Аутор: др Растислав Стојсављевић
Ел Нињо представља климатски феномен који није довољно истражен. Он има планетарне размере, а мањим или већим интензитетом утиче на климу скоро сваке тачке на планети. Јавља се просечно сваких пет година уз неједнаке интензитете и последице које остају током и после његовог деловања.
Ел Нињо представља аномалију температура ваздуха и ваздушних притисака двеју планетарних хемисфера (западне и источне) што има за последицу одступање температура ваздуха и воде од просека за одређена доба године. Најјаче се осећа у Тихом океану дуж супротних обала – источне јужноамеричке и западне аустралијске и индонежанске.
Постоје докази који указују да је овај феномен утицао на природу још пре 130.000 година. Морски фосили узети са полуострва Хуон на обалама Јужне Америке указују да је у периодима од две до седам година долазило до влажнијих периода и веће количине падавина од просека. Докази су за сада видљиви једино у последњем интерглацијалу.
Јачи периоди Ел Ниња десили су се у раном холоцену, пре око 10.000 година. Доказ за овај догађај научници су пронашли у једном језеру у Еквадору. Наиме, класитични материјал је спран са околног терена и наталожен на дну језера што се једино могло десити обилним падавина за време јаких и честих серија Ел Ниња на западним обалама Јужне Америке. Поједина упоређивања и тумачења указују да је феномен Ел Ниња био слабији за време глацијала.
Оно што научници покушавају да докажу је да је феномен Ел Ниња све јачи како дуже траје интерглацијал у коме се налазимо. Постоје јасни докази у микрофауни у различим јачинама Ел Ниња у раном и средњем холоцену и данас. Како наводе Зебијак и Кејн, период појављивања Ел Ниња је остао исти али су јачи феномени (јаче олује на западним обалама Јужне Америке) све ређи.
Урађене су анализе фосила из средњег века који указују на слабије фазе Ел Ниња почетком XIII и XV века, док су јаче фазе почетком XIV и XVI века. Ел Њињо има јачи интензитет у новијој историји са максимумима почетком XVIII и у првој поливини XIX века.
Постоје докази да су током јачих Ел Ниња умирали читави народи на подручју претколумбовске Америке. Јак Ел Нињо уништио је велика кукурузна поља у Европи 1789−1793. године што је био један од разлога за незадовољство народа и избијање Француске буржоаске револуције. У јаком Ел Нињу 1876. године због пропалих усева у Кини је од гладе умрло око 13 милиона људи.
Током једне од фаза овог феномена из 1892. године перуански капетан Камило Карило саопштио је Географском институту у Лими да овај феномен перуански рибари називају Ел Нињо (шпан. дечак) јер се јавља око католичког Божића (25. 12) и да је назив симболика на Исуса Христа. Супротна појава, хладна фаза названа је Ла Ниња (шпан. девојчица). Перуански рибари су први уочили ову појаву која за последицу има мигрирање птица чије ђубриво „гуано“ представља користан материјал у пољопривреди. Жилберт Вокер је 1924. године додао овом називу и термин „јужна осцилација“ јер је интензитет феномена много јачи на јужној полулопти.
Ел Нињо који је трајао 1982−1983. године изазвао је пажњу научне заједнице јер је имао јак интензитет у релативно кратком времену. Посебан је био и онај из 1998. године који је повећао температуру ваздуха око екватора за 1,5 оС уместо уобичајених 0,25 оС што је за последицу имало изумирање 16 % спрудних система у свету. Позната је и појава у свету да се услед Ел Нињо феномена повећава температура воде на појединим странама океана што за последицу има избељивање коралних гребена.
У Тихом океану је најјачи и најпознатији интензитет Ел Ниња. Нормална појава у Тихом океану је да су услед хладне Перуанске струје воде обала Јужне Америке хладније. Последица тога је мање испаравање воде дуж овог континента што доводи до излучивања мање количине падавина у приобалним деловима Еквадора, Перуа и Чилеа. Предели су сушни. У Андима је често једини извор влажности магла која се назива гаруа, док се у северном Чилеу налази пустиња Атакама и најсушније место у Јужној Америци – Антофагаста (30 mm падавина).
На супротној страни Тихог океана обале Аустралије, Нове Гвинеје и Индонезије услед топле морске струје Минданао имају топлије воде са којима се врши јаче испаравање и из тог разлога се у овом региону излучује много већа количина падавина. Како би се изједначиле температуре воде источног и западног Пацифика екваторијална струја носи топлију воду ка истоку али је спречавају пасатски ветрови који дувају из северних и јужних умерених појаса ка екватору. На северној полулопти пасати имају правац североисток – југозапад, а на јужној полулопти југоисток – северозапад. У периоду Ел Ниња долази до промене у ваздушним притисцима између западне и источне хемисфере што узрокује слабљење пасата у региону 90 – 150о ЗГД и 5о СГШ – 5о ЈГШ. Премештање високог ваздушног притиска са источног на западни Пацифик узрокује дуже разлике у површинској температури од просека за најмање 0,5оС.
Као огледне супротне тачке у Пацифику узимају се град Дарвин у Тасманији у западном Пацифику и острво Тахити у источном делу океана. Промена у температури површинске воде на Тахитију поклапа се променом ваздушног притиска у Дарвину.
Постоји поклапање између пораста и смањивања температура са једне стране и ваздушног притиска са друге стране Пацифика. Највећа одступања се поклапају са најјачим деловањем Ел Ниња у Тихом океану. Када дође до промене ваздушног притиска, пасати слабе и екваторијална струја може да донесе топлије воде до западних обала Јужне Америке. Тада долази до обрнуте појаве. До обале Јужне Америке долази топла струја која проузрокује веће исправање и излучивање много веће количине кише у Перуу и Еквадору од просека за ова подручја.
У супротном (западном) делу Пацифика дешава се обрнута појава која се назива Ла Ниња. Ово је стање хладнијих температура воде од просека у Индонезији, Аустралији и Нове Гвинеје. Хладније воде проузрокују мање испаравање па су и количине падавина значајно мање од просека.
Феномен Ел Ниња се јавља у периоду од 3 до 7 година и траје од 9 месеци до 2 године. Уколико траје 7−9 месеци назива се Ел Нињо стање, а уколико траје дуже онда се назива Ел Нињо епизода.
Постоји пет главних знакова за појаву Ел Ниња у Пацифику. Први је пораст површинске температуре воде (SST) у водама Индијског океана, Индонезије и Аустралије. Потом долази до пада ваздушног притиска изнад Тахитија и остатка централног и источног дела Тихог океана. Услед промене ваздушног притиска, пасати слабе и окрећу се полако ка истоку омогућавајући екваторијалној струји да донесе топле воде до обала Јужне Америке.
Топао ваздух се издиже изнад Перуа и засићен владом доноси кишу у северном делу Перуа. На крају топла вода почиње да се шири од западног Пацифика и Индијског океана ка Источном Пацифику.
Најзначајнија одлика климатских карактеристика у Индијском океану су два правца монсуна (североисточни и северозападни) који се се крећу са морске површине на копно Индије и Индокине. Ова два монсуна формирају се око 105о ИГД. Током Ел Ниња долази до разлика у падавинама у Индији, Шри Ланки и Африци.
Као што се може уочити на карти, у Индијском океану постоје два вида феномена Ел Ниња (позитивни и негативни). Позитивни се јавља за време Ел Нињо епизоде или стања у источном Пацифику када је епизода или стање Ла Ниње изнад вода Индонезије. Тада је виши ваздушни притисак над Југоисточном Азијом па се топлије воде крећу преко Индијског океана у правцу запада према Афричкој обали проузрокујући јаче монсуне и падавине на Шри Ланци и у Индији. Са друге стране, поремећени су услови за стварање северозападног монсуна који се креће према Индокини па може да дође до његовог закашњења.
Негативни вид Ел Ниња се јавља када је нормално стање у Пацифику, топлије су воде у Југоисточној Азији, а антициклон се налази изнад источних обала Африке где су хладније воде. У овом случају поремећени су услови за стварање северозападног монсуна који доноси падавине Шри Ланци и Индији, а на обалама Африке падне мање падавина стварајући услове за образовање пустињских приобалних делова Сомалије (пустиња Данакил). Суша у Источној Африци се највише манифестује у периоду децембар–фебруар када се суша проширује и на територије Замбије, Зимбабвеа, Мозамбика и Боцване.
Утицај Ел Ниња на климатске карактеристике Аустралије огледа се у погледу разлике у количини падавина од просека у појединим регионима Аустралије. У највећој мери се то огледа у мањој количини падавина од просека у источним и северним деловима Аустралије.
Недостатак падавина се највише јавља у зимском делу годину у северним деловима континента током деловања аустралијског монсуна док се током Ла Ниња фазе изручи рекордна количина падавина у пределима Западне Аустралије. Језеро Ејр у североисточним деловима Јужне Аустралије има биолошки минимум воде тек за време Ла Ниња фазе када се овде изручи велика количина падавина.
Веће или мање количине падавина које проузрокују Ел Нињо и Ла Ниња могу се разликовати и за десет пута. То оставља последице на биодиверзитет многих екосистема. То се најбоље огледа у маринским срединама у промени броја јединки организама и колапсу рибарства. Хладнија вода која се обично налази при обалама Јужне Америке богата је планктонима који су храна многим рибљим врстама којима су ова мора богата. Када дође до прилива топлије воде у ове крајеве које имају много мање хранљивих материја, долази до изумирања планктона и јединки многих врста риба што се економски одражава на рибарство као важну привредну грану приобалних андских јужноамеричких држава.
Услед суше феномен Ел Ниња може да проузрокује услед суша крах пољопривредних усева у Аустралији и Југоисточној Азији али и процват пољопривреде у полупустињским и пустињским пределима Перуа и северног Чилеа током веће количине падавина.
Још је интересантнија ситуација у водама Калифорнијског залива где вегетација заузима 0-4% у нормалним годинама док за време Ел Ниња вегетација заузима 54-89 % у зависности од количине падавина. На обалама у обично сушнијим пределима северозападног Мексика вишегодишње биљке, жбунови и дрвеће бујају за време веће количине падавина.
Бујање вегетације у сушнијим пределима узрокује миграције великог броја глодара у те пределе као и њихових предатора, птица и мањих гмизаваца.
Током два Ел Нињо периода 1982−1983 и 1997−1998 који су трајали 17−18 месеци уништено је 77% и 65% популације пингвина која није успела да се опорави током кратких фаза Ел Ниња између два велика. Ово се огледа пре свега у слабој репродукцији јединки током Ел Ниња. Током бројања 2004. године избројано је 858 јединки што је дупло више од броја који је остао после Ел Ниња 1998. године (444 јединке) али овај број је дупло мањи од броја јединки на острву Галапагос током 70-тих година прошлог века.
Постоје јаки докази да су региони који су под већим утицајем Ел Ниња изложени већој вероватноћи за ширење болести маларије. Посебно угрожене државе у Африци су Уганда, Танзанија и Руанда. У Јужној Африци феномен Ел Ниња је праћен сушом, а Ла Ниња обилним падавинама. Промена количине падавина, поготово за време Ла Ниње утиче на повећање броја јединки комараца који су директни узрочници маларије.
Прва успешна предвиђања Ел Ниња почела су средином 80-тих година прошлог века. Научници су успели у потпуности да предвиде епизоду Ел Ниња 1986/87. године. Модели за предвиђање Ел Ниња могу се поделити у три категорије: статистички модели, океан – атмосфера, статистички хибридни модели и океан – атмосфера спојени модели. Већина статистичких приступа су линеарно-регресиони модели базирани на операцијама на матрици података који повећавају корелацију или варијансе одабраних индикатора и предвиђених поља помоћу нелинеарних модела користећи неуронске мреже. Ови модели су у стању да предвиде топле и хладне фазе шест месеци пре њиховог догађања када се убаце у матрицу сви климатски параметри. Модели су се најбоље показали за предвиђање великих епизода Ел Ниња и Ла Ниње док су имали проблема са предвиђањем мањих топлих и хладних стања.
Феномен Ел Ниња почео је да се истражује у свету средином 70-тих година прошлог века. Постао је толико популаран да су се многе негативне климатске промене описивале његовим деловањем, било то истина или не. Једно је сигурно, анализирајући све параметре који изазивају ову појаву и како она делује, свакако да многобројне климатске аномалије прозрокује управо ова осцилација. Такве аномалије су суше у северној и кише у западној Аустралији, суше у источној и јужној Африци, обилне падавине у јужној Азији, Калифорнији и северозападном Мексику, Перуу, Еквадору и Чилеу као и суше у Новој Гвинеји и Индонезији.
Статистички и математички модели показују да се ова појава може предвидети али се не може спречити. Она је најинтензивнија у Пацифику и обалама континената који га окружују и њено штетно деловање се директно одражава на привредне гране држава у развоју.
Литература
A.W. Tudhope, C.P. Cilcott, M.T. McCulloch, E.R. Cook, J.Chappell, R.M. Ellam, D.W. Lea, J.M. Lough, G. B. Shimmield, Variability in the El Nino–Southern Oscillation through a glacial–interglacial cycle, Science 291 (2001) 1511– 1517.
K.A. Hughen, D.P. Schrag, S.B. Jacobsen, W. Hantoro, El Nino during the last interglacial period recorded by a fossil coral from Indonesia, Geophys. Res. Lett. 26 (1999) 3.129– 3.132.
- Rodbell, G. Seltzer, D. Anderson, M. Abbott, D. Enfield, J. Newman, An 15,000 year record of El Nino-driven alluviation in southwestern Ecuador, Science 283 (1999) 516– 520.
S.E. Zebiak, M.A. Cane, A model El Nino/Southern Oscillation,Mon. Weather. Rev. 115 (1987) 2262– 2278.
- H. Grove, Global Impact of the 1789–93 El Niño, Nature 393 (6683): 318–9. (1998)
F.B. Schwing, T. Murphree, L. deWitt, P.M. Green, The evolution of oceanic and atmospheric anomalies in the northeast Pacific during the El Nino and La Nina events of 1995–2001, Progress in Oceanography 54, 459–491 (2002)
- R. Suppiah, Spatial and temporal variations in the relationships between the Southern Oscillation phenomenon and rainfall of Sri Lanka, International Journal of Climatology 16: 1391–1408. (1996)
- H. Kripalani, A. Kulkarni, Rainfall variability over southeast Asia—connections with Indian monsoon and ENSO extremes: new perspectives, International Journal of Climatology 17: 1155–1168. (1997)
N.Nicholls, B. Lavery, C. Friedericksen, W. Drodowsky, S. Torok, Recent apparent changes in relationships between the ENSO and Australian rainfall and temperature, Geophys. Res. Letters 23, 3357-60. (1996)
- Holmgren, M. Scheffer, E, Ezcurra, J. R. Gutiérrez, G. M. J. Mohren, El Niño effects on the dynamics of terrestrial ecosystems, TRENDS in Ecology & Evolution Vol.16 No.2 (2001)
Остави коментар