Аутор: др Александра Колаковић
Дуга традиција политичких, економских и културних веза Србије и Француске, која ове године у дипломатским оквирима дотиже 180. годишњицу, утицала је на настанак симбола и места сећања и у Србији и у Француској. Споменици, зграде, називи улица, сарадња, братимљење градова, сећање на угледне личности, личне везе и пријатељства део су француско-српских односа и данас. Циљ овог текста јесте да укаже на постојање и однос према наслеђу француско-српских односа у прошлости и садашњости.
Контакти, везе и сарадња Срба и Француза током 19. и 20. века оставили су дубок траг у оквиру културно-историјско наслеђа. Специфичност француско-српских односа у 19. веку јесте успорен процес политичке повезаности, настао као разултат међународних односа и интереса Француске на Балкану. Ипак, успорено успостављање политичког савезништва омогућило је снажније економске и културне утицаје. Школовање стипендиста српске државе, тзв. благодејанаца, у Паризу и другим универзитетским центрима у Француској представља посредну основу за настанак симбола и места сећања и у Србији и у Француској. Боравак и школовање српске елите у Француској, током 19. века, а посебно у првој половини 20. века, утицали су на то да се француски интелектуалци заинтересују за Србију и Србе, на основу чега су настали бројни текстови, чланци у новинама и часописима, брошуре и књиге научног и уметничког садржаја, који су стварали представе о Србима у француском друштву, а упоредо су уносили дух француске културе у Србију. Политичко, економско и културно везивање Србије за Француску крунисано је у Великом рату (1914–1918) и утицало је на настанак места и симбола сећања Србије у Француској, односно Француске и Француза у Србији.
Након Великог рата, у Краљевини Југославији политички, економски и културни утицај Француске био је очигледан. Избор Француске за земљу студија био је изражен и у периоду између два рата, као последица поменутих политичких и економских утицаја и веза Француске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и стварао је уз ратно савезништво оквир за идеју „вечитог пријатељства“ два народа (француског и српског, односно француског и југословенског). У Србији су савезништво и помоћ које је Француска упутила Србији у време повлачења преко Албаније, боравка и опоравка српске војске на Крфу, школовање ђака и избеглица у Француској, као и приликом пробоја Солунског фронта, утицали да добри односи две државе симболично буду изражени свечаним подизањем споменика Захвалности Француској 11. новембра 1930. године, који је и данас након рестаурације један од симбола и места сећања на француско-српске односе. Колико је овај догађај био значајан 1930. године сведочи и податак да је свечаности присуствовао краљ Александар Карађорђевић, у пратњи краљице Марије, чланова југословенске владе, као и представника Француске, удружења ратника, ученика и бројних грађана. Подизање поменутог споменика започело је као идеја још 1924. године, а реализовано је тек неколико година касније. Ово дело Ивана Мештровића подигнуто је добровољним прилозима Друштва пријатеља Француске. Споменик је израђен у бронзи и приказује скулптуру жене која држи мач, што симболизује Француску, која јуриша у помоћ Србији. На прочељу су уклесане година подизања и посвета „A la France“ (Француској), а на зачељу натпис: „Волимо Француску као што је она волела нас 1914–1918“. Са западне стране фигура рељефа „Ратници“ сведочи о војном савезништву српских и француских трупа на Солунском фронту, док са источне стране рељеф жене која седи – „Сорбона“ – сведочи о прихватању и школовању српских ђака и студената у Француској у току Великог рата. Уписан је у споменик културе 1965. године, а 1983. године утврђен је за добро од великог значаја за Републику Србију. Занимљив податак је да поред малобројних фотографија са свечаности постоји и филмски запис. Оснивач првог српског филмског журнала Коста Новаковић припремио је репортажу са овог догађаја, од које је сачуван троминутни део. У име Одбора за подизање споменика говорио је др Милан Нешић, председник Београдске општине, а у име Француске присутнима се обратио Шампетје де Риб, министар. На снимку, који је доступан на интернету (https://vimeo.com/232112820), могу се видети детаљи споменика и окупљени грађани, угледне званице, краљевска ложа, српски и француски официри и чланови удружења француских и српских солунских ратника, професори француских и српских (југословенских) универзитета.
Ово није први вид истицања француско-српског савезништва у рату и стварања места сећања на Француску у Србији, а истовремено зачетак је и настанка места сећања на Србе и Србију у Француској. Граду Београду је генерал Франше д’Епере у име председника Француске уричио Крст Легије части 30. јануара 1921. године. Хиљаде људи се окупило на улицама Београда и пратило француског маршала, а српског војводу, од Хотела Москва, где је био смештен до Скупштине. У говору је Франше д’Епере, између осталог, истакао: „Француска је поносна што је кроз дуге месеце најстрашнијег од ратова била уз херојску Србију. Поверавајући данас бившем главном команданту Источне савезничке војске да вароши Београду преда Почасну Легију – Влада Републике хтела је да изрази вашој престоници, целом народу и његовој витешкој војсци признање за њихову славу и да потврди њихову храброст и њихове врлине. Нико није био јаче квалификован, од оних који данас управљају судбином француске републике да посведочи ваше високе подвиге и да вам укаже част у име Француске и њене војске“. Београд је добио ово високо признање као „једна од првих и најславнијих жртава Великог рата чије становништво у пркос бомбардовању и непријатељској окупацији није престајало давати доказе храбрости без малаксавања. Био је величанствени симбол отпора а затим победе једног херојског народа одлучног да не пропадне“. Овом приликом некадашња Позоришна улица преименована је у Француску улицу, а за почасне грађане Београда проглашени су: Александар Милран, председник Француске, Аристид Бријан, председник француске владе, Адмирал С. Лаказ и Огист Говен, уредник париског листа „Журнал де Деба“. Већ 1921. године Одбор Београдске општине доноси Одлуку о подизању надгробног споменика у знак захвалности и пијетета према француским војницима погинулим при одбрани Београда 1915. године. Одмах после Великог рата, најстаријем језгру Новог гробља придодата су војничка гробља, међу којима је било француско. Данас, то је место сећања, где се сваког 11. новембра и приликом празника, годишњица и званичних посета одају почасти.
Поред поменутог, и остали симболи Француске у Србији данас повезани су са личностима и догађајима Великог рата. Давана су имена улицама, као на пример: Париска у близини споменика Захвалности Француској и Француске амбасаде, која је грађена у време подизања поменутог споменика (1929–1933), а свечано отворена 21. децембара 1935. године. Пријему су присуствовали кнез Павле, кнегиња Олга, председник владе Милан Стојадиновић и бројне угледне званице, које су већ изнад улазних врата могле да уоче медаљон са ликом Маријане – симбол Француске. Роже Анри Експер био је архитекта овог здања, док је његов асистент био Јосиф Најман. Декорацију спољашњости амбасаде радио је Карл Сарабезол. Унутрашњост зграде је упечатљива. Таписерија Париз, израђена у чувеној радионици Гоблен, уникатни намештај, медаљони који представљају пет француских река – Рону, Гарону, Сену, Рајну и Лоару и Пикасова литографија посебно се издвајају у ентеријеру. Поред наведеног, у Београду постоје још и улица Гастона Гравијеа, новинара и лектора Универзитета у Београду, налази се у билизини Народне библиотеке, као и Булевар Фреше д’Епереа, улица Адмирала Гепрата и Жоржа Клемансоа.
У Француској се пријатељство Француза и Срба, након Великог рата, манифестовало на више начина, који су временом постали и оличење материјалног и нематеријалног наслеђа Србије у Француској. Пре свега, у духу савезништва и симпатија у Француској су, као и у Србији, објављиване књиге о француско-српским ратним операцијама, Солунском фронту, уз вести о Краљевини Југославији у дневним и периодичним публикацијама. Такође, дошло је до неговања посебнoг поштовања личности краљева Петра I Карађорђевића и Александра I Карађорђевића. Подизани су споменици и давана имена улицама по српским владарима, а сведочанство српске материјалне културне баштине из овог периода су и гробља српских војника. На Универзитету у Монпељеу у организацији Француско-југословенског друштва (Amicale Franco-Yougoslave) излазио је лист „Midi-Balkans“, а 1928. године изашао је и први број часописа „Југославија“, који је публиковала југословенска колонија у Француској.
Личност краља Петра I Карађорђевића, некадашњег ђака школе Сен Сир и учесника у чину капетана француске армије у Француско-пруском рату (1870–71), изузетно је поштована у француским политичким, дипломатским и научним круговима. Још је програм краља Петра I Карађорђевића и радикалске владе 1903. године, који је подразумевао нова уставна решења, демократизацију и административне реформе, заинтересовао Француску. Када је Миленко Веснић, тадашњи српски посланик у Паризу, 1904. године у Јелисејској палати предао писмо српског краља, француски председник Емил Лубе (Émile Loubet) истакао је: „Краљ Петар је превазишао сва очекивања“, образлажући да „У Европи је била бојазан, после његовог доласка на престо, за мир, како у Србији тако и на Балканском полуострву. За ових годину дана Србија се међутим показала као елемент реда и споља и изнутра, а то је засведочила нарочито приликом последњих свечаности“. Као владар приказиван је као чинилац стабилности у земљи, где се издигао изнад партијских борби, као и на Балкану. Захвалност и поштовање Француске према српском владару исказани су додељивањем медаље за учешће у Француско-пруском рату приликом званичне посете краља Србије Француској новембра 1911. године. Српска ложа „Уједињење“, под окриљем Великог оријента Француске, имала је посебну улогу за време посете краља Петра I Карађорђевића Француској. Утицајни француски листови и часописи извештавали су о посети српског краља, а „Le Journal des Débats“ објавио је 15. новембра 1911. године чланак посвећен званичној посети српског владара. Остало је записано и одушевљење на улицама Париза и узвици „Живела Србија“ и „Живео краљ“.
Култ поштовања личности краља Петра I, а и касније краља Александра I Карађорђевића, у Француској, највећим делом изграђен је након периода ратова (1912–1918). Анри Барби, новинар и извештач из периода балканских ратова и касније Великог рата, доделио је краљу Петру епитете „Свети Старац“ и „легендарни краљ народа јуначког“, чиме су се стварале специфичне везе између Француске и династије Карађорђевић на једној страни и француског и српског народа на другој. Ален де Пененрен, дописник француског листа „L’Illustration“ још у време балканских ратова сусрео се с командантом Прве армије и тада престолонаследником Александром Карађорђевићем. Пененрен у делу 40 jours de guerre dans les Balkans. La Campagne Serbo-bulgare en juillet 1913. дао је и кратку оцену личности престолонаследника, истакавши да није само младић који је очигледно још увек у француској јавности окарактерисан као неискусан, већ да је и „обдарен извесним особинама, жив, окретан, интелигентан, знатно ревностан у раду и у разговору је давао знаке зрелости у суђењу, која изненађује“. Неговање култа личност краља Александра I Карађорђевића у Француској започело је након атентата у Марсељу 1934. године и манифестовало се подизањем споменика и давањем назива улица.
Сведочанство повезаности Француске и Србије, а пре свега неговања култа „вечитог пријатељства“ Француза и Срба, као и поштовања династије Карађорђевић, данас су улице, тргови и споменици на територији Француске. У престижном шеснаестома рондисману, у близини Булоњске шуме, налази се трг који носи име краља Александра I Карађорђевића (Squere Alexandre Ier de Yougoslavie, Place de Colombie). На поменутом тргу подигнут је монументални споменик краљевима Петру и Александру Карађорђевићу, који је свечано откривен 19. октобра 1936. године. Споменик, изграђен од ливене бронзе, дело је угледног француског вајара Максима Реал дел Сарта (Maxim Réal del Sarte) и архитекте Анрија Шајеа (Henri Chailloux) и представља најзначајније материјално сведочанство савезничких односа Србије и Француске током Великог рата. На чеоној страни исписан је епитаф на француском језику: „Aux Rois Pierre Ier de Serbie le Libérateur et Alexandre Ier de Yougoslavie l’Unificateur“, док је на постаменту исписан текст телеграма, који је децембра 1915. године, регент Александар Карађорђевић послао председнику Француске Поенкареу (Raymond Poincaré). Име краља Петра носи и једна улица – Аvenue de Pierre Ier de Serbie, у којој је код броја 41, 19. децембра 2011. године, свечано инаугурисана рељефна биста српском владару. Овим чином је на симболичан начин, пред обележавање 100-годишњице Великог рата, обновљено сећање на српског владара у Француској.
Краљевима Петру и Александру подигнут је по још један споменик у Француској: у Орлеану (краљу Петру) и Марсељу (краљу Александру). Краљу Петру је 1936. године постављен споменик у Орлеану, на коме пише: „Сећање на Петра I од Србије, потпоручника у Легији странаца 1870. године, пруског затвореника који се ослободио и поново заузео своје место у борби“. У Марсељу је 1938. године подигнут споменик Ala Paix краљу Александру I Карађорђевићу и министру спољних послова Француске Лују Бартуу (Louis Barthou). Аутори споменика су Антоан Сарторио (Antoine Sartorio) и Гастон Кастел (Gaston Castel), у сарадњи са вајарима Лујем Ботинелијем (Louis Botinelly) и Елијем Жаном Везијеном (Élie-Jean Vézien). Након посете аутора Краљевини Југославији, где су пронашли додатну инспирацију, споменик је завршен 1938. године и свечано откривен 1941. године. Споменик краљу Александру и француском министру Бартуу има снажну симболику. У облику је штита, који држе два монументална стуба, испред кога су четири женске алегорије (Правда, Закон, Слобода и Рад), које држе портрете убијених.
Када је реч о материјалној баштини Србије у Француској, треба издвојити и места сећања: српска гробља (Париз, Сент Мандрије, Вилфранш де Рурж). Француско удружење „Меморијал источног фронта 1916–1918“ учешћем на манифестацијама поред српских споменика у Француској негује традицију сећања на српске савезнике у Великом рату. На војничком гробљу у париском предграђу Тије међу 757 једнообразних камених крстова, на којима су исписана на француском језику имена и презимена и чин сваког српског војника, налази се и једна пирамида с полумесецом. Међу српским јунацима, на лични захтев, овде је сахрањен Есад-паша Топтани, заповедник Албаније у Великом рату – велики пријатељ Срба који је убијен у атентату у Паризу. Када је реч о односу државе Србије према овом месту сећања, илустративан је податак како је тек 2011. године први пут један председник Србије посетио Тије и одао пошту српским ратницима. У Лиону такође постоји гробница српских војника, који су преминули у току Великог рата. На гробљу Сан Жени Левал сахрањено је 68 српских ратника, који су били у Лиону на лечењу. На полуострву преко пута Тулона, на југу Француске, на војном гробљу града Сен Мандрије пред крај Великог рата сахрањена су 22 српска војника. Поменути српски војници су француским бродовима са Солунског ратишта превожени на лечење у Сен Мандрије, где су преминули у току 1917. и 1919. године. Да су на овом гробљу, заједно са француским, италијанским и руским војницима сахрањени и српски војници, за српску историографију и државу било је непознато до 2005. године. Поред сахрањених Срба на војним гробаљима, у Лардију, надомак Париза, налази се и гроб некадашње српске краљице Наталије Обреновић.
У главном граду Француске, поред споменика Карађорђевићима, у знак пријатељства Француза и Срба, једна улица у близини Марсових поља, носи име српског главног града – Београда. Париска Република Монмартр и београдска боемска четврт Скадарлија потписале су 10. децембра 2011. године Повељу о братимљењу, којом су се обавезале на високо међусобно уважавање и да раде на обостраној промоцији. На зиду ресторана „Bonne Franquette“ откривена је плоча са текстом Повеље, која би требало да „допринесе активирању културне и туристичке сарадње и даљем јачању веза између Београда и Париза, као и веза између Србије и Француске“. Иначе, у периоду након Великог рата, као и након 1945. године, француско-српско савезништво утицало је на појаву бројних братимљења градова, а таква пракса забележена је и у савременом добу (пример Прокупља и Епона). Поред наведеног, и у другим градовима Француске постоје тргови, улице и зграде које носе имена Србије, Срба, Београда, српских владара (Кан, Бијариц, где је и Вила Сашино, као симбол боравка краљице Наталије Обреновић).
Специфичан симбол Србије и Срба у Француској јесте зграда резиденције амбасадора Републике Србије – L’Hôtel de la Trémoille (Boulevard Delessert № 1). Смештена у елитном 16. арондисману у близини Трокадера, вила је грађена за војводу од Тремуаје (Le duc de la Trémoille) по замислима архитекте Пола Ернеста Сансоа (Paul-Ernest Sanson) у периоду од 1912. до 1920. године, а градњу је затим наставио његов син. Здање је 1936. године постало резиденција амбасадора тада Краљевине Југославије, а први амабасадор који је живео у вили био је Божидар Пурић. У последњих неколико година једна од најлепших зграда „Belle Époque“ – резиденција српског амбасадора, отворена је за посете у време Дана европске баштине. Зграда је на листи баштине Париза, а због унутрашње декорације има и назив „мали српски Гугенхајм“. У улазном холу резиденције налази се таписерија из 18. века са митском сценом из 453. године пре нове ере. Трпезарију резиденције, коју краси рељеф са сценама из лова у липовом дрвету са позлатом, декорисао је фламански мајстор Жил Мари Опенор (Guiles Michel Oppenord). Издвајају се и декорације салона, а посебно уметничке алегорије изнад врата. Hôtel de la Trémoille опремљен је оргиналним намештајем у стилу Луја XV и Луја XVI, позлаћеним оквирима огледала и порцеланским предметима. Резиденцију красе и слике српских уметника, од којих је већина стварала или ствара у Француској.
Богата историја француско-српских односа у протекла два века утицала је на појаву места сећања Француске у Србији и Србије у Француској. Криза културе сећања утицала је на промене у свести о постојању ових места, која су већином у вези са догађајима и личностима Великог рата. Један од примера заштите и очувања сећања, као и афирмације, јесте деловање појединаца. Пре неколико година додељен је Орден српске заставе трећег степена историчару Жану Пјеру Вернеју (Jean-Pierre Verney). Орден српске заставе одликовање је Републике Србије које се указом председника Републике Србије додељује за нарочите заслуге у развијању међународних односа између Републике Србије и других држава, односно међународних организација, и има три степена. Жан Пјер Вернеј се истакао у неговању традиција Великог рата, односно сећању на ослободилачке ратове Србије 1912–1918. године. Као извршни директор Војног музеја Великог рата у граду Мо (Musée dela Grande Guerre de Meaux), од 2005. године утицао је на представљање учешћа Србије у Великом рату. У саопштењу за јавност из Председништва Србије поводом доделе Ордена, наглашено је: „У својству личног секретара тадашњег председника Републике Жака Ширака (Jacques Chirac) и функционера Министарства одбране Француске, улагао је велике напоре да се Србија прикаже у позитивном светлу, истицао и бранио старо пријатељство између српског и француског народа. У више наврата је био заслужан и лично дао велики допринос богаћењу фондова историјских музеја у Србији и у Француској, као и промоцији Србије приликом манифестација и изложби које су се бавиле Првим светским ратом“. Вернеј је поред наведеног уступио Српској кући на Крфу неколико вредних екпоната из своје приватне збирке.
Улога државе, као и појединаца, у неговању места сећања и симбола Француске у Србији и Србије у Француској значајна је за даљи развој француско-српских односа и боље разумевање међу државама.
Остави коментар