Аутор: др Александра Колаковић
Емануел Макрон, француски председник, на свечаној церемонији обележавања 150. годишњице Француске Треће Републике, одржаној 4. септембра 2020. године, истакао је вредности и идеале из овог периода које су део идентитета и данашње Француске. У сенци церемоније било је и суђење особама оптуженим за терористички напад на лист Шарли Ебдо. Сећање на период Треће Републике француски председник је искористио да прокоментарише овај догађај, као и положај миграната у Француској. Есеј настоји да осветли настанак, развој и кључне догађаје из периода Француске Треће Републике до Великог рата, као и да размотри начине на које наслеђе овог периода постоји у француском друштву и у ком облику је присутно на званичним државним церемонијама.
Пораз Француске у рату са Пруском 1871. године, оставио је велике последице на унутрашњу и спољашњу политику Француске до краја 19. века, као и почетком 20. века. Истовремено, овај пораз је обликовао и Француску Трећу Републику. Поред обавезе да исплати ратну одштету уз присуство немачких трупа на својој територији, Француска је изгубила и део територије. Привредни полет у Француској довео је до пораста политичке моћи буржоазије. У војсци и дипломатији аристократија по пореклу задржала је утицај, као и у Народној скупштини, залажући се за чврст друштвени поредак (тзв. оrdre moralle). Средња класа грађана чинила је већину друштва, а мањину у Скупштини и са њима је у циљу одбране републике сарађивала економски, друштвено и политички нејединствена крупна буржоазија. Земља је добила ново уставно уређење изабром три органска закона, а републикански режим се учврстио 1879. године избором за председника Републике Жила Гревија (Jules Grévy). Развој индустрије, пољопривреде и саобраћаја, као и ширење финансијског пословања и новчаног тржишта, временом су ојачали међународну позицију Француске. Стога су се Французи посветили свом унутрашњем уређењу и Законом о организацијама јавне власти Француска је правно постала република.
Француску је захватио процес лаизације, а у узбурканом политичком животу Француске допринос лаизацији образовног система пружио је републиканац и поборник колонијалног експанзионизма, Жил Фери (Jules Ferry). Фери је 1882. године добио борбу за лаизацију школства. Колонијална политика већег ангажовања у Тунису, Египту и Индокини била је „средство за оживљавање француске енергије и за давање новог империјалног поноса“. Ипак, пораз Француске у Индокини, одбијање да заједно са Енглезима интервенише у Египту једине су значајније активности на спољном плану. Лидер левог крила републиканске демократије, Леон Гамбета (Léon Gambetta), противио се колонијалној експанзији Француске и залагало за унутрашње уређење државе. Приликом избора 1881. године, радикали Жоржа Клемансоа тражили су ревизију Устава тј. Орлеанских закона и укидање Сената, одвајање цркве од државе и скраћивање војног рока, а и Гамбета је изнео нови програм, у коме је захтевао примену Конкордата Наполеона I и папе Пија VII из 1801. године, чиме је свештенство поштовано, али обавезано да служи држави. Мистериозна смрт републиканца и истакнутог говорника Леона Гамбете 1882. године, радничко незадовољство, захтеви синдиката за допуштањем политичке делатности утицали су на нестабилност Француске. За повратак на утицајније место у европској политици Француској је била потребна свеукупна стабилност.
Године 1887. наступило је ново раздобље немира у Трећој Републици, које је по генералу Жоржу Буланжеу (Georges Boulanger), министру рата, добило назив „буланжизам“. Ратоборни националиста и пропагатор реванша Немачкој, добија на значају приликом инцидента у коме је немачка полиција ухапсила једног полицијског инспектора у пограничном простору на француској територији. Буланже је предлагао војну акцију против Немачке и услед великог незадовољства Француза политичким и економским приликама стекао је подршку и популарност. Буланже је након жестоке антивладине акције, именован за команданта 13. армијског корпуса у Клермон Ферану, а о његовој популарности сведочи грандиозни испраћај у Паризу и Лиону. Пензионисан и искључен из армије, Буланже је под паролом „Распуштање, Ревизија!“ формирао превратнички Национални комитет, у коме је био активан шовиниста и антисемита Пол Дерулед (Paul Déroulède), новинар националистичког опредељења. Године 1882. основао је Лигу патриота, а познат је и по збирци родољубивих песама Chants du Soldat. Након насиља над републиканцима у току митинга у Неију радикали и социјалисти су затражили одлучније кораке против Буланжеа. Забрањен је рад Лиге патриота (Ligue des Patriotes) и покренут процес одузимања посланичког имунитета Буланжеу, који је побегао у Белгију.
Пораз буланжизма смирио је политичке сукобе у Француској и створио простор за наставак реформе образовања, слободу штампе и синдикалног организовања, међутим, настављено је и убрзано смењивање влада. Од пада Тирове владе 1890. смењују се: Фрејсине, Лубе (1892), Рибо (1892), Дипи (1893), Казимир-Перије (1893), Дипи (1894), Рибо (1895), Леон Буржоа (1895), Мелин (1896), Брисон (1898) и Шарл Дипија (1898). Министри су бирани из редова тридесетак личности тадашње политичке сцене Француске, при чему је њихова заједничка карактеристика неодлучност и борба против клерикализма. У последњој деценији 19. века у Француској се појавио покрет анархизма. Након што су анархисти 24. јула 1894. године усмртили умереног левог републиканца и председника Француске Сади Карноа (Sadi Carnot), донет је Закон против злочиначких и терористичких аката. Одредбе Закона примењене су августа 1894. године у Процесу тридесеторици због „злочина речи и пера“, што је изазвало реакцију јавности.
Историју Француске на прелазу два века обележила су два кључна догађаја: потписивање споразума са Русијом и Афера Драјфус. Савез са Русијом био је присутан у политичким плановима свих француских влада после пораза 1871. године и уједињења Немачке, а посебно од Берлинског конгреса 1878. године. Русији су биле неопходне велике економске инвестиције за изградњу железница, друмских, речних и поморских комуникација и индустријских предузећа, као и модернизацију оружаних снага. Француска је имала новца и политичку потребу да се због осећаја сталне немачке претње приближи Русији и уложи средства за јачање њене војне моћи. После вишегодишњих покушаја Русија је новембра 1888. године, закључила свој први зајам у Француској. Од Banque de Paris et Pays–Bas Русија је позајмила 500 милиона рубаља са каматом од 4% и реалном емисијом од 86%, а потом је уследила серија руских зајмова, чији је укупан износ 1891. године достигао 2 милијарде франака. Марта 1890. године Русија није обновила Уговор о реосигурању са Немачком, а октобра исте године појавили су се први знаци стварања француско-руске „срдачне антанте“.
Руски министар Николај Гирс (Никола́й Ка́рлович Гирс) у пролеће 1891. године залагао се за ближе политичко повезивање Русије и Француске, стога је августа 1891. године у Паризу потписан тајни политички споразум, нека врста „консултативног пакта“. Војни врх Русије инсистирао је августа 1892. године да буде потписана и војна конвенција, којом су Руси издејствовали француску помоћ у случају аустроугарског напада, а Французи општу мобилизацију уколико би било која потписница била нападнута од Тројног савеза. Искључивање страних предузимача из грађења Транссибирске железнице, експлоатација каспијске нафте, руско-немачки трговински преговори и одбијање давања зајма Русима од стране француских финансијских кругова, подстакнутих од моћних Ротшилда незадовољних руским царским указом о забрани насељавања Јевреја у великим руским градовима, онемогућили су да споразум одмах заживи. Царински рат на релацији Русије и Немачке средином 1893. године, утицао је на ратификацију Руско-француске војне конвенције 27. децембра 1893. године са руске, а јануара 1894. године са француске стране. Овим је споразум Русије и Француске прерастао и званично у политичко-војни савез. Русија је приступила савезу у жељи да олакша свој финансијски положај, а француски интерес је био побољшање међународне позиције. Велика Британија је 1902. године одустала од своје дугогогишње политике „сјајне изолованости“, стога је 1904. године склопљен Entente Cordiale између Велике Британије и Француске. Развој међународних догађаја утицао је на то да Велика Британија и Русија закључе уговор о савезништву 1907. године, чиме је образована Велика антанта. Подела на два блока сила – Антанту и Алијансу (Тројни савез Централних сила) овим је била завршена и сваки наредни сукоб између чланица два блока могао је да изазове рат европских размера.
На прелазу два века политички, друштвени и културни живот Француске узнемирила је афера Драјфус. Јавни живот Француске у овом периоду обележила су јавна окупљања и протести, што се пренело на учесталу оштру критику и коментаре у штампи. У току афере, која је у таласима неколико година потресала Француску, друштво се поделило на драјфусовце – демократско и либерално грађанство и антидрајфусовце – клерикално, екстремно националистичко и антисемитско крило. Афера Драјфус отпочела је као другоразредни догађај војне шпијунаже у корист Немачке, за коју је осумљичен и ухапшен Јеврејин из Алзаса – капетан Алфред Драјфус (Alfred Dreyfus). Француска војска је уживала велики углед у друштву, стога је очување угледа војске постала главна премиса истраге. Војни суд 19. децембра 1894. године је отпочео судски процес за издају отаџбине и шпијунажу. Иако доказа Драјфусове кривице није било, осуђен је на депортацију на карипско Ђавоље острво. Антисемитска и клерикална јавност била је одушевљена, а чинило се да је остали део друштва равнодушан, међутим Драјфусова породица и пријатељи покрећу приватну истрагу која показује да осуђени није крив. Након две графолошке анаизе, од којих је прва показала да рукопис није Драјфусов, а друга није могла да пружи поуздану процену, судско веће није дозволило још једну анализу папира. Откриће приватне истраге да је шпијун у Генералштабу Француске мађарски гроф Естерхази није променило одлуку власти јер би ово сазнање нарушило углед војске. Резултати приватне истраге узбуркали су јавни живот Француске, покренули образоване људе да јавно изнесу своје ставове и унапредили моћ јавне речи.
Међу људима активним на пољу књижевности, уметности и културе који су се укључили у давање оцене афере Драјфус истакао се писац Емил Зола (Émile Zola). У радикалском листу L’Aurore (Зора) под управом радикала Жоржа Клемансоа (Georges Clemenceau), Зола је јануара 1896. године објавио писмо шефу државе Феликсу Фору (Félix Faure), под називом „Оптужујем“ (J’Accuse). У писму, Зола оптужује војно судство, генерала Мерсијеа (Auguste Mercier), графологе, судске експерте, као и неке друге војне органе, за скривање истине и удар на демократска начела републике, и правду. Овај Золин иступ подигао је велику реакцију јавности, покренуо образоване људе – интелектуалце да се активније укључе у јавни живот, а истовремено је подстакао противречне коментаре и талас демонстрација у Француској. Због рушења угледа армије и угрожавања њеног морала, Зола је осуђен на годину дана затвора, због чега се склонио у Енглеску, а потом је под неразјашњеним околностима преминуо 1902. године. У Француској је дошло до поделе на два острашћена политичка табора: антидрајфусовце, које је предводила Деруледова Национална лига и драјфусовце, противнике политичке и духовне реакције (демократе, републиканци, радикали и социјалисти). Председник Француске Емил Лубе (Émile Loubet) залагао се за обнављање процеса Драјфус, што је узроковало да Деруледова Национална гарда крене ка Јелисејској палати. Стога се француски председник Лубе обрачунао са Лигом, а након неколико поновљених суђења Драјфус је новембра 1903. године ослобођен кривице. Дерулед и његови најближи сарадници ухапшени су у децембру 1899. године и осуђени на затворске казне и прогонства.
На прелазу из 19. у 20. век француска влада коју је предводио Валдек-Русо (Pierre Waldeck–Rousseau) у унутрашњој политици наставила је да спроводи започету борбу против клерикализма и решава социјалне проблеме. Талас штрајкова приморао је владу да дефинише социјалну политику која би ублажила класне супротности, али је ипак већу пажњу посветила верској политици. Драјфусова афера унела је „сукоб између републиканског идеала и утицаја клера“ у политички живот Француске. Овим је верско питање постављено у средише сукоба француских странака. Захтев Валдек-Русоове владе био је да се црква строго придржава Конкордата из 1801. године, те да се не уплиће у државне послове. Како се у току Драјфусове афере испољило агресивно држање верских конгрегација, донет је Статут којим су ограничене могућности њиховог деловања. Социјалисти и леви републиканци тражили су њихову забрану, али је одлучено да се дозволи деловање верским удружењима регистованим код Државног савета. Наредна влада, коју је предводио социјалиста Камб (Émile Combes) донела је Декрет (27. јануара 1902. године), којим је забранила рад женских основних школа под патронатом цркве, што је водило новој лаизацији школског система. Усвојен је и Закон о конгрегацијама (28. априла 1904. године), чији први члан гласи да је образовање свих врста и свих нивоа верских организација у Француској забрањено. Иако је Ватикан оштро реаговао, Комб је уз подршку социјалисте Жана Жореса (Jean Jaurès) предложио потпуно одвајање цркве од државе.
Значајнија промена у француској унутрашњој политици догодила се почетком 1905. године, када је на чело владе дошао Морис Рувије (Maurice Rouvier), заступник финансијског капитала и државне бирократије. У јеку Прве мароканске кризе која је утицала на дефинисање француске спољне политике у унутрашњем животу и даље је било актуелно питање верске политике. На општим парламентарним изборима маја 1906. године победили су радикали и „непослушни“ социјалисти, „независни“ и „уједињени“ (жоресисти) и што је омогућило да председник француске владе постане интелектуалац активан у афери Драјфус радикал Жорж Клемансо. Иако се Клемансо посветио радничком питању (скраћивању радног времена, праву на одмор, заштити на раду, здравственој заштити, уговорима радника и послодаваца) талас штрајкова преплавио је Француску. Након Клемансоове оставке 1908. године социјалиста Аристид Бријан (Aristide Briand) формирао је нову владу која је покушала да реши социјално незадовољство, али без већих успеха. Унутрашња политичка нестабилност у Француској настављена је и у предвечерје Првог светског рата (1914–1918) и утицала је на обликовање њене међународне позиције. Међустраначки сукоби и брига за „лаичку одбрану“ од 1911. године су одлазили у други план пред осећањем опасности, које је доминирало у међународним односима. Избор Рејмона Поенкареа (Raymond Poincaré) за председника Француске 1913. године и спровођење Закона о три године, којим је премијер Луј Барту (Jean Louis Barthou) продужио војни рок били су знаци победе „патриотске струје“ у унутрашњој политици Француске и зачетка réveil national. Поенкаре је од 1887. године ушао у политичке воде, као посланик округа Меза (Meuse), а касније од 1903. до 1913. године био је и сенатор истог округа. Министар просвете Француске био је 1893. и 1895. године, а министарством финансија управљао је у два наврата: 1894–1895 и 1906. године. Био је министар спољних послова: 1922–1926, а председник најдуже владе у историји Француске Треће Републике тзв. владе Народног јединства: 1922–1924 и 1926–1928 године. Од почетка 20. века до почетка Великог рата у Француској је смењено девет влада што је сведочанство изузетне политичке нестабилности извршне власти. Ова нестабилност дефинисала је правце спољне политике Француске, посебно у сфери њених односа са великим силама, као и на формулисање њене политике према малим народима.
Дакле, још пре почетка Великог рата, Француска Трећа Република је створила темеље даљег развоја француског друштва. Наслеђе које су поставили les hommes politiques Француске Треће Републике уграђено је у идентитет француске нације. Прешао је и оквире Француске и продро у културне и политичке моделе које су примењивале елите малих балканских држава по повратку са школовања са Сорбоне и других универзитета. Српски интелектуалци су крајем 19. и почетком 20. века као узоре у изградњи државе и друштва, чак и у систему парламентарне монархије, користили у директном и/или измењеном облику најбоље моделе, идеје и принципе развоја Треће Француске Републике. У време 150. годишњице од како је Леон Гамбета прогласио Трећу Француску Републику идеје и принципи за које су се кључне личности те епохе бориле и данас имају своју актуелност. Председник Француске их на церемонији у Пантеону, маузолеју где је сахрањен већи број најугледнијих личности француске историје, повезује са основама француског идентитета и највећим вредностима француског друштва. Кроз сећање, не по први пут, Макрон позивајући се на чињеницу да је један странац – италијански имигрант – Гамбета прогласио републику и био једна од кључних личности француског политичког живота и историје, истиче да од овог доба имигранти чине „покретачку снагу Француске“. У служби показивања актуелне француске отворености према имигрантима, на свечаности 4. септембра 2020. уручена су документа за пет нових држављанина Француске, а који су дошли из Велике Британије, Камеруна, Перуа и Либана. Истовремено, кроз сећање да је Француска Трећа Република реализовала одвајња црве и државе, подсећа на терористички акт према листу Шарли Ебдо и истиче да је „право на карикатуру и исмејавање, чак и религије, суштински део француског идентитета“. Церемонија обележавања 150. годишњице Француске Треће Републике поред сећања на универзалне вредности овог доба, које су важне не само за историју Француске, већ и шире, била је и полигон за актуелне поруке државног врха Француске у циљу решавања питања интеграције имиграната.
Остави коментар