Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Првог септембра 1939. године Немачка је започела рат са Пољском, а два дана касније у одбрану Пољске стале су Велика Британија и Француска. Мусолини је био озлојеђен због Немаца и жалио се у свом писму Хитлеру, јер су на заједничким састанцима рат предвиђали за 1942. годину, када Италија буде за њега спремна. У овом случају Немачка није осећала нарочиту обавезу према тим обећањима, пошто су она дата усмено. Мусолинију се, најпре, није свидео пакт Хитлера са Стаљином против католичке Пољске, због могућности да савезништво Италије са Немачком, ионако непопуларно, за Италијане сада постане одвратно. У међувремену, Италијани су схватили да Хитлер нема никаквих намера да унапред обавештава Рим о својим плановима. Док је Ћано овакву политику Немачке окарактерисао као малициозну и издајничку, Мусолинијев став био је много неодређенији. Снажно је замерао Немцима њихов арогантан став према савезу са Италијом, али се ипак дивио њиховој снази и сили, упоређујући њихову крутост и ратнички дух са мекоћом својих слабих земљака. Мусолини је још једном потврдио одлуку да не улази у рат, али је обавестио Велико фашистичко веће да Италија није неутрална земља већ само незараћена. Неутрална земља била би само посматрач, чији интереси нису кључно питање, али интереси Италије били су уско повезани са ратом.
Поред притиска пронемачки оријентисаних сарадника, попут Грацијанија и Роберта Фариначија, Дуче је позвао фашисте да мирно посматрају догађаје док њихова одлука не сазри. Само, у наредним месецима, целокупна атмосфера била је далеко од таквог посматрања догађаја. У октобру и новембру 1939. године Мусолини се надао да ће успети Хитлерова „мировна офанзиваˮ у којој је немачки диктатор понудио Великој Британији и Француској да признају његова освајања у Пољској, па да потом склопе мир. Уз то стоји и теза да „смешни ратˮ на Зигфридовој и Мажиноовој линији неће никада прерасти у „озбиљан ратˮ, а да ће притом он преузети улогу посредника[1]. Како је ова офанзива пропала, а пролеће 1940. године донело нове обрте, Дучеа је обузела паника. Хитлерови војни успеси у априлу и мају 1940. године нагло су актуализовали питање уласка Италије у рат. Што је много важније, Дуче је постао потпуно опседнут војним операцијама Немачке на Западу. Понављао је да ће Хитлер „јефтино завршити посаоˮ са савезницима и да ће Италија, у том случају, изостати из предвиђене реконструкције Европе. У другој половини маја, у време немачког blickriga у Француској, он повремено панично изгледа, непрекидно мењајући расположења, процене и предвиђања. Све се сводило на једно – желео је свој део плена. Више га нису интересовала упозорења ни начелника Генералштаба маршала Бадоља, ни примедбе маршала Балба или грофа Ћана. Одлучио је да ступи у рат, за шта је, чак, одредио и датум, 5. јун 1940. године.
Међутим, Хитлер, коме би у том тренутку потпуног нацистичког тријумфа италијанска авантура само сметала, а никако користила, наговорио га је да интервенцију одложи за неколико дана. Већ хаотични Дуче то је невољно прихватио, али како је Ћано записао у свом дневнику, више се ништа није могло учинити. Дуче је одбио француску понуду за преговоре о миру, према којој би Италији био уступљен део француског колонијалног царства, без борбе, а у евентуалним преговорима о општем миру Италији би био признат равноправан статус зараћене силе. Одбио је и понуду америчког председника Рузвелта о посредовању и, у одговору на фамозно писмо Черчила, у коме га британски премијер позива да спречи проливање крви између две велике нације, Дуче је нагласио: „Ако је ваша влада објавила рат Немачкој зато што поштује свој потпис, разумећете да исти осећај части и поштовања обавеза потврђених италијанско-немачким уговором руководи италијанску политику данас и убудуће у односу на било које догађајеˮ[2]. Нестрпљив да уђе у рат пре него што буде прекасно, Мусолини је сам себе уверио да Италијани подржавају идеју о уласку у рат на страни Немачке. „Италијани су попут дрољеˮ, рекао је о својим сународницима, додавши „они су увек на страни победникаˮ[3].
Насупрот очигледним чињеницама, уверавао је Хитлера да је италијански народ једнодушно против савезника. Увертира је била завршена, а заплет, за ову трагедију, тек је почео[4]. На дан 10. јуна 1940. године, нови врховни командант снага на ратишту, Бенито Мусолини, ступио је на балкон палате на тргу Венеција и, као много пута до тада, енергичним гласом изговорио је реченице које ће одредити судбину Италије у наредним годинама. „Борци на тлу, на мору и у ваздуху, црнокошуљаши револуције и легионари, мушкарци и жене Италије, царства и краљевства Албаније, чујте, судбоносни сат откуцава на небу наше земље, сат неопозивих одлука. Добацујемо изазов плутократским и реакционарним демократијама запада које су увек спречавале напредак Италије и често онемогућавале опстанак италијанског народа… Фашистичка Италија је јака, поносна и јединствена као никада до сада. Једна једина лозинка свима нама се намеће. Она већ лебди у ваздуху и надахњује срца од Алпа до Индијског океана – победа. И ми ћемо победити. И напокон ћемо даровати дуго раздобље праведног мира Италији, Европи и свету. Народе Италије, на оружје! Искажите своју храброст, своју упорност, своју вредност!ˮ[5]
Одмах по објављивању рата, Мусолинију је била потребна нека акција, али ни сам није био сигуран какве природе би она требало да буде. С обзиром на то да је рат са Француском улазио у завршну фазу, употребио је сав свој ауторитет како би натерао војни и политички врх Италије да изврши било какву копнену или ваздушну интервенцију против Француске. Маршал Бадољо енергично се противио нападу на већ побеђену војску, а ни саме италијанске дивизије нису биле у стању да изврше брз напад на француску границу, па се Мусолини морао задовољити ограниченим нападом дуж грничног сектора у близини швајцарске границе. Но, и тај напад заустављен је када су Италијани наишли на прво француско утврђење које је пружило отпор. И у северној Африци је већ првих дана рата дошло до извесних компликација, па је Дуче био силно разочаран и кивно се обратио целој италијанској нацији. „Људски материјал са којим ја морам да радим је неупотребљив и безвредан. И Микеланђелу је био потребан мрамор да би израдио кипове. Да је имао само глину, не би био ништа више од лончара. Народ који је шеснаест векова био на наковњу, не може се у неколико дана претворити у чекић. Али, ја ћу учинити све што могу како бих очврснуо ту овчију расу. Морамо их држати у запту и униформи од јутра до мрака. Туците их, туците их, туците их!ˮ[6] Објавивши рат, Дуче се само могао надати да ће се завршити пре него што свет спозна испразност фашистичке пропаганде, јер ипак је знао у каквом се јадном стању налази војска, те је у неким тренуцима то и признавао. У прва два месеца рата Италија је претрпела знатне губитке на Средоземљу, а на ратишту у северној Африци почетак операција непрестано се одгађао.
Под командом генерала, од 1942. године маршала, Грацијанија, италијанске снаге, које су у Африци бројале 250.000 војника (насупрот британских 40.000), напокон су кренуле средином септембра и брзо напредовале. Са тим успесима Дуче се могао шепурити пред Хитлером приликом састанка одржаног на Бренеру 4. октобра 1940. године. Италијанске снаге напредовале су до Сиди Баранија, освојиле га и тад су се, за извесно време, зауставиле. Међутим, по повратку у Рим, Дуче се сусрео са новим разочарањем, овог пута у Немце и свог савезника Хитлера. Мусолини је сазнао да су Немци окупирали Румунију. Међутим, за њега је посебно била поражавајућа чињеница да га Хитлер није ни упитао за мишљење о томе, нити му је напоменуо да такву акцију припрема. Према његовој логици, Немачка је била дужна да се о битним стварима, као што су политичко-територијалне промене и односи са другим државама, претходно консултује са својим главним савезником, Италијом. Заиста, било је болно суочавање са фактом да Италија ипак игра другоразредну улогу за Немачку у овој великој ратној представи. Одлучио је да казни Немачку и Фирера и љутито је узвикнуо: „Овај пут ћу му вратити мило за драго. Сазнаће из новина да сам окупирао Грчку!ˮ Даље, када су га упитали да ли се маршал Бадољо слаже са окупацијом, одговорио је: „Још не, али поднећу оставку на моју припадност италијанској нацији ако се ико успротиви рату против Грчке.ˮ[7]
Рат против Грчке покренут је 28. октобра 1940. године, на дан похода на Рим, а лоше припремљен и још трагичније вођен, убрзо је доживео епску катастрофу. Тих дана, као и читавих наредних неколико месеци од почетка рата, Мусолини је био огорчен због италијанског неуспеха. Није му било јасно шта је то пошло по злу. Сматрао је да је рат добро припремио и без статистичких грешака све прорачунао, па је, по навици, скидајући са себе одговорност за све, кривио војни и делом политички врх (још децембра 1940. године прихватио је оставку Бадоља на место начелника Генералштаба, а на његово место поставио је грофа Уга Кавалера, једног од сарадника који није веровао у могућност пораза у Грчкој). Посебно је био огорчен због Немаца, говорећи да су они „прљави псиˮ и да му је доста Хитлера и начина на који он посматра Италијане. Али, то није било све. Почетком фебруара 1942. године у Африци, Италијани су доживели пораз за поразом. Кулминација те катастрофе био је пад Тобрука и евакуација Дерне. Укупан резултат Дучеовог војевања у Африци до тада је био губитак десет најбољих дивизија, 850 топова, 400 тенкова, безброј возила различите намене и више од 130.000 војника, који су пали у заробљеништво. Озбиљно забринут снажним поразом свог савезника, Хитлер је писао Мусолинију, јасно му стављајући до знања како сматра неопходним да немачке трупе интервенишу ако Италија жели да сачува Триполитанију. Мусолини је, са огорчењем морао прихватити понижење у виду немачке помоћи и генерала Ервина Ромела као новог заповедника оружаних снага сила Осовине у Африци.
Међутим, ни то није помогло. У току 1942. године снаге Осовине доживеле су низ пораза који су почетком 1943. године довели до капитулације фашистичких и нацистичких снага у Северној Африци. Од 1941. године Италија је учествовала и у рату против СССР-а, према ком се Мусолини односио са уобичајеном контрадикторношћу. Са једне стране предвиђао је да ће источно ратиште бити „Голгота Осовинеˮ, али се, са друге стране, често чинило да му поклања више пажње него афричком ратишту које је за њега, ипак, било од егзистенцијалне важности. Потврду за наведено можемо нађи и у чињеници да је на источно ратиште послао десетине хиљада војника више него на афричко, мада би му те снаге боље послужиле у мају, јуну и јулу 1943. године, када је Италија почела да посрће у рату. То је било време када су се сви фронтови почели померати на штету Осовине, што је послужило као одлично оправдање противницима Мусолинија да у самој Италији подигну главе[8].
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Лудвиг, Емил. Мусолини, разговори, Народно дело, Београд, 1984.
Мек Смит, Денис. Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.
Хиберт, Кристофер. Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.
Попов, Чедомир. Политички фронтови у Другом светском рату, Матица српска, Нови Сад, 1995.
[1] Кристофер, Хиберт. Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.
[2] Исто, стр. 34.
[3] Исто, стр. 40.
[4] Чедомир, Попов. Политички фронтови у Другом светском рату, Матица Српска, Нови Сад, 1995, 31.
[5] Кристофер, Хиберт. Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977, 36.
[6] Исто, стр. 41.
[7] Исто, стр. 46.
[8] Исто, стр. 64.
Остави коментар