Аутор: др Александра Колаковић
На прелазу из 19. у 20. век културно присуство Француске у балканским земљама пратило је њене економске интересе и било претходница политичким интересима. Културни утицаји су допирали до Румуна, Грка, Бугара и Срба, не само снажним акцијама културне дипломатије Француске, а посебно Француске алијансе и отварањем француских школа, већ и преко појединаца који су се школовали на француским универзитетима. Још у време Османског царства можемо приметити присуство неких француских католичких школа и факултета у којима су били и бугарски ученици, а касније су Французи помагали учење француског језика у свим балканским државама и рад културних друштава. У Србији, на пример, француско-српска удружења неговала су француски језик и културу, помагана су од стране француских дипломата, гостујућих професора и некадашњих француских ђака. Захваљујући овим удружењима балкански народи су стицали представе о Француској, али су након што би савладали познавање француског језика и школовања у Француској, постајали и први извор информација Французима о Балкану.
Студенти са Балкана су по повратку у своју домовину преносили дух културе земље свог образовања, истовремено стварајући и основу за економске и политичке утицаје. Према до сада спроведеним истраживањима, које је радила Љубинка Трговчевић, сваки трећи страни студент на француским универзитетима 1899. године био је са Балкана. Ове године од 1635 страних студената у Француској било је највише Румуна (243), што је карактеристика читавог периода до 1914. године. Студената из Бугарске било је 218, док је Срба било 27. У 20. веку број студената са Балкана је увећан, а у предвечерје Великог рата било их је укупно 987 – Румуна 459, Бугара 291, Грка 134 и Срба 103. Румуни и Срби су највише студирали у Паризу, док су Бугари високо образовање стицали у Нансију и Монпељеу. По повратку у своју отаџбину ови млади образовани људи уносили су свесно и несвесно у директном и/или измењеном облику културне обрасце и моделе средине у којој су завршили факултете. Паралелно, током студија стварали су и развијали мреже контаката и сарадње са француским научницима, новинарима, политичарима и дипломатама. Посредно су утицали и на формирање француског погледа на Балкан у Балканским ратовима и Великом рату.
Значајне информације у учене кругове француског друштва, као и дипломатију, унеле су мисије и књиге научника. Од краја 19. века до Балканских ратова (1912−1913), посебно су за стварање слике о Србима и Бугарима у Француској биле заслужне мисије и текстови професора Виктора Берара. Његова дела су у почетку садржала непоуздане податке, што је и сам признао, као на пример књига La Turquie et L’Hellénisme contemporain. La Macédoine: Hellènes, Bulgares, Valaques, Albanais, Autrichiens, Serbes; la lutte des races (Турска и савремени хеленизам. Македонија: Грци, Бугари, Власи, Албанци, Аустријанци, Срби; борба раса). Касније, у предвечерје Великог рата, Виктор Берар је један од набољих познавалаца Балкана, не само у Француској, већ и у Европи. Интересовање за Балкан показивали су и професори Сорбоне, Емил Оман и Ернест Дени. Гргур Јакшић је у једном писму Николи Пашићу навео да је Оман док је био професор у Лилу био „нека врста бугарског конзула“ и да је то остао све док се 1905. године није упознао са њим, када се више заинтересовао за Србе. У периоду седамдесетих и осамдесетих година 19. века, Дени је критиковао руски царизам и политику Русије према Балкану, а посебно Бугарској. Такође, Дени је желео да Јужни Словени превазиђу своје проблеме сами и задрже своју индивидуалност и не уроне у Руску империју: „Панславизам, да; али не панрусизам“. На основу наведеног можемо закључити да су француски научници и професори посматрали Балакан као целину, али су се и у појединим периодима свог живота и рада више интересовали за поједине народе. Слика Бугара и Срба, на пример, ширила се у складу са њиховим међусобним односима, као и политиком коју су њихови владари и владе водили. Односи са Русијом такође су одређујући елемент француске слике Балкана на почетку 21. века.
Након 1908. године, Србија се окренула остваривању својих националних циљева на југу у склопу чега је дошло до приближавања са балканским државама. Србија и Бугарска 1911. године отпочињу преговоре о савезу балканских држава, који су окончани склапањем офанзивног војно-политичког савезничког уговора између Србије и Бугарске 13. марта 1912. године. Милован Миловановић је био творац политичког програма потискивања аустроугарског продора на Балкан ослањањем на Русију и западне земље, које су прихватале начело „Балкан балканским народима“. Миловановић и Пашић су у савезу са Бугарском видели одбрамбено средство према Аустроугарској. Договор о подели турских територија подразумевао је да већи део Македоније (Пирински и Вардарски део источно од дијагонале Крива Паланка – Охрид) припадне Бугарској, а Србији: северозападна Македонија, Косово и Метохија и излаз на море у северној Албанији, преко Скадра и Драча. Уз активну подршку руске дипломатије и услед отворених завојевачких претензија Аустроугарске и великоалбанског покрета створили су се услови за формирање Првог балканског савеза 1912. године и започињање ратних дејстава против Турске. Чланице Антанте, уверене да балканске државе нису у стању да савладају Турску, забринуте због тежњи Централних сила да овладају стратешким тачкама на Балкану, биле су против ратног сукоба.
У предвечерје балканских ратова (1912–1913) француска дипломатија пажљиво је пратила односе између балканских народа. Леон Деко, француски посланик у Београду (1907–1914) известио је 10. септембра 1912. године Министарство спољних послова Француске о поруци краља Фердинанда и буђењу српског јавног мњења. У извештају посебно је нагласио неповерење између Срба и Бугара: „Навика на кризе изоштрила је политичко чуло Срба и, упркос приближавању до кога је дошло, њихово неповерење према Бугарима остало је исто“, а потом додаје: „Неповерење према Бугарину стално влада у Србији, данас као и јуче, свака иницијатива Срба, чак и ако би се ограничила на повођење за бугарским утицајем, мораће да дође из Русије“. Ипак, додао је да Срби одлично разумеју садашње разочарање људи из Софије и оштрину њиховог нестрпљења да виде остваривање балканске констелације, којој су биле потребне године рада и да би се постигла остварења на која су рачунале националне тежње. Француски посланик се позива и на разговор са Јованом Јовановићем у коме му је српски дипломата признао да је Спалајковић приказао као веома забрињавајуће стање бугарског јавног мњења; његови извештаји говоре сада о стварном смиривању: по њима, краљ Феринанд и г. Гешов труде се колико год могу да смире војне и националистичке кругове; сам г. Данев је исувише русофил да се не би приклонио решењу из Петрограда.
У време балканских ратова (1912–1913) на ратиштима су се појавили бројни новинари, од којих су неки имали официрске каријере или су били чланови удружења, која су се борила за правду, права нација и универзалне вредности. Они су својим текстовима у којима су често описивали детаље сукоба и ратовања, употребе оружја и тока битака, имали способност да ширим масама у Француској створе представе Балкана, које ће дуго остати преовлађујуће у француском јавном мњењу када се помене Балкан. Један од извештача са прве линије фронта био је Анри Барби, дописник париског листа Le Journal. Након балканских ратова објавио је две збирке својих текстова: Les Victoires serbes (Српске победе) и Brégalnitza. La guerre serbo–bulgare (Брегалница. Српско-бугарски рат).
Алена де Пененрен је као дописник популарног француског часописа L’Illustration, у време Првог балканског рата пратио борбе бугарских трупа у Тракији, а касније је прешао у Македонију, тј. Скопље где је био сведок Другог балканског рата. На основу извештаја и чланака публикованих у листу L’Illustration штампао је збирку 4O jours de guerre dans les Balkans. La Campagne Serbo–bulgare en juillet 1913 (40 дана рата на Балкану. Српско-бугарски сукоб јула 1913). Жан Пелисије као дописник La Dépêche de Toulouse, текстове је публиковао 1914. године под називом Dix mois de guerre dans les Balkans Octobre 1912 – Août 1913 (Десет месеци рата на Балкану (Октобар 1912 – Август 1913)). Док се кроз редакције париских листова водила пропаганда зараћених страна у балканским ратова, Луј Леже, најпознатији слависта тога доба, је 1913. године објавио збирку историјско-филолошких и књижевних чланака Serbes, Croates et Bulgares. Etudes historiques, politiques et littéraires (Срби, Хрвати и Бугари), која је била обавештајног карактера „о новом свету на југоистоку Европе“. Упркос наклоњенијем ставу према Бугарима, ова књига, као и целокупно стваралаштво Луја Лежеа, остварило је изузетан допринос у упознавању историје и традиције Словена на Балкану.
У току Великог рата није само вођена борба на фронту, већ и на фронту пропаганде. Везе и контакти у круговима француских издавача и интереси савезника одређивали су и слику Бугара и Срба која је била присутна у јавности. Док је постојала нада да ће се Бугарска приклонити Антанти, у Француској је строга цензура онемогућавала текстове српске пропаганде у циљу остваривања интереса на територијама за које би била заинтересована и Бугарска. Након слома српске државе и повлачења Срба кроз Албанију, емпатије француске јавности постале су просрпске. Посебно је једна неформална група француских универзитетских професора и новинара (Ернест Дени, Емил Оман, Пјер Лани, Шарл Дил и др.) истицала српско страдање и храброст. Српски интелектуалац Јован Жујовић посебно је апострофирао одвајање Денија од бугарофилства речима „привеза се за праве Југословене“, што је од великог значаја за активност француских интелектуалаца и подршку уједињењу Јужних Словена. Одвајање Денија, Омана и значајне групе француских интелектуалца од бугарофилских осећања убрзано је у периоду Анексионе кризе, да би било дефинитвно током Балканских ратова и Великог рата. Већ у време Великог рата Дени је написао књигу La grande Serbie (Велика Србија), која је панегирик српској историји и победама, а упоредо је писао негативно о Бугарима, као и остали поменути француски интелектуалци. Интересантно је да је чак и Леже, чврсто везан за Бугарску, званичну Србију подржао током Великог рата, али није означен од савременика као део српског лобија као Емил Оман или Ернест Дени. Иако је дошло до тога да је у француској јавности у времену Великог рата преовладала позитивна представа Срба и негативна представа Бугара, веома је значајно за оба народа да су тадашњи француски интелектуалци увиђали да је у ранијим периодима (а посебно током 19. века) француска јавност имала нејасну и/или недовољно развијену представу Балкана и словенских народа на том простору, а посебно Срба и Бугара, што је стварало основу за даља научна проучавања.
Француска је и након Великог рата у Версајском систему настојала да оствари доминантну улогу на Балкану. Њен утицај је био пре свега видљив у културном погледу, посебно у Југославији. Институт за словенске студије, основан у кући професора Ернеста Денија, постао је место окупљања балканских научника и значајан актер француске културне дипломатије међу балканским народима. Научници укључени у рад Института за словенске студије су стварали представе о Балкану, које су стизале до дипломата и политичара. Значајно је истаћи да је након рата у време када се због ревизионистичких захтева и општих нестабилности изазваних последицама страшног рата, довела у питање позиција Француске у међународним односима, Институт за словенске студије радио посебно на окупљању балканских словенских народа, при чему је сарадња са Србима и Бугарима остала у средишту рада ове институтције. Декларација Словенског комитета у Француској донета 1924. године, настала под окриљем Института за словенске студије у Паризу, имала је за циљ да Србе (односно Југословене) и Бугаре, као и све Словене културно и политички веже за Француску, а значајан део њих, посебно Срби, видели су у Француској заштитницу.
Остави коментар