Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф
Када се поведе реч о Адолфу Хитлеру и облику власти који је изнедрио, а који политичка теорија означава као „Фирер-принцип“, као и политичком поретку који је створио и предводио, најчешће истраживачи не залазе довољно дубоко у историјске корене, који су на неки начин од самог Хитлера и направили политички производ као слику своје историјске нужности. Наиме, германска политичка историја је како дуга, тако и својом унутрашњом динамиком предодређена да буде ауторитавна. Подсетићемо се у најкраћем кључних момената германског политичког бивствовања, како би смо на што реалнији начин могли схватити саму природу Хитлерове владавине.
Дакле, сматра се да је процес формирања германског народа почео око 750. године, те да је своје заокружење достигао око 1000. године. Наредна четири века, Германи углавном користе за освајање околних територија. Обично се германско политичко бивствовање дели на периоде три царства, тј. Рајха. Прво германско царство трајало је од 800. до 1806. године, дакле, читав један миленијум. Друго царство настаје стварањем модерне немачке државе 1871. године и траје до слома и пораза у Великом рату 1918. године. Трећим германским царством (Рајхом), сматра се политички пројекат са Хитлером.
Прво германско царство са својим хиљадугодишњим трајањем можда је и најзначајније утицало на формирање политичког бића немачке нације. Оно почиње крунисањем Карла Великог 800. године и себе одређује као Свето римско царство германске нације. Већ 842. године царство се дели на западно страначко, од којег настаје Француска и источно страначко, од које настаје Германија. Наредни векови, како рекосмо, углавном протичу у освајању околних територија. 15. и 16. век карактеришу високи папски намети и порези, који код великог дела Германа стварају незадовољство и потребу за отпором. Лутерова реформација уноси прву озбиљну поделу у германску нацију тога доба. Почињу унутрашња трвења и сукоби. Двогодишња сељачка побуна (1524–1525), позната као „Сељачки рат“, односи око 100.000 живота. Сукоби световне са црквеним властима, као и међуконфесионални сукоби, у великој мери утичу на слабљење германске како војне, тако и економске моћи. Тридесетогодишњи рат католика и протестаната (1618–1648) десеткује нацију, подносећи око 10.000.000 живота. Германски политички простор карактерише формирање мноштва ситних и углавном слабих кнежевина, углавном међусобно супростављених.
Принцип слободе и идеја либералне демократије, коју су осмислили Енглези, а коју је на најкрвавији начин промовисала Француска револуција, нашли су упориште у одређеним немачким круговима. Међутим, унутар себе дубоко подељено, германско политичко биће, није имало капацитета да себе устроји на принципу слободе. Скоро два века од краја Првог царства, Немци су протраћили у међусобним трвењима.
Круцијална прекретница у процесу формирања немачког политичког бића догађа се 1871. године, када се на принципу модерног концепта нације ствара и модерна Немачка национална држава. Ова година се узима и као одредница за формирање Другог германског царства. Кључну улогу у формирању Другог германског царства (Рајха) имао је „гвоздени канцелар“ Ото фон Бизмарк. Као вешт политичар и малипулатор, Бизмарк земљу уређује на принципима строгог поштовања закона, бирократске професионалности и непоткупљивости, јача привреду и индустрију, те веома брзо омогућује Немачкој да већ почетком XX века постане друга економска сила света, одмах после САД. Брзина економског раста увећава и потребе за ресурсима, тако да Немачка у XX веку креће са експанзионистичком политиком према Африци, Блиском и Далеком истоку. Експанзијалистичка политика Немачке идеолошки се правда пробуђеним идејама о Светом римском царству и легитимној потреби германске нације да влада светом. Ширењем властитог интереса по свету Немачка све више задире у интересе и зоне од утицаја других великих сила, те свет улази у први велики глобални сукоб, до тада незабележен у историји. Из Великог рата Немачка излази као поражена, девастирана и понижена држава.
Вајмарска република, као експеримент сила победница да се Немачкој „наметне“ демократија, није уродила плодом. Понижење које је Немачка доживела Версајским уговором, те високе ратне репарације које су наметнуте од сила победница, само су појачале фрустрације код Немаца. Немачки политички кругови све мање заговарају концепт вођства државе од стране друштвених елита, а све више концепт „човека из народа“, као оптималне мере за вођство. Перманентна друштвена тектоника 1933. године и формално ставља тачку на Вајмарску републику и на велику политичку позорницу доводи новог вођу нације, Адолфа Хитлера.
ФИРЕР-ПРИНЦИП
Начело вође било је основа свих фашистичких покрета и система, насталих после Великог рата. Пример Адолфа Хитлера несумњиво је историјски најзначајнији за нашу тему. У овом одељку осврну ћемо се на „политички инжењеринг“ који је створио „Фирер-принцип“ као облик владавине, те направити и поређење са бољшевичким, стаљиновим моделом власти, као другим обликом тоталитарне владавине у XX веку.
Може се рећи да „Фирер-принцип“ у Немачкој бива озваничен 01.08.1934. године када Хитлер поред канцеларсих, преузима и надлежности још увек живог председника Хинденбурга, те себи додељује службену титулу „вођа и канцелар Рајха“.
Међутим, политички „пројекат“ са Хитлером отпочиње много раније. Данас је познато да Хитлер још двадесетих година од стране обавештајне службе бива убачен у кругове националиста. Но, његове амбиције, показаће се, надрастале су намењену му улогу. Изласком из затвора, са ореолом „жртве“ и „националног хероја“, Хитлер постаје веома занимљива политичка фигура, и како би се то данас рекло „маркетиншки материјал“ за конзервативне кругове, као и за представнике крупног капитала жељног нове експанзије.
Ставши на чело Нацистичке партије, Хитлер започиње процес успостављања личне власти, до тада још невиђен у новом добу. Успоставља вертикални принцип уређења, како у самој партији, тако по усвајању власти и у држави. Основни принцип на којем функционишу односи, како у партији, тако и у држави, је оданост и послушност вођи. Како би моћ вође расла, тако би расла и потреба да се елиминишу потенцијални ривали, конкуренти и опозиција. Уставно-правни поредак бива суспендован и на сцену ступа самовоља појединца. Скупштина се не састаје. Вођа влада путем уредби, које опет на терену у праксу спроводе опуномоћеници, такође именовани од стране вође. Руши се сваки систем и поредак, тако да ни најближи сарадници вође никад нису сигурни у „вођину милост“. Уставописци и правници су принуђени да у стопу прате моћ вође, те да законодавство прилагођавају његовим прохтевима. И на тај начин писани, закони су били само форма и „мртво слово“ на папиру.
У процесу изградње култа вође, једну од најважнијих улога имала је строго контролисана пропаганда, која је несебично и агресивно радила у његову корист. Задатак пропаганде је био да створи колективно стање свести, у којем се у исправност вођиних одлука није сумњало. Оне су морале да се извршавају.
Још једна од кључних карактеристика свих фашистичких покрета, па и Хитлеровог, било је организовање партијских парамилиција, тзв. „борбених група“. Њихов задатак је био с једне стране освајање власти, као и сејање страха и терора међу непослушним грађанством. Оваквом методологијом Хитлер успоставља један од највиших и најнеконтролисанијих облика личне власти, после чега његова како политичка, тако и животна судбина није могла да доведе до другачијег краја него што га је задесио.
Значајно је и напоменути да у „мору“ политичких наратива имамо честа изједначавања фашистичког са ауторитавним и војним режимима. Зато ћемо се накратко осврнути и на ту проблематику и покушати да је „изнијансирамо“. Наиме, у Европи је између два светска рата било присутно више врста непарламентарних режима. Ауторитавне режиме су чинили: Сметана у Литванији, Патс у Естонији и Хинденбург у Немачкој. Војне диктатуре су предводили: Хорти у Мађарској, Франко у Шпанији, Пилудски у Пољској, Ататурк у Турској, Метаксас у Грчкој и Антонеску у Румунији. Облик монарходиктатуре представљали су Карол у Румунији и Александар у Југославији.
Ауторитарни режими су се углавном ослањали на подршку конзервативних стубова система (војска, црква, племство, крупни капитал), док су фашистички режими успостављени путем борбених група и предводили су их углавном представници ситног грађанства тј. нижи слојеви.
Побројаћемо овом приликом и фашистичке покрете који су деловали у Европи после Првог светског рата, а који су у великој мери деловали по организационим принципима немачких нациста. То су: хрватске усташе, мађарски стреласти крстови, белгијски рексисти, аустрофашисти. Дакле, вертикална организација са вођом на врху и борбене групе били су и њихов заштитни знак.
На самом крају, осврнућемо се на суштинску разлику Фирер-принципа и стаљинизма. Наиме, док нацистички модел подразумева владавину партијом и државом по вертикали, стаљинизам је модел у коме партија служи као моћна инфраструктура за лакше управљање државом.
И да закључимо: историјско обликовање немачког политичког бића у највећој мери је то биће одредило као ауторитарно. Целокупност германске политичке историје одише конзервативизмом. Није случајност што су и моменти историјских узлета, као онај са Бизмарком, морали бити вођени чврстом руком „гвозденог канцелара“. Тако ни појава Хитлера није случајност, већ више след нужности Немачке историје. Уосталом, ни либерално-демократски модел који је данас на снази у СР Немачкој није створен „изнутра“, већ је наметнуто решење сила победница у Другом светском рату.
Остави коментар