Француски интелектуалац Виктор Берар и Србија

Француски интелектуалац Виктор Берар и Србија

Аутор: др Александра Колаковић

Генерација француских интелектуалaца, која је била активна у политичком и друштвеном животу Француске крајем 19. и почетком 20. века остварила је значајан утицај на јавно мњење, а посредно и на обликовање ставова креатора француске политике. Пораз у рату са Пруском 1871. године, поред политичких и економских последица и пада угледа Француске на међународној сцени довео је до промена у интелектуалном животу земље. Доведена је у питање традиционална настава и истицана потреба за применом активне методе, а школство је усмерено ка образовању грађанина, развоју световних моралних вредности и патриотизма. Под школством коме је Жил Фери (Jules Ferry) дао значајни печат образована је генерација француских интелектуалаца утицајна у друштвеном животу у периоду прве половине 20. века, а пре свега Великог рата. Страх од немачке моћи, који се тада развио у француском друштву и губитак Алзаса и Лорене усмерио је француске интелектуалце да пажњу посвете духовном развоју Француза. Под утицајем Ернеста Лависа (Ernest Lavisse) унети су патриотски елементи школства у образовни систем Француске. Лавис је поставио националну историју као оквир за проучавање прошлости и начин јачања националне и грађанске свести у Француској.

Два кључна догађаја: потписивање савеза са Русијом и aфера Драјфус обележила су историју Француске на прелазу два века. Од афере Драјфус до Првог светског рата снага јавне речи изнете преко писаних медија расте. Часописи: La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats и La Revue de Paris нису имали милионске тираже, али су били читани међу интелектуалном елитом у Француској, као и ван њених граница. Крајем 19. века у Француској је већ постојала група научника, која је наставила традицију проучавања Словена започету 1840. године у оквиру Катедре за славистику и настављену 1873. године у оквиру L’école des langues orientales (Школа за источне језике). Од Руско-француског споразума (1894), а посебно од Анексионе кризе (1908) када су били познати планови германског продора на Исток, Балкан и Србија улазе у сферу значајнијег интересовања француских интелектуалаца. Истовремено, почетком 20. века српска држава се нашла пред изазовом даљег развоја и опстанка пред империјалистичким плановима Аустроугарске, стога су српски интелектуалци настојали да сарадњом са француским интелектуалцима помогну афирмацију српског питања у европској јавности и стекну подршку за остваривање националних интереса.

Крајем 19. века европске територије Османског царства привукле су пажњу не само француских дипломата и политичара, већ и научника, међу којима је био Виктор Берар (1864–1931) научник и касније генерални секретар престижне La Revue de Paris.  Рођен 1864. године у Морезу (Јура) у породици апотекара, Берар је у малом месту Леон Леоније стекао основно и гимназијско образовање, а потом је даље школовање наставио у Паризу. Као један од најбољих кандидата примљен је на студије у L’École normale supérieure (Висока нормална школа), коју је завршио 1886. године. Берар je наредне три године провео као надзорник питомаца прве године поменуте школе, а потом je ради усавршавања послат у L’École française d’Athènes (Француска школа у Атини) као државни питомац. Углед у француским стручним круговима стекао је као хелениста и преводилац Хомерове Одисеје. Поред филoлогије, за коју је Берар показао интересовање и раније, у периоду свог боравка у Атини пажњу је посветио проширивању знања из археологије, историје и географије. Историја старог века и епске грчке песме биле су у средишту Берарових интересовања, а путовања по европским територијама Османског царства усмерила су његову пажњу и на живот немуслимана у Османском царству. Након што је докторирао 1895. године, Берар је постао професор L‘École supérieure de marine (Виша маринска школа) и L‘École pratique des hautes études (Практична школа високих студија), где је остао до почетка Првог светског рата.

Берарова интересовања нису била ограничена на проучавање старог века, већ су у складу са духом епохе и потребом за разумевањем савремене цивилизације и објашњењем појава, процеса и догађаја, постепено и у прво време посредно кренула у правцу Србије и Срба. Гргур Јакшић истиче да Бераров боравак у Француској школи у Атини, као и „научна путовања која је предузимао по европској Турској и по Малој Азији, одвела су га и на питања спољне политике“. У складу са епохом империјализма, односи великих сила и њихова борба за престиж определили су Берара да се од 1897. до 1914. године посвети анализама империјализма, интересима Енглеске, Русије и Немачке. Ишчекивање краја османске власти над европским поседима и питање њихове поделе крајем 19. века усмерили су Берара ка „откривању“ Македоније. Бераров први рад о Македонији „A travers la Macédoine slave“ („Кроз словенску Македонију“) публикован је 1892. године. Текст Виктора Берара било је под снажним утицајем информација које су шириле грчка и бугарска пропаганда. Рад „Les nationalités de la Macédoine. Turc et Musulmans, Bulgares, Valaques“ („Националности Македоније. Турци и Муслимани, Бугари, Власи“) и књига La Turquie et L’Hellénisme contemporain. La Macédoine: Hellènes, Bulgares, Valaques, Albanais, Autrichiens, Serbes; la lutte des races (Турска и савремени хеленизам. Македонија: Грци, Бугари, Власи, Албанци, Аустријанци, Срби; борба раса) садрже непрецизне и не увек поуздане податке, чији су посредни извори делом обојени пропагандним активностима страна које су полагале право на географски простор Македоније. Прве промене у Бераровим ставовима и боље разумевање положаја Срба у склопу питања реформи у Македонији и српских интереса на простору Старе Србије, могу се запазити неколико година касније у књизи La Macédoine. Le pays et les race, која је настала након посете Македонији. Берарово темељније изучавање Срба и разумевање српских проблема започело је у време  публиковања збирке чланака Pour la Macédoine (За Македонију). У овом периоду дошло је и до династичке смене у Србији, што је утицало на увећано интересовање француских интелектуалца за Србе. Од овог периода, везе и контакти које је Берар успоставио са Србима постали су мотив више за његову целокупну активност.

Јачању веза француских и српских интелектуалаца, као и тезе о потреби политичког ослањања Србије на Француску, поред некадашњих француских ђака и франкофила (Богдан Поповић, Милован Миловановић и Гргур Јакшић), крајем 19. и почетком 20. века доприносили су и српски посланици у Паризу Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Михаило Вујић, Андра Николић и Миленко Веснић. Њихова сарадња са француским интелектуалцима Виктором Бераром, Албером Малеом (Albert Malet), Ернестом Денијем (Ernest Denis), Шарлом Лаозоом (Charles Loiseu), Огистом Говеном (Auguste Gauvain) и Емилом Оманом (Emile Haumant), као и чињеница да је у Француској моћ јавне речи имала снагу утицаја, определили су српске интелектуалце да почетком 20. века незванични центар пропагандних активности Србије сместе у Париз. У периоду Анексионе кризе, Француска је настојала да очува постојеће стање на Балкану, али и да створи услове да се више ангажује на европским територијама Османског царства, стога су и француски интелектуалци заинтересовани за спољну политику и међународне односе, показали интересовање за Балкан. Поменута група француских интелектуалаца је организовањем предавања и протеста против чина анексије Босне и Херцеговине и касније у време Балканских ратова (1912–1913) показала разумевање за српске интересе и у европској јавности афирмисала српско питање. Српски и француски интелектуалци су наставили сарадњу и у периоду Великог рата што је утицало и на процес остваривања идеје југословенског уједињења.

Виктор Берар је већ 1908. године уживао углед познаваоца историје и актуелних догађаја на простору Македоније, Косова и Метохије. У чланку „Entente austro-russe“ („Аустро-руски договор“) изнео је анализу реформи спроведених у Македонији у периоду од 1897. до 1907. године. Како је Берар од 1904. године био на позицији генералног секретара престижне La Revue de Paris могао је да значајно допринесе афирмисању српског питања у француској јавности. Уз Албера Малеа, Емила Омана, Ернеста Денија и друге француске интелектуалце, који су далековидо опажали да се иза аустроугарског притиска на Србе скрива немачка подршка, Берар је преузео иницијативу да се француска јавност упозна са питањима важним за интересе Србије. Написао је почетком 1909. године чланак о Велеиздајничком процесу у Загребу и скренуо пажњу на лажну оптужбу Срба у Хрватској за велеиздају, а потом и настојања Мађара да наруше односе између Срба и Хрвата. У време кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине, Берар је први пут јавно показао пуно разумевање за положај Србије и Срба, а у време Балканских ратова (1912–1913) по сведочењу Гргура Јакшића „Г. Берар важи у Француској, и то с потпуним правом, као најбољи познавалац Балканског полуострва, он је до сад неколико пута пропутовао балканске земље и о њима написао десетину одличних дела […] Без претеривања може се рећи да је он својим чланцима, књигама, предавањима и говорима на разним митинзима много допринео да се створи онај велики покрет у Европи, у корист хришћана у Турској, покрет који је у ствари завршен последњим ратовима и сјајним успесима за нас“.  Берар је од анексије Босне и Херцеговине постао члан групе француских интелектуалаца, који су у периоду Првог светског рата у значајној мери обликовали француско-српске односе.

У току Првог светског рата (1914–1918) Берар је међу Французима био један од главних организатора хуманитарне и дипломатске подршке Србима. Када је Србију након првих победа захватила епидемија пегавог тифуса у Паризу су формирана два удружења: Француско-српски одбор или Комитет за хитну помоћ Србима, а потом првих дана јануара 1916. године у Латинском кварту у дому Виктора Берара основана је и организација La Nation Serbe en France (Српски народ у Француској). Поред Виктора Берара, у удружењима су били активни већ поменути француски интелектуалци и српски пријатељи још од Анексионе кризе. Угледни професори париског Универзитета  Емил Оман, Жан Брин (Jean Brunhes) и Ернест Дени су уз Виктора Берара организовали прикупљање помоћи у храни, одећи и лековима за Србе, а упоредо су својим контактима у круговима високих француских званичника посредно пружали подршку српској влади. Француско-српски одбор је сакупљао новчане прилоге, храну, одећу, лекове и медицинску помоћ. Алис Берар, супруга Виктора Берара је у оквиру ове организације свакодневно припремала пакете за Србе на Крфу и организовала све друге облике помоћи за избегле Србе у Француској. Поред хуманитарне помоћи, организације Француско-српски одбор и Српски народ у Француској допринеле су афирмацији српских победа и стицању симпатија у светској јавности за Србе.

Друга организација Српски народ у Француској, која се старала о српској омладини избеглој из Србије у Француску настала је на иницијативу Виктора Берара. Обављао је функцију потпредседника, док су председници били Огист Боп (Auguste Boppe) француски посланик на српском двору и Миленко Веснић српски посланик у Паризу. Само у току прве године организација Српски народ у Француској којом је руководио Берар сакупила је преко милион златних франака за помоћ Србима. Организација Српски народ у Француској је ради ефикасније помоћи Србима који су у току 1916. године размештени широм Француске већином приватном иницијативом и личним везама и захваљујући угледу Виктора Берара оснивала друге установе у градовима широм Француске. Тако су настале организације: Комитет тридесет госпођа у Нанту, Француско-српски комитет у Паризу и Версају, Комитети у Вишију, Клермон Фернану, Тулузу и другим градовима. О значају поменуте организације и помоћи коју је Виктор Берар пружио Србима писала је и Делфа Иванић, оснивач Кола српских сестара и супруга дипломате Ивана Иванића. Она се у периоду Првог светског рата посветила прикупљању хуманитарне помоћи за српске избеглице и 1916. године посредством Миленка Веснића и Светолика Радовановића, професора Универзитета, бившег министра и делегата Србије за бригу о избеглицама, сусрела са Виктором Бераром. Заједно са Станом Лозанић успела је да од француске државе уз подршку Виктора Берара, Емила Омана и Стефана Пишона добије дозволу за слање пакета српским заробљеницима у немачким и аустријским логорима и материјалну помоћ од 10.000 франака од удружења La Nation Serbe en France.

Српска трагедија изазвала је емпатију француског народа, организоване су  медицинске мисије и прикупљана хуманитарна помоћ, помоћ у новцу, храни, одећи и лековима за избегле. Неједнака расподела средстава подстакла је Берара да у оквиру Српског народа у Француској посебна група проучава потребе српских избеглица. О раду организације Српски народ у Француској Стеван К. Павловић сведочи: „Проучавају се потребе наших избеглица и о њима шаљу извештаји осталим добротворним друштвима и у Француској и ван њених граница. Удружење постаје центар рада и, захваљујући извештајима својих дописника са стране, из Рима, Атине и Солуна бива тачно обавештено о распореду и целокупном стању српских избеглица, постаје право уточиште добрих савета и расадник материјалне и моралне помоћи српској омладини, са нарочитом бригом о интелектуалном раду младића које је наша влада из појмљивих разлога, ослободила војних обавеза“. Берар је размишљао и о обнови Србије након рата, стога је организација основала Француско-српски технички комитет, који је посредовао у организовању наставе француског језика, примању Срба у трговачке школе у Нанту, Марсељу, Лиону, Дижону, Нансију, Монпељеу, Бордоу и Тулузу, као и у оснивању Специјалне школе за јавне грађевинске и индустријске радове.

У периоду Првог светског рата Виктор Берар је као и већина научника стао у одбрану интереса своје државе на „другом фронту“ – фронту пропаганде. Питање кривца за избијање рата светских размера појавило се са првим ратним операцијама, стога је било потребно изнова проналазити и доказивати узроке и поводе избијања рата. Интелектуална елита у свим земљама учесницама је од предратног космополитизма ушла у период „националне еуфорије“ и „интелектуалног патриотизма“. Поред заштите интереса Француске, Берар се кроз сарадњу са српским интелектуалцима укључио и у заштиту српских интереса и помагао реализовање српских ратних циљева. Гргур Јакшић је оценио да је „највећа заслуга“ Виктора Берара што је организовао Српски дан у преко 100 хиљада француских школа 26. марта 1915. године. Овим поводом Берар је написао посебно предавање за наставнике „као пример патње коју су Срби претрпели и јунаштва које су показали у борби за одбрану своје отаџбине“. Делови овог Бераровог текста публиковани су и у листу Le Matain. Одржавање Српског дана у француским школама 1915, као и наредне 1916. године било је и у функцији француске политике „Светог јединства“ коју је осмислио и спроводио француски председник Ремон Поенкаре (Raymond Poincaré) како би избрисао све политичке поделе у Француској. Јачање јединства, солидарности и патриотизма Француза у ратним годинама помагала је слика Србије и Срба 1915. и 1916. године, коју је Берар ширио преко француског школског система.

Делатност Виктора Берара за време Првог светског рата и његове текстове о Србији и Србима, као и активности око Српског дана и организације Српски народ у Француској, потребно је посматрати у склопу са идејом која се јавила већ 1914. године да је потребно научно истражити циљеве рата, узроке и последице. У овом смислу значајна је повезаност српских интелектуалаца са француским интелектуалцима, а посебно онима ангажованим у оквиру Études et documents sur la guerre. Comité du publication (Проучавање и документовање рата. Одбор за публиковање) установе која од 1914. године истражује циљеве рата, чији је председник био је један од највећих научних ауторитета Француске Ернест Лавис, а секретар главне расправе социолог Емил Диркем. Међу члановима био је и Ернест Дени, тада већ угледни познавалац Централне Европе, Хабзбуршке монархије и југословенског питања. У Паризу је био центар српске „научне пропаганде“, чији је главни покретач и координатор био француски ђак Јован М. Јовановић, а група угледних француских научника (Ернест Дени, Виктор Берар, Емил Оман, Шарл Лоазо и Огист Говен) сарађивала је са Јованом Жујовићем, Гргуром Јакшићем, Миленком Веснићем и другим српским интелектуалцима. Академик Живојиновић истиче да су промене ситуације и начина размишљања великих сила у време Великог рата често „изазивали потресе, неверицу, неспоразуме, уздржаност, отворену критику, па и неповерење, али и страх и немир међу малим земљама, њиховим савезницима“ стога је и постојање поменуте групе угледних француских интелектуалаца „заштитника“ Срба било од великог значаја за  афирмацију српских интереса код савезника.

Херојски отпор Срба нападу Аустроугарске и страдања која су била последица аустроугарског напада истицани су као пример Французима како је потребно одупрети се германском продору у Бераровој брошури La Serbie (Србија). Виктор Берар је писање брошуре, коју је штампала угледна издавачка кућа Арман Колан, започео 1914. године у време првих српских победа, а публиковао након Српског дана априла 1915. године. Рат је представио као сукоб „националне и победоносне, независне и парламентарне, толерантне и демократске Србије против феудалне, полицијске и инквизиторске Аустроугарске“, а историчар Станислав Сретеновић у чланку о поменутој Бераровој публикацији истиче да је слика Србије и Срба коју је француски интелектуалац представио својим читаоцима следила француске геостратешке планове о придобијању нових савезника на Балкану и „била плод специфичне републиканске културе која је грађена током година и коју је носила једна генерација француске интелектуалне елите“. У брошури Србија, користећи аналогије, Берар покушава да повеже историју Срба и Француза, при чему је указао на значај и последице прихватања идеја Француске револуције (идеје слободе, правде и једнакости) међу Србима. Истовремено, Берар је овом књигом подржао и уједињење као национални циљ Срба. Берарова брошура је допринела грађењу заједничке државе Јужних Словена и специфичног и јаког упоришта Француске на Балкану.

Почетком августа 1916. године српски интелектуалци су настојали да покрену једну научну библиотеку у којој би биле штампане студије Ернеста Денија о српско-бугарским односима, на чијој би изради аутору помогао Гргур Јакшић, историја Срба, Хрвата и Словенаца. Берар се тада није укључио у публиковање новог текста већ се посветио организовању Српског дана 25. јуна 1916. године. Ипак, Берарова књига Србија преведена је на енглески језик. Исте године, Берар је написао предговор за  књигу пропагандно-политичког карактера о судским процесима у Аустроугарској против Словена који су прихватили идеју југословенства, а упоредо је писао и о германској пропаганди. Овим је Берар посредно стварао услове да крајем 1917. године, српски интелектуалци у Паризу појачају своје ангажовање на реализацији идеје уједињења. Станоје Станојевић и Коста Кумануди су тада покренули библиотеку популарних приручника – брошура Questions balkanique contemporaines. Планирано је да брошуре допуне тумачења појединих видова савремених питања која нису могла бити штампана у француским часописима. Исте, 1917. године у Француској се окупила и нова група за научно студирање рата Comité d’études, у којој су између осталих били Ернест Дени и Шарл Дил. Паралелно са појачаним ангажовањем српских интелектуалаца и француски интелектуалци увећавају своје ангажовање са намером да помогну окупљање словенских народа око Француске, у чему је целокупна активност Виктора Берара имала значај. У ово време јавила се мисао и о покретању часописа Le Monde Slave, а под покровитељством Ернеста Денија започело је и стварање новог славистичког центра Institut d’études slaves. Овим је постепено изграђен основ за француски преовлађујући политички, економски и културни утицај у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца након Великог рата.

За две деценије Виктор Берар је доживео преображај и од научника заинтересованог за историју старог века и хеленску књижевност, који није имао сазнања о Србима и Србији, постао један од француских интелектуалаца који су штитили српске интересе. Миодраг Ибровац о Берару сведочи: „речито је бранио нашу националну ствар“. Берар је током Анексионе кризе одликован орденом Св. Саве III ред, а био је и носилац Почасне легије. Гргур Јакшић је предлагао да му Срби након Балканских ратова (1912–1913) укажу част тако што би једна улица у ослобођеном Скопљу била названа по њему. Од 1920. године Берар је постао и дописни члан Српске Краљевске Академије. Српско ослањање на мишљења и помоћ Виктора Берара настављено је и након Првог светског рата када се Берар укључио у политички живот Француске. За сенатора округа Јуре изабран је 1919. године и у Сенату је био председник Комисије за наставу и Комисије за спољне послове. Високи положаји које је заузимао након Првог светског рата били су од значаја приликом сарадње интелектуалаца у међуратном периоду. Гргур Јакшић је приметио да је Берар један од „оних одличних синова Француске, који су човекољубивим, истрајним радом припремали темељ за велики споменик наше захвалности њиховој отаџбини, који је подигнут на Калемегдану“.

Бераров однос према Србима временом је проткан емоцијама и инспирисан каменом, који му је поклонио један чобанин са Косова двадесет година пре Првог светског рата. Чобанин је француском интелектуалцу рекао да је његов дар окамењени хлеб српских војника погинулих у Косовском боју и да ће се поново претворити у хлеб када Косово буде освећено. Под утиском ове легенде, Виктор Берар, један од француских интелектуалаца који су маштали о томе да Алзас и Лорена поново уђу у оквире Француске, две деценије касније пише, а потом и јавно рецитује песму у прози посвећену Србима. Кроз анализу дела и активности Виктора Берара, као и његових веза са Србима, осветљена је улога и значај интелектуалаца у Великом рату (1914–1918). Везе и контакти француских и српских интелектуалаца имали су особени значај у само предвечерје Првог светског рата јер је француски посланик у Београду Леон Деко имао здравствене пробелеме који су га спречавали да на поуздан начин обавља своје дужности. Берар је својим текстовима и активностима од анексије Босне и Херцеговине до краја Великог рата надоградио француско-српске односе. Књига La Serbie публикована 1915. године, активности Виктора Берара око организовања Српског дана (1915. и 1916. године) и оснивање добротворног друштва за помоћ српским избеглицама у Француској La Nation Serbe en France јануара 1916. године, допринели су окупљању значајаног броја угледних Француза који су били спремни да подрже српске ратне циљеве. У периоду la belle epoque када је моћ јавне речи започела свој снажан утицај на креаторе политке, кроз сарадњу француских и српских интелектуалаца током Великог рата (1914–1918) обликовани су француско-српски односи, а посредно и односи Србије са осталим савезницама. Србија и Срби су у текстовима француских интелектуалаца, који су имали и своју пропагандну функцију, били узор храбрости, пожртвовања и солидарности. Ангажовање интелектуалаца у циљу  заштите националних интереса, пример је утицаја сложених интелектуалних веза на обликовање односа две државе, у овом случају Француске и Србије. Афирмисање интереса малих народа у време великог империјалног сукоба показало се као могуће кроз сарадњу научника, посебно онда када званична дипломатија није остварила жељене резултате.