумената. Одбацивање европског наднационалног уједињења за њих је последица нативистичких перспектива. Нативизам је идеолошка перспектива која прописује да су само припадници нативне групе, односно „нације“, легитимни чиниоци политичке заједнице. Само етнички или културно дефинисана нација даје основу народног суверенитета и даје легитимитет политици. Као резултат, политичко учешће представника других народа, или политичких идеја сматра се угрожавањем националног интегритета. Пројекат европске интеграције је, наравно, у супротности са овом уском концепцијом народног суверенитета. Супранационална интеграција се заснива на идеји да народни суверенитет није ограничен на националну државу, већ постоји изван ње – било као један „мултинационални народ“ или више националних народа. Међутим, нису биле све радикалне десничарске странке у западној Европи конзистентно против европских интеграција. Напротив, пре потписивања Уговора из Мастрихта, већина партија која је сада снажно повезана са евроскептицизмом, као што су Национални фронт или аустријска Слободарска партија, ФПО, у почетку су подржавале ЕУ. Средином осамдесетих година, лидер Националног фронта Жан-Мари Ле Пен активно се залагао за даљу интеграцију, нарочито у осетљивим питањима као што су имиграција, политика борбе против тероризма и гранична контрола. За Национални фронт и неколико других странака, ова иницијална подршка за европске интеграције у великој мери утицала је на уверење да европске државе треба да се уједине као етнички хомогени ентитет. Ипак, нису све радикалне десничарске партије у почетку подржавале европско уједињење. На пример, подршка Европи коју је испољавала Слободарска партија Аустрије 70-их и 80-их година била је последица тржишно либералног програма које су Заједнице промовисале у то време. Штавише, италијанска Северна лига (ЛН) је подржавала европске интеграције јер је сматрала Европску економску заједницу корисним средством за унапређење веће регионалне аутономије. Међутим, потписивањем Мастрихтског уговора 1992. године, радикалне десничарске странке недвосмислено су одбациле процес европских интеграција. Уговор из Мастрихта објавио је нову еру европске политичке интеграције пошто је уведено квалификовано већинско гласање у ЕУ, успоставио европско грађанство и отворио пут за заједничку европску валуту. За Британску независну странку (УКИП), противљење Споразуму из Мастрихта је основни принцип странке која је основана 1993. године од стране чланова Анти-федералистичке лиге, покрета који је формиран 1991. године да би се супротставио Мастрихтском уговору. Неки аутори тврде да су и радикално леви евроскептицизам и радикално десни евроскептицизам укорењени у националистичкој предиспозицији.

Данас је евроскептицизам једна од главних карактеристика политике радикалне деснице у Европи. Не само да је интеграција у многим аспектима продубљена, криза државног дуга и криза еврозоне која је уследила омогућила је радикалној десници да комбинује аргументе о културном идентитету против ЕУ са утилитаристичким примедбама против удруживања суверенитета. Ипак, и даље постоје значајне разлике између радикалних десничарских партија широм Европе. На пример, евроскептицизам Герта Вилдерса је облик безусловног, тзв. „тврдог евроскептицизма“ или „еурофобије“. Са друге стране, странке као што је немачки АФД су нијансираније и представљају „мекшу“ варијанту евроскептицизма. Стога, док је Вилдерс јак заговорник „Негзита“ – холандског изласка из ЕУ, АФД одбацује европску заједничку валуту и финансијске трансфере унутар Европе, али напомиње да само ако европски институционални оквир није могуће реформисати, онда би се залагали за распад који би омогоћио нови облик економске заједнице. Поред тога, у неким случајевима радикалне десничарске партије модерирале су своју евроскептичну реторику када су суочене са изгледима да буду у власти или када су и сами део власти. Као део владе Берлусконија, Северна лига није покушала да усвоји специфичне анти-европске политике, упркос својим евроскептичним позицијама. Слично томе, Финска партија је смањила опозицију европским интеграцијама, када су ушли у владу и када је њен лидер, Тимо Соини, постао је заменик премијера у мају 2015. године.

На основу три димензије европских интеграција (принцип, пракса и будућност), направићемо разлику међу десничарским евроскептичним партијама. Принцип се односи на жељу и спремност за сарадњу на европском мултилатералном нивоу, пракса на институционални и политички статус кво о томе како ЕУ функционише и будућност се односи на продубљивање интеграције. На основу критеријума принципа, праксе и будућности интеграције, екстремно десничарске националистичке партије могу да се групишу у три врсте страначког евроскептицизма. Евроскептицизам одбацивања: странке су против свих аспеката европске интеграције. Оне одбацују принцип европске сарадње као праксу институционалних и политичких аранжмана на нивоу ЕУ, и не предвиђају било какву будућу сарадњу. Они се залажу за повлачење из ЕУ користећи снажан анти-супранационализам и реторику националног самоодређења. Они су против преноса моћи и одлучивања на ниво ЕУ и имају за циљ обнављање суверенитета националних институција.

Условни евроскептицизам: странке које признају да је принцип сарадње у Европи на мултилатералном нивоу у тој мери користан за националне државе, али уједињење штети националним интересима и суверенитету њихове земље. У својој реторици показују условну жељу за сарадњом која указује на то да национални суверенитет не сме бити ни под којим околностима, угрожен. Прихватају сарадњу конфедералног типа у посебним политикама где мисле да је то њихов национални интерес да то учине. Они одбацују праксу интеграције и институционални баланс моћи, подржавајући искључиво међувладину сарадњу. Они не прихватају одлуке које доносе наднационална тела и заговарају радикално реформисање ЕУ како би се у средишту налазили национални интереси. Они одбијају сваку будућу сарадњу на нивоу ЕУ.

Компромисни евроскептицизам: партије које су у корист принципа сарадње на европском нивоу и најважније прихватају праксу статуса кво. Они су за интеграцију, нарочито када је у питању економска политика. Ове странке желе да ојачају позицију своје земље унутар постојеће структуре ЕУ, што значи да су спремни играју по правилима игре. Међутим, ове странке не иду тако далеко да заговарају ‘све ближу сарадњу’, другим речима, будућу политичку интеграцију.

Пример за евроскептицизам одбацивања је француска странка, Национални фронт (НФ), која подржава радикалну ревизију свих Европских уговора, а у случају да се остале државе чланице не сложе, странка би се залагала за организацију референдума са питањем „Да ли Француска треба да поново оствари независност у односу на  Брисел?  НФ позива на повратак француског суверенитета и независности и за излазак  Француске из ЕУ цитирајући Ле Пена како каже „ослободимо Француску“. НФ тврди да Француска треба да обнови суверенитет у валути, фискалној политици, имиграционој политици, граничној контроли и надмоћ националног закона над европским. Слично томе, у манифесту белгијске партије, Вламс Беланг (ВБ), наводи се: „ми прихватамо уздржан и критички став према Европској унији са својом бирократијом и тежњом да се мешамо тамо где би требало превладати суверенитет народа“. Према ВБ, ЕУ намеће суверенитет националној држави и њеном народу, што је важније од било чега другог. Под истим ставовима, пољска странка, Лига Пољских фамилија (ЛПР) тврди: „ми се противимо укључивању Пољске у Европску унију и трудићемо се да пољски народ одбаци интеграцију унутар Европску унију на националном референдуму“.

Странке које усвајају условни став према Европи се уздржавају од идеје да се њихове земље требају повући из ЕУ, што је оно што их снажно разликује од евроскептика одбацивања. За ове партије, оквир ЕУ очигледно није права платформа за сарадњу, иако је европска сарадња пожељна. За разлику од првог типа, они кључно прихватају принцип да европске државе требају сарађивати. Упркос њиховом потпуном неслагању са праксом оквира ЕУ и будућности европских интеграција, они прихватају принцип мултилатералне сарадње. Ево неких примера странака који одржавају условни став према европској интеграцији. У случају аустријске слободарске странке (ФПО), европски Уставни уговор назван је лудилом, а Адреас Молзер, једини члан Европског парламента, тврди да „Европа бриселског синдиката нема ништа заједничко са концептом Европе слободних и суверених држава“. Са друге стране, званични програм странке наводи да „будућност Европе лежи у блиској сарадњи њених народа […] Европска унија је само део европске реалности. Не би требало да се развија у европску федералну државу, већ у конфедерацију држава“. ФПО тако имплицитно прихвата принцип сарадње, али одбија и праксу ЕУ и будуће продубљивање интеграције. Слично томе, француски Покрет за Француску отворено подржава деголистичку врсту Европе којом би се гарантовала, очувала и поново успоставила национална независност у Европи кроз сарадњу држава и народа […] Покрет за Француску предлаже нову Европу, Европу нација и Европску унију народа. Штавише, италијанска странка,  Северна лига (ЛН), тврди да „морамо изградити Европу која јесте заснована на поштовању националних и територијалних стварности, дајући само Европској унији ограничен степен суверенитета, ограничавајући своје надлежности и поља њене интервенције избегавајући нејасноће“. Што се тиче данске народне странке (ДФ), иако је против европске политичке уније, она тврди да се одређене политике могу решавати на нивоу ЕУ. Индикативно, званични програм странке каже: „ми се противимо развоју ЕУ која иде према Сједињеним државама Европе. Данска народна партија жели блиску и пријатељску сарадњу у Европи, али сарадњу треба ограничити на подручја као што су трговинска политика, политика заштите животне средине и техничка сарадња. Партија се противи увођењу европске политичке уније. Горе наведени налази указују на то да, иако све ове странке одбацују оквир ЕУ и покушавају да ограниче своје надлежности, прихватају општу идеју о европској сарадњи.

Коначно, тип компромиса укључује партије које јасно прихватају принцип да се сарадња између држава може одвијати на европском нивоу и да је пракса интеграције донела значајне економске предности на домаћем нивоу. Осим тога, ове странке не предлажу алтернативни оквир сарадње, као што је конфедерација коју нуде неке странке које припадају „условном“ типу. Уместо тога, траже реформе у структурама ЕУ које би активно промовисале национални интерес. Осим тога, они нису активни заговорници било какве будуће сарадње која би била облик дубље политичке уније. Италијанска странка, Национална алијанса (која се 2009. спојила са Берлусконијевим Народом слободе), подржава ЕУ која је шампион у области технологије, енергије и Лисабонску агенду. Странка такође подржава смањење трансатлантског технолошког јаза са посебним фокусом на енергетску сигурност, либерализацију тржишта, завршетак трансевропских енергетских мрежа, подршку обновљивој енергији. „Данас се Италија више не може поверити Европи, већ би требало да допринесе и преправи Европу“ узимајући у обзир италијанску специфичност. Слично томе, пољска странка Право и правда прихвата постојећи оквир ЕУ за европску сарадњу. Међутим, она активно тежи јачању положаја Пољске у ЕУ –„на састанку Европског савета у јуну, ми смо минимизирали прописе који су штетни за Пољску од одбијеног Уставног уговора“. То је зато што се Пољаци плаше да ће пољски интереси бити у сенци европских. Штавише, холандска реформистичка странка (СГП) „препознаје предности и могућности европске интеграције. Али у исто време то упозорава на мрачну страну“. Она жели европску сарадњу и интеграцију у оним политикама у којима саме државе чланице не могу решити проблеме, укључујући животну средину и пољопривреду. СГП не жели европску супер-државу, већ ефикасну Унију са стварним циљевима. Ово јасно показује да су поменуте странке прихватиле да треба промовисати и ојачати позицију своје земље унутар постојећих структура ЕУ. Другим речима, прихватили су да играју по правилима игре.

Алтернатива за Немачку (АФД) је највећа евроскептична партија у Немачкој.  Представљена је у 10 од 16 покрајинских парламента. Од септембра 2017. године када су одржани парламентарни избори, трећа је по снази партија у Бундестагу 13.5%, друга по снази у Баварској и Бадем-Виртенбергу, у Саксонији има чак 27%.  У почетку је била мека евроскептична партија, која се сматрала проевропском, али се противила евру за који верује да подрива европске интеграције. На изборима за Европски парламент 2014. године, АФД је добила 7% гласова, освојивши 7 места. Постала је чисто евроскептична 2015. године, када се догодила подела у странци, што је довело до вођства Фрауке Петри. Раскол у партији се десио прошле године, два крила настала -Хеке тврда опција, Фрауке која је умерена и омладина (Млада алтернатива на чијем челу је Шрајбер), нацисти теме спора. Након избора, Петри и њен муж су се повукли, АФД воде данас Гауланд и Вајдел. Ставови према ЕУ су да постане заједница националних држава у супротном излазак, али се истовремено залажу и за повратак марке.

Марин Ле Пен, лидер је француског Националног фронта. Нa мајским председничким изборима ушла у други круг где је изгубила од Макрона али је постигла бољи резултат од оца 2002.године, имала је 33.9% наспрам очевих 17.8%. На парламентарним изборима у јуну освојила 8 мандата, 6 више него пре 5 година. Апстиненција је огромна чак 56%. Она је на изборима за Европски парламент 2014. однела скоро 25% гласова.  Национални фронт пребацује кривицу на националне лидере и институције ЕУ, коришћењем традиционалних аргумената: недостатак демократије, бирократска елита, опасност од имиграције, претње француској култури или нацији. НФ залаже се за забрану имиграције. На економском нивоу, они се залажу за одбацивање европског неолибералног система и фаворизују економски национализам. Председница ове екстремно десничарске странке Марин Ле Пен предложила је недавно да ново име странке буде Национално окупљање.

Главни заговорници евроскептицизма међу партијама у Чешкој су Грађанска демократска партија коју је до 2009. године водио Клаус. Они критикују европску бирократију, социјални модел, јачање политичке сарадње. Сада су евроскептичне и АНО (Акција незадовољних грађана) на челу са тајкуном Бабишом и Директна демократија (на челу са Окамуром). АНО је популистичка странка која је победила на парламентарним изборима са 29,6%. Чеси су на последњим парламентарним изборима рекли не традиционалним мејнстрим партијама.

У Европској унији, дошло је до пораста евроскептичних снага. Национални фронт у Француској, Северна лига у Италији, холандска Слободарска партија, Слободарска партија Аустрије, Златна зора у Грчкој, Јобик у Мађарској, Зора директне демократије у Чешкој,  Атак у Бугарској. Све ове странке деле антимиграцијски и програм за борбу против евра. Можемо их поделити у четири главна кластера.

Прво, постоје екстремне десничарске партије кoje нису хомогена група: крајње десне партије западне Европе, као што је Национални фронт, Северна лига, Холандска партија слободе, и Слободарска партија Аустрије; централне, источне и југоисточне европе као што је Златна зора, Јобик,  Зора директне демократије, и Атак, још увек отворено заговарају ксенофобију и антисемитске платформе и, у неким случајевима изражавају скептицизам према представничкој демократији. Припадају тврдом евроскептицизму.

Друго, постоје десничарске партије као што су УКИП у Британији, АФД у Немачкој, Вламс Беланг у Белгији, Словачка национална странка, Данска народна партија, Странка шведских демократа, и Финска партија. Ове странке не доводе у питање ни репрезентативну демократију нити основна политичка и грађанска права, иако они могу тражити да искључи одређене етничке или верске групе као што су муслимани које се по њима слабо интегришу али се углавном држе даље од насиља. Они не сматрају демократију претњом; они желе повратак на националну валуту (уколико су у еврозони), веће граничне контроле (уколико су у Шенгену). Умерено тврди евроскептицизам, за нијансу је мекши од првог типа.

Треће, конзервативне партије попут  британске Конзервативне странке, странка Право и правда у Пољској, Грађанска партија у Чешкој, холандска Хришћанска унија, и летонски Национални савез, Орбанов ФИДЕС. Они могу бити интерно подељени на проблеме са евром и имиграцијом, а будући да су или су били у влади, имају веће шансе да пронађу компромисе са проевропским снагама него партије из прве две групе.  Умерени су евроскептици.

Четврто, постоје левичарске евроскептичне партије као што је Сириза у Грчкој, Подемос у Шпанији, Левица у Немачкој, које су део европске уједињене левице у Европском парламенту. Не деле агенду за борбу против имиграције, они су дубоко критични према тренутној ЕУ. Иако не желе да се укине евро, они редовно гласају против про-европског консензуса о питањима као што су управљање еврозоном, и неким питањима јединственог тржишта. Меки су евроскептици

На изборима за Европски парламент  2014. године, евроскептици су добили 140 од укупно 751 места. И поред победе конзервативаца Ангеле Меркел у Немачкој, први пут је једна неонацистичка партија добила један проценат гласова (око 300.000), што јој је довољно да са једним послаником уђе у ЕП. У Грчкој је неонацистичка Златна зора забележила резултат од 9,4 % и има 3 посланика у Европском парламенту.

Виктор Орбан је умерено мек евроскептик. Премијер Мађарске припада национално-конзервативној партији ФИДЕС која је на последњим парламентарним изборима 2018. године освојила 49.27%. Крајње десничарска евроскептична странка у Мађарској је Јобик. Она је била на другом месту по броју гласова изборима за ЕП. Мађарска има дубоко антиимиграциона осећања, са скоро 98% оних који су учествовали у недавном референдуму гласајући против квота о мигрантима. Иако референдум није био валидан, због излазности, послао је јасну поруку Бриселу.

У Холандији, Герт Вилдерс је лидер популистичке-десничарске Слободарске странке који позива на референдум. Нa изборима у марту добио је 19 мандата. Осуђени је ксенофоб према Мароканцима.

Данска је друга земља са растућим евроскептичним странкама. Десничарска Данска народна партија, па чак и левичарске партије позивају на референдум. Подршка ЕУ је и даље јака али је очигледно повећање у светлу Брегзита – 40% Данаца жели референдум. Шведске демократе траже излазак из ЕУ и партија левице такође позива на референдум.

Проблеми у еврозони и имиграција доминирају у италијанским медијима.  Покрет пет звездица жели да напусти евро и одбаци све већи утицај ЕУ у Италији. Покрет пет звездица (М5С) је покрет који је основао бивши комичар Бепе Грило, може се сматрати меком евроскептичном партијом. М5С је освојио 25,5% гласова на општим изборима  2013. године, постајући највећа анти-естаблишмент и евроскептична странка у Европи. Странка се такође залаже за необавезујући референдум о повлачењу Италије из еврозоне (али не и из Европске уније) и повратак на лиру. На општим изборима одржаним 4. марта 2018. године, ниједна од три главне групе, није добила је већину мандата у Скупштини, иако је М5С постала најјача појединачна странка, са 32,7% и 227 места. У мају је М5С ушао у преговоре о коалицији са Севрном лигом. Разговори су резултирали предлогом за такозвану „Владу промена“, која је и договорена на крају. Формирање кабинета је првобитно пропало 27. маја, када се председник Серђио Матарела није сложио око именовања Паола Савоне за министра економије и финансија, због Савонеовог израженог евроскептицизма.

Друга евроскептична партија у Италији је Северна лига, регионални покрет који  предводи Матео Салвини и која се залаже за излаз из Италије из еврозоне и поновно увођење лире. Када је у влади, Северна лига је, међутим, одобрила Лисабонски уговор. Странка је освојила 6,2% гласова на изборима за Европски парламент 2014. године. На овогодишњим парламентарним изборима Лига је освојила 17,4% .

Јасна разлика између евроскептичне реторике и реалности европске политике. Велики број случајева у којима је коришћена евроскептична реторика, чак и код странака у владајућим коалицијама, али да није било конкретних корака (пољска Право и правда која је заговарала декларативне раскид са приступом претходне владе према европским пословима, није нужно довео до радикалне преоријентације политике у пракси).