Франачка држава и обнова Западног римског царства

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Франци су западногерманска скупина племена  која се први пут помиње у III веку и који су се делили на следеће три велике групе:

1. Батавци-Салијски Франци, око Келна
2. Рипуаријски (Рински) Франци, на обалама Рајне
3. Хати (Доња Саксонија)

Салијски Франци су од 357. године федерати Рима, потоњи цар Јулијан (у то време још увек није био август) их је населио између Мезе и Шелде. На њиховом челу био је неки Харијетон који се изгледа налазио у римској војсци и узео учешће у походима на непокорена германска племена. Notitia Dignitatum спомињу током петог века племена у служби Римског царства, Салијски Франци по овом документу били су у то доба размештени у Галији и Хиспанији. Како сведочи један од најважнијих раносредњовековних извора, Гргур Турски 450. године франачки вођа  Хлодион похарао је град Арас. Франци су дошли у сукоб са римским заповедником Галије по имену Аеције, и то је римска војска извршила упад на венчање једног франачког војсковође. Али ситуација се ипак изгладила, па су Франци били део трупа у војсци против Атиле.

Из овог је времена и опис Франака који је оставио Сидоније Аполинар у дело Панегирик цару Мајоријану. Ево како их је он запазио:

Косу на потиљку шишају кратко, док на остатку главе пуштају косу и чешљају је унапред. Лица су бријали и носили само рашчешљане бркове. Носили су уску одећу која им је допитрала до колена и коју су повезивали око струка појасевима. Главно оружје им је била секира коришћена за бацање (касније позната као франциска) након чега би се трком устремили на непријатеља нападајући копљем и штитом. Одмалена су неговали ратоборност.

Полулегендарни Меровех/Меровеј оснивач је династије која се назива Меровинзи и чији је најистакнутији владар био Хлодовех. Његов отац Хилдерик, био је пагански владар који је поштовао Свету Геновеву, заштитницу Париза, града који је опседао много пута. Хлодовех (481-511) је први франачки хришћански краљ у чије време се и десио велики успон Меровинга и њихове државе.

Хлодовех је водио низ ратова, а 486. године десила се значајна битка код Соасона и победа над римским управитељем Сијагријем, када је освојена подручја северно од Лоаре, а после ове битке и Сијагријеве смрти више нема римске управе у Галији. Хлодовех је потом 496. године победио Алемане код Толбијака, а  507. године доиграла се још једна велика битка у његовој каријери, то је битка код Вујеа, чији је резултат била франачка победа над Визиготима. Овај владар је 510. године постао ујединитељ Салијских и Рипуарских Франака, али је најважнији јер је након битке код Толбијака примио хришћанство. Његова жена бургундска принцеза Клотилда је могуће извршила утицај на њега, а покрстио га је у Ремсу епископ Ремигије, доцније проглашен за свеца. Како је Хлодовех једини германски владар који је примио хришћанство из Рима, у правоверном виду, док су остали били аријанци, говорило се често у каснијим вековима да је Француска првоврођена ћерка Мајке Цркве!

За Хлодовехово доба, али и касније владаре, карактеристичан је Салијски закон, франачки грађански законик из времена Хлодовеха, који је у почетку имао 65 чланова, касније за Хлодовехових наследника број чланова закона је нарастао на 100, а од времена Карла Великог стандардизован је на 70 чланова. Римско право утицало је на казне, али у осталом је франачко обичајно право. Агнатско наслеђивање, односно наследство по мушким сродницима, у ком су жене искључене из наслеђа представља најдалекосежнији сегмент салијског законика. Примењено је кад су изумрли Капети 1316, односно 1327. године, а питање наслеђа, те његово тумачење агнатским одредбама било је и један од узрока Стогодишњег рата. Одредба где се наводи да могу делимично да наслеђују потомци женског члана породице је полусалијска верзија и она је примењивана повремено. Салијски законик утицао је све до новог века, питање наслеђа Марије Терезије је било рецимо тумачено полусалијским одредбама, а нововековних италијанских краљева салијским.

Ево неколико чланова закона, који илуструју друштвену неједнакост, али и племенске обичаје франачког права и њиховог оновременог друштва у целини.

VI О крађи паса

1. Ако неко украде или убије ловачког пса предводника, пресудиће се да плати 600 динара, што износи 15 солида.
2. Ако неко украде или убије пастирског пса, пресудиће се да поред накнаде штете и камате, плати 120 динара, што износи 3 солида.

XX О убиству деце

1. Ако неко убије дечака, млађег од десет година или до напуњене десете, и то му буде доказано, пресудиће се да плати 24.000 динара, што износи 600 солида.
2. Ако неко убије дечака који још носи дугу косу, пресудиће се да плати 600 солида.
3. Ако неко злостави слободну и трудну жену, па она умре, пресудиће се да плати 28.000 динара, што износи 700 солида.
4. Ако неко убије дете у мајчиној утроби, или пре него што добије име, и то му буде доказано, пресудиће се да плати 4.000 динара, што износи 100 солида.
5. Ако неко убије слободну жену која може да рађа, пресудиће се да плати 24.000 динара, што износи 600 солида.
6. Ако је убије пошто више не може да рађа, пресудиће се да плати 8.000 динара, што износи 200 солида.

Хлодовехови наследници нису били толико јаки. (Х)Лотар I ујединио је последњи пут меровиншку државу 558. године, али 561-613. године постојала су три франачка краљевства: Аустразија, Неустрија и Бургундија, и то је доба подела и сукоба међу племенима и краљевинама. (Х)Лотар II (613-629) је потом наново ујединио државу, ојачало је и племство а његов Дагоберт I (629-639) био је и подржан од византијског цара Ираклија (610-641), добивши титулу конзула, и био је уистину последњи велики Меровинг. Склопио је савез са Лангобардима и водио ратове против словенског кнеза Сама. Након њега је тзв. доба лењих краљева када управници дворова – мајордоми преузимају фактичку власт. Пипин Млађи је био први мајордом, али време када Франачка дуго није имала краља била је прилика да се истакне мајордом Карло Мартел. Како су у ово време Арапи из Шпаније угрожавали и Франачку, Карло им се морао супротставити и резултат тога је сукоб, познат у историографији као битка код Поатјеа 732. године. Иако по обиму малог значаја, захваљујући великим реформама које је Карло Мартел спровео стекла је готово легендаран статус. Директна последица ове битке је рађање феудалног друштва, давање поседа бенефицијума у замену за вазални однос према владару, као и државни сабори (условно речено), односно мартовска и мајска поља.

Франачки мајордом Пипин Мали збацио је последњег меровиншког краља Хилдерика III 751. године, и постао први франачки каролиншки краљ, са ким је основана и нова династија Каролинг. Један од његових главних задатака било је побољшање односа са црквом, те је он имао споразум са папом Захаријем, али и његовим наследником Стефаном II и у Пипиново време пада и почетак папске државе, а донета је и обавеза примене бенедиктинског правила у манастирима, док је сам Пипин инсистирао на решавању питања имовине цркве. Пипинову владавину пратило је франачко освајање Равенског егзархата, Нарбоне, Септиманије, а у периоду 760-768. ратови у Аквитанији су вођени.

Пипин Мали је умро 768. године, наследили су га у периоду 768-771. године синови Карло и Карломан, и то је било доба неслоге међу браћом. Али, Карломан је умро 771. године, а Карло, који је у међувремену постао и зет последњег лангобардског краља Дезидерија, остао је једини франачки краљ. Од самог почетка владавина му је била обележена ратним збивањима. Дуги рат са Лангобардима 774. године био је први међу њима, као и устанак војводе Тасила у Баварској који се касније покорио Карлу. Карлова прва посета Риму у време борбе са Лангобардима представља почетак његове тесне сарадње са папством. Често се каже да је у доба Карла Великог само једна година била без рата. Уистину и делује тако, јер је већ 772. године вођен први поход на Саксонију, а затим и саксонски противнапад 774. године и коначно нови напад Карла Великог, но ни тиме се рат са њима није завршио. Уследио је затим 778. године нови рат са Саксонцима, и тек када су 785. године Саксонци претрпели пораз код Вердена, њихов вођа Видукинд се покрстио, а Саксонија покорена.

Покоравање словенског племена Бодрића био је следећи велики поход Карла Великог. Затим се окренуо западној политици. У борби против арапских владара Карло је доживео 778. године пораз код Сарагосе, а у повратку су следили Ронцевалски кланци и баскијска заседа, када је погинуо франачки војсковођа Ролан, по коме је спеван и Еп о Роланду. Након још ратова са арапским предводницима Пиринејског полусотрва формирана је и погранична област шпанска марка са седиштем у Барселони.

На истоку је прво уследило 788. године освајање Истре, и то су били и први додири са Византијом која је управљала Истром и Далмацијом. Рат против Авара Карло је водио након 795. године, уништио је њихов каганат и на тој граници је настала Панонска марка. Као спомен на доба франачке власти остали су топоними на нашем тлу Фрушка гора, Ковиљ, Вилово, а и словенска реч краљ изведена је из Карловог имена.

Успостављене су везе између Карла Великог и абсидског халифе Харуна ал-Рашида, у потрази за савезницима против Византије и шпанских Умајада. Размењена су и посланства, први контакти су успостављени 797. године, а једно од најзначајнијих посланстава је стигло у Ахен 23. јула 800. године, када су дошли посланици јерусалимског патријарха. Харун је подстицао Карла да гради манастире на Светој земљи. Карло Велики је на поклон од халифе добио једну скупоцену клепсидру која је време показивала разнобојним падајућим каменчићима, као и једног слона. Слон је стигао у Лигурију 801, а у Ахен наредне, 802, године. Учествовао је у походима на Саксонце, а угинуо је 810. године изненада, док се Карло Велики спремао на поход против данског краља Готфрида. Слоново име је било Абул-Абаз и од његових кљова су начињене шаховске фигуре од којих неке наводно и данас постоје.

Карло Велики је имао живе односе са Римом, прожете узајамним интересима. Карло је жудео да се докопа царске круне, а папа Лав III је био суочен са тешким оптужбама за неморалан живот, ванбрачну децу и симонију. Папи је требала и помоћ Карла против жестоке опозиције у Риму, и уз Карлову помоћ је и утврђена папина невиност по свим оптужбама. Потом се 23. децембра 800. године папа свечано заклео да је невин, Карлу донети кључеви Светог Гроба и Јерусалима, и све је било готово да Карло Велики постане цар. На Божић 800. године папа изненадно крунисао Карла који се молио на миси, заправо, ово је све плод ранијег договора. Крунисање је утицало на односе са Византијом, која дуго није признавала Карла и тек је Ахенски уговор (812) разрешио њихове међусобне односе. Карло Велики је био и господар краљева Шкотске и мешао се у енглеске прилике, пруживши подршку краљу Нортамбрије, а водио је и поход на Данску. Смрт је овог великго владара затекла 814. године.

Ево како га је описао његов хроничар Ајнхард:

Одевао се домаћом, франачком ношњом. На тело би обукао ланену кошуљу и ланене гаће, a затим огртач опточен свилом и панталоне; потколенице би увијао повојима, а на ноге обувао ципеле; зими би леђа и прса штитио прслуком од коже видре и самура. На себи би имао зелен плашт, a о пасу увек мач, којем су дршка и ремен били од злата и сребра. Каткад је имао и мач са драгим камењем, али само код ванредних свечаности, или кад би дошли посланици страних народа. У свечаним приликама би ишао у златом протканом оделу и у ципелама с драгим камењем; плашт би спајала златна копча, красила би га такође круна од злата и драгог камења; других дана би се његово одело мало разликовало од обичног или пучког.

Карлова унутрашња политика је такође била разнородна. Уређење царства у време Карла Великог предвиђало је грофовије и пограничне области маркгрофовије као ниже административне јединице, док су се државни службеници називали missi dominici. Карло је 794. године одржао Франкфуртски сабор и донео Libri Carolini којима је одговорио на Седми васељенски сабор, замерајући што на исти није био позван.

Културни препород запустелог запада вероватно је и најважнији сегмент владавине Карла Великог. Каролиншка ренесанса, како се често назива његова владавина био је период када су на његовом двору у Ахену стварала велика имена средњовековне историографије, теологије и уопште писмености Ајнхард, Алкуин, Павле Ђакон и други. Каролиншка минускула је писмо које се тада користило и у Карловој епохи важан је и покушај описмењавања становништва, па и жена. Ренесансу су доживела и дела римске књижевности, па је на Ајнхарда, биографа Карла Великог највише утицао рецимо Светоније и његова биографија Октавијана Августа.

Ахенска катедрала је обновљена и постала је велелепна, а за Карла Великог дошло је и до оснивања манастира (попут манастира Лорш), што је пратило јачање бенедиктинаца. Феудално друштво и његове основне карактеристике, као што су вазали, њихови сениори, затим заклетва верности-хомагијум, као и прекарије воде порекло управо из каролиншке епохе.

Карлови наследници нису му били дорасли. Лудвиг Побожни га је наследио, али је био слабији владар од оца.  Његови наследници водили су са оцем и рат за престо 833-834. године. Лудвиг Побожни био је владар и његова владавина је била својеврсна духовна и морална обнова царства која се азивала Renovatio regni Francorum. Водио је међутим и бројне ратове са Саксонцима, Данцима и Словенима. У тим сукобима 822. године словенски кнез Људевит посавски бежи Србима, о чему сведоче франачки анали и то је први помен Срба. Грађански ратови око престола вођени су међу његовим наследницима међу којима су се издвојила тројица: Лотар, Лудвиг Немачки, Карло Ћелави

Лудвиг и Карло су сукоб решили помирењем, када је настала и Стразбуршка заклетва 842. године, коју је забележио франачки историчар Нитхард. Ово је значајан споменик старогерманског и старороманског (старофранцуског) језика, јер су се Карло и Лудвиг заклели тако да би их разумели војници оног другог. Ево како та заклетва о међусобном миру и савезу против трећег брата Лотара гласи у оригиналима:

Pro Deo amur et pro christian poblo et nostro commun salvament, d’ist di en avant, in quant Deus savir et podir me dunat, si salvarai eo, cist meon fradre Karlo, et in aiudha, et in cadhuna cosa, si cum om per dreit son fradra salvar dift, in o quid il mi altresi fazet, et ab Ludher nul plaid nunquam prindrai, qui meon vol cist meon fradre Karle in damno sit.

In Godes minna ind in thes christianes folches ind unser bedhero gealtnissi, fon thesemo dage frammordes, so fram so mir Got geuuizci indi mahd furgibit, so hald ih tesan minan bruodher, soso man mit rehtu sinan bruodher scal, in thiu, thaz er mig sosoma duo ; indi mit Ludheren in nohheiniu thing ne gegango, zhe minan uuillon imo ce scadhen uuerhen.

Верденски уговор 843. године поделио је царство на три дела. Лудвиг Немачки је добио Источну Франачку, Карло Западну, а Лотар појас од Северног мора са Италијом, а област је понела назив Лотарингија. Наслеђе Каролинга је била њихова власт до 911. у Немачкој, односно до 987. у Француској. Норманска најезда, насељавање Мађара, али и јачање аристократије у самим остацима Карловог царства обележили су епоху након пропасти некада моћне империје и наследнице западног дела Римског царства.