Аутор: др Александра Колаковић
Крајем септембра 2020. године, у време новог скока броја оболелих од коронавируса у Француској и богатих спољнополитичких активности француског председника Емануела Макрона, а пре терористичког напада у предграђу Париза, једна од актуелних тема у француском друштву била је петиција да се Артур Рембо и Пол Верлен поново сахране у Пантеону. Јавни апел довео је до поделе мишљења, што нас је повело ка истраживању не само ставова савременог француског друштва, већ и наслеђа стваралаштва и живота два песника, који су својим делима утицали на генерације стваралаца не само у Француској. Такође, једно од кључних питања јесте и значај маузолеја – Пантеона у француској јавности? Како се у савременом француском друштву доживљава Пантеон – симбол државе, идентитета и најважнијих вредности француске републике – слободе, правде и једнакости?
На почетку овог есеја, на основу горе наведеног, намећу се две групе питања. У првој је у средишту интересовања Пантеон. Покушаћемо да у неколико реченица објаснимо о каквом типу грађевине је реч и коју симболику је стекао током француске богате и бурне историје. Друга група питања захтева одговоре на питања о личностима и стваралаштву Артура Рембоа и Пола Верлена. На основу овога бићемо ближе циљу да разумемо значај и важност апела који је актуелан у Француској у јесен 2020. године.
Како је изграђен Пантеон? Монументална грађевина смештена је у Латинској четврти у Паризу и имала је првобитну религиозну намену. Црква је почела да се гради 1755. године по завету који је ради свог оздрављења дао краљ Луј XV. На месту изградње је некада био средњовековни запуштени манастир, на чијим темељима је тада угледни градитељ Жак Жерман Суфло осмислио цркву, чији су темељи постављени 1758. године. Радови су текли споро јер је фонд француског краља био испражњен. Од 1780. године градњу је након смрти Суфлоа преузео његов ученик Жан Батист Рондолеу. Десет година касније – 1790. године, у доба револуционарних превирања завршена је градња цркве заштитници Париза. Црква је у основи у облику крста и огромних димензија (дужина 110м, ширина 84м и висина 83м). Масивни трем носе стубови у коринтском стилу, док је огромна купола изграђена од камена и прекривена оловним облогама.
Иако је Пантеон имао религиозну намену, ипак је након смрти Онора Габријела Рекетија, француског државника чувеног по ораторским способностима, дошло до предлога да ова грађевина промени намену. Народна скупштина, која је постала центар моћи, је одлучила да уместо цркве изврши пренамену једне од највелелeпнијих грађевина тадашњег Париза. Новом републиканском режиму није било довољно да је Пантеон место посвећено заштитници Париза, већ се сматрало да је потребно да постане „свето место“ републике и њених грађана. Предлог је био да Пантеон постане маузолеј за сахрану заслужних грађана – најугледнијих личности које су својим делом ушли под сводове француске историје. Прва личност која је сахрањена у Пантеону био је Рикети (4. априла 1791. године). Од тада је у Пантеону, на чијем улазу стоји натпис AUX GRANDS HOMMES LA PATRIE RECONNAISSANTE, почивају Волтер, Жан Жак Русо, Виктор Иго, Луј Брај, Пјер и Марија Кири, као и друге лучности које су оствариле највише домете пре свега у области културе и науке, односно, оставиле неизбрисив траг у историји не само Француске, већ и света.
Ко су били Артур Рембо и Пол Верлен? Општа култура ће нам сугерисати да су велики француски песници. Нешто бољи познаваоци француске културе знаће и да је реч о два песника који су као младићи били љубавници и чија веза је била најблаже речено необична за другу половину 19. века. Два песника су започели бурну љубавну везу када је Рембо имао 17 година, а Верлен је због ове љубави оставио жену и дете. Ипак, њихова веза завршила се трагично и скандалозно већ 1873. године. Тада је Верлен у налету страсти пуцао у Рембоа, након чега је провео три године у затвору. Потписници петиције која се појавила у Француској истиче да су били „највећи песници“ и „француски Оскар Вајлд“, односно да на основу њихових дела заслужују да почивају у маузолеју поред Волтера, Жан-Жака Русоа, Емила Золе, Александра Диме и Марије Кири. Ове јесени у француској штампи поново је актуелно писати њихове биографије, указивати на домете њиховог стваралаштва и износити детаље о њиховом интимном односу.
Пол Верлен (Paul Verlaine) је рођен 1844. године у Мецу, где је започео своје образовање. Верлен је живео скромно, као већина општинских чиновника. Био је ожењен и отац једног детета. Уласком у литерарни салон маркиза Рикарда ушао је у круг парнасоваца. На књижевној позорници се појавио збирком песама „Сатурнијске песме“ као чист парнасовац. Убрзо, Верлен је изразио свој манифест симболизма. Поезија мелодичног израза, суптилни лиризам, потресне личне исповести и тезом „музика пре свега“, којом је развио нове теоријске оквире модерне поетике. Верленова песма „Песничко умеће“ (L’art poetique, 1874) сматра се Манифестом симболизма, а у историју књижевности ушао је и као први који је употребљавао израз „уклети песници“. Нека од данас најпознатијих Верленових дела настала су у периоду док је живео са Рембоом. У Лондону где су покушали да пронађу свој мир, далеко од средине која их није разумела настала је Верленова „Романса без речи“.
Артур Рембо (Arthur Rimbaud) рођен је у Шарлвилу (Арденска област, североисточна Француска) 1854. године, где је одрастао у породици средње класе. Рембо је одрастао под снажним утицајем мајке, строге католкиње, која је до девете године била и његова учитељица. Мајка је остала присутна у образовању – пратила је Артура и његовог брата до школе, захтевала да се учи и по сто стихова на латинском, уз сурове казне и укидање оброка ако би се појавиле грешке. Рембо је ипак у школи протестовао против учења латинског и осуђивао класично образовање. Забележено је и да су га школски другови због противречних ставова називали „малим лицемером“. Мајка је препознала потенцијал свог сина за успешно школовање и унајмила је једног учитеља, који је успео да заинтересује Рембоа за латински и грчки језик, француску књижевност и да пише поезију (на француском и латинском језику). Прва Рембоова песма била је „Новогодишњи поклон сирочади“ (Les Etrennes des orphelines) (1870), а убрзо је настала и чувена песма „Офелија“. Тежак период за Рембоа био је Француско-пруски рат, када је клонуо духом, побегао у Париз, где је ухапшен и провео у затвору недељу дана. Ово је и период када Рембо доживљава трансформацију. Постао је неуредан, пушта косу, краде књиге, одаје се алкохолу и истиче како је у себи препознао песника. Тада су се појавиле гласине и да се придружио Париској комуни о којој је написао и песму (L’orgie parisienne). Рембо је у потрази за инспирацијом и новим изазовима пропутовао три континента. Био је представник покрета декаденције, а Виктор Иго га је назвао „дете Шекспир“ јер је своја најпознатија дела створио у касним тинејџерским годинама. Од смрти (1891. године) његово стваралаштво утицало је на уметнике, књижевнике и различите ствараоце у свим епохама.
На наговор пријатеља шеснаестогодишњи Рембо је послао два писма тада већ водећем песнику симболисти Полу Верлену која су садржала неколико његових песама и тако је започела афера која је потресала кулоаре француских салона. Већ афирмисани песник је био одушевљен стиховима Рембоа и позвао га је да га посети у Паризу. Убрзо су започели кратку и бурну аферу, живећи у сиромаштву и потпуној осуди тадашње конзервативне јавности. Ипак, заједно су путовали у потрази за срећом и миром. Незадовољан везом и понашањем Рембоа крајем јуна 1873. Верлен се вратио из Лондона у Париз. У жељи да се помире, Верлен, који се већ био одао алкохолу, предложио је сусрет у Бриселу. Сусрет је прерастао у сукоб у коме је Верлен у стању беса и алкохола у Рембоа испалио два хица из револвера. Рембо, који је био рањен у леви ручни зглоб, није подигао тужбу против Верлена, већ су се растали на железничкој станици у Бриселу. Ипак, полиција је због тужби које је Верленова жена поднела почела да испитује и овај случај. Пол Верелн, „принц песника“ био је оптужен за покушај убиства и противприродни блуд. Како је био и активни учесник Париске комуне, све околности су биле против њега. Верлен је осуђен на две године затвора. Након овог периода Верлен је у Шарлвилу завршио једно од својих најутицајнијих дела „Боравак у паклу“ (Une Saison en Enfer). Рембо се одрекао писања, а био је и добровољац холандске колонијалне армије у намери да посети Јаву. Пре ове авантуре сусрео се са Верленом у Штутгарту 1875. године. Био је то последњи сусрет са Верленом, који је изашао из затвора и постао верник – католик. Рембо је живео и радио као надзорник каменолома на Кипру, а од 1880. године и као службеник у трговачкој агенцији у Абисинију, све док му није ампутирана нога у Марсељу и дијагностификован рак. Мишљења су да иако метак није наудио животу Рембоа ипак јесте променио његов живот. Никада више није писао поезију и остала је легенда о дечаку песничком генију. Иако је 1881. године Верлен објавио нову књигу песама „Мудрост“, која му је донела славу водио је тежак, већином усамљенички живот, ушао у сукоб са мајком коју је ударио и провео месец дана у затвору, проводио дане у кафанама и болницама. Рембо је преминуо 10. новембра 1891. године, док је Верлен живео у Паризу повучено до 1896. године.
У Француској јавности појава петиције о сахрани Верлена и Рембоа у Пантеону, коју је до сада потписало преко 5000 најугледнијих личности, међу којима је и Розалин Башло, министарка културе, као и још десет бивших министара, угледних уметника, песника, новинара и научника, довело је до опречних мишљења и тумачења овог чина. Рембо је сахрањен у Арденима, док Верлен почива на гробљу смештеном на ободу париског прстена. Потписници петиције наглашавају да места на којима почивају нису достојна њиховог генија. Истиче се да је реч о „два главна песника нашег (француског, примедба А.К.) језика“, као и да су они својим делима обогатили „наше наслеђе својим генијем“, а стога би, каже се у петицији, „било поштено да данас прославимо њихово сећање тако што ћемо их окупити у Пантеону, заједно са другим великим књижевним фигурама“. За однос јавности према овој петицији од посебне је важности што су њени покретачи истакли да су Рембо и Верлен „симболи различитости“ и да су „морали да поднесу неумољиву хомофобију свог времена“.
Противници предлога да Рембо и Верлен буду сахрањени у Пантеону истичу да су песници заправо „окренули леђа друштву“ као заљубљеници у своју слободу. Покренута је и контра-петиција која позива да се не упада у замку „политичке коректности“ и да два песника остану да почивају на местима где су и сахрањени. Удружење „Пријатељи Рембоа“, које окупља песнике и поштоваоце дела славног песника, против је идеје која је наишла на велики број присталица. Потомци Рембоа су, такође, против заједничке сахране два песника. Једна од њих је изнела као аргумент чињеницу да „Рембо није започео свој живот са Верленом и није га завршио са њим“, односно да је њихово заједништво „тек неколико година његове младости“. У јавности и на друштвеним мрежама чак се оспоравају побуде оних који су иницијатори, истичући да се користи дело песника за „културно отимање моћи у 21. веку“.
Министарка Башло је посебно нагласила вишеструки значај заједничке сахране у Пантеону, при чему је јасно истакла и политичке мотиве. Она верује како је страст која је ујединила два песника закључује да заједно уђу у Пантеон, при чему наглашава да би „окупљање ова два песника и љубавника у Пантеону имало значај који није само историјски и књижевни већ и од велике важности данас“. Са једне стране је питање да ли и како Француска поштује своје највеће песнике, али и важно политичко и друштвено питање поштовања људских права и слобода. Два песника, која су преживела хомофобију за потписнике петиције су „симболи различитости“ и стога додатно заслужују место међу славнима. Пантеонизација или стварање нових „хероја“ у Француској очигледна је потреба 21. века, као и нове француске потраге за идентитетом нације и освајањем слобода. Потписници петиције заједничку сахрану песника у Пантеону доживљавају и као постизање правде. Чињеница је да су Рембо и Верлен сигурно међу најпоштованијим француским песницима, који су надахњивали књижевну и песничку машту генерација стваралаца, као и да међу 75 сахрањених у Пантеону нема личности које су обележиле поље поезије (Виктор Иго је сахрањен због политичке мисли и делатности). Стога, у јавности доминирају и књижевни и морални аргументи. Истиче се допринос књижевности и поезији, недостојна места сахране великих стваралаца и хомофобни прогон који је Верлен пре свега поднео. Ипак, постоје и мишљења да се овакви преседани не могу правити, као и да је потребно одвојити дело од приватног живота личности. Противници петиције наглашавају да и поред примера „позитивних“ преседана у прошлости, који су од несумњивог значаја, када су донете одлуке о сахрањивању жена, бораца за права жена и жртава холокауста под сводовима Пантеона, није добро и да Рембо и Верлен почивају заједно на месту које је симбол Француске. Политичка димензија предлога петиције чини да је пред Емануелом Макороном, који као председника Француске доноси коначну одлуку, веома комплексан задатак. Одлука може бити важна не само за утемељење вредност Републике, као и за нови оквир неговања колективног сећања у Француској, већ и битна карика у председничкој трци у оквиру избора 2022. године.
Остави коментар