Француски пут Бруна ле Мера

Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник

У марту 2024. године на полицама француских књижара појавила се нова књига обима 160 страна и провокативног наслова, али и делом очекиваног за комплексна времена у којима се налазе и Француска и свет. Рекли бисмо један од многих, али је књига La voie française битна јер је њен аутор – Бруно ле Мер, веома важна политичка фигура савремене Француске. Издавач књиге La voie française је реномирана издавачка кућа „Flammarion”. Оно што ову књигу чини важном јесте да је написао дугогодишњи први човек француских финансија и могући кандидат за председника Француске 2027. године, али и неко ко се помињао као француски кандидат за високе функције у европској администрацији. Такође, како се у француској јавности полемише о неслагањима између председника Макрона и његовог дугогодишњег сарадника Ле Мера, књига је пре расписивања европских избора постала извор различитих тумачења.

Ко је Бруно ле Мер? Педесетпетогодишњак, школован на престижним француским школама, на Универзитету Сорбона, Политичким наукама (École normale supérieure) и Националној школи за администрацију (École normale supérieure) кључна је личност француских финансија, а могуће и будући председник Француске. Потиче из добростојеће породице – отац извршни директор нафтне компаније Тотал, а мајка директорка приватних католичких школа, захваљујући којима је имао прилику да стекне добро и широко образовање и развије своја интересовања, међу којима су и она за књижевност и писану реч. Каријеру је започео у Министарству спољних послова Француске 1998. године. Био је део тима Доминика де Вилпена, генералног секретара Канцеларије председника Жака Ширака, а потом је био и на позицијама саветника (за спољне послове у Министарству спољних послова 2002. године и Министарству унутрашњих послова 2004. године). Од 2005. године Бруно ле Мер је у Матињону, дакле, средишту политичког живота Француске. Прво је именован за политичког саветника у кабинету премијера Доминика де Вилпена, а потом постаје и шеф Кабинета од 2006. до 2007. године. Каријеру је градио и кроз парламентарни ангажман. За посланика Народне скупштине Француске изабран је 2007. године. Био је и политички саветник Уније за народни покрет (УМП), либерално-конзервативне политичке странке инспирисане деголистичким идејама. Од 2008. године је државни секретар задужен за европска питања.

Министарску каријеру започео је 2009. године, прво на челу Министарства хране, пољопривреде и рибарства Републике Француске у влади Франсоа Фијона. Ова изузетно за Француску важна област, инспирисала је Ле Мера да креира нови оквир модернизације француске пољопривреде. Био је веома активан и у међународним оквирима, а посебно као домаћин Самита Г20 о пољопривреди 2011. године и креатор Информационог система пољопривредног тржишта (АМИС), којим се прати развој глобалног пољопривредног тржишта. У августу 2012. године Ле Мер је најавио кандидатуру за водеће место у Унији за народни покрет са реформским идејама које су обухватале унапређење европске економске интеграције, јачање француског предузетништва и привреде, повратак вредностима поштовања и ауторитета у друштву и обнављања генерација у политичким партијама. Иако је добио 29,8% гласова, изгубио је од Николе Сакозија, а партија је прерасла у нову политичку организацију – републиканце. Његова каријера портпарола у овом периоду била је везана за Франсоа Фијона, али је поднео оставку након финансијског скандала Фијона у току кампање 2016. године. Од тог тренутка почиње његово дистанцирање од странке и приближавање Емануелу Макрону.

Сарадња Макрона и Ле Мера је важна и за разумевање тренутка у коме се појављује књига La voie française, као и за спознају улоге коју овај образовани и способни политичар са богатим искуством има у данашњој Француској. Започели су сарадњу у време када је било битно спречити долазак крајње десничарског Националног фронта, а новом, младом председнику Француске потребни су министри са богатим искуством. Од маја 2017. године, Ле Мер је члан Републике у покрету – La République En Marche, као и министар финансија у владама Едуара Филипа (две владе), Жака Кастекса, Елизабет Борн и сада Габријела Атала. Бруно ле Мер има активну и важну улогу и у европским институцијама, помињао се за председника Еврогрупе, а 2019. године предводио је и процес селекције Европске уније за европског кандидата који би наследио Кристин Лагард, извршну директорку Међународног монетарног фронта.

Агенда слободног тржишта, приватизација француских бироа рада, укидање субвенционисаних послова и ограничавање социјалних давања су у средишту програма Бруна ле Мера. Кључна је личност у плановима Емануела Макрона да умањи владин додир са економијом и смањи бирократију, али и да заштити француске компаније од страног преузимања. Такође, он је један од оних који су Брегзит видели као „невероватну прилику за Француску” и инсистирао да Велика Британија испуни све своје финансијске обавезе према ЕУ. Овај став је сасвим у складу са његовим идеолошким опредељењима. Бруно ле Мер је традиционални голиста, који се залаже за француску националну независност,  појачану француску и европску одбрамбену политику, осигурање спољних граница и борбе против тероризма, развој система безбедности и војске, а посебно војне индустрије. Конзервативни десни ставови Бруна ле Мера до изражаја су дошли и када се залагао за моментално протеривање странаца које службе безбедности сматрају сумњивим, депортацију страних држављана који су завршили затворске казне и ограничавање броја избеглица. Када је реч о спољној трговини, Ле Мер се противио Трансатланском трговинском и инвестиционом партнерству. Инсистирао је да се Француска одбрани од страних, а посебно кинеских утицаја, мада смо његов одлучан став заштите француских и европских интереса у плановима и предлозима, посебно од 2020. године и корона кризе, а потом и 2022. године и рата у Украјини. Био је активан у проналажењу решења да се више опорезују дигиталне платформе и решио проблем  холандско-италијанског отпора током корона кризе и обезбедио хитан споразум ЕУ од 500 милијарди евра помоћи радницима, компанијама и владама. Тада је француска влада на иницијативу Ле Мера смањила порезе на добит за 20 милиона евра свим француским компанијама до 2023. године. Од почекта рата у Украјини, Бруно ле Мер се залагао за оштар одговор Русији, увођење санкција, одбацивао је захтеве Русије да се руски гас плаћа у рубљама и тражио алтернативна решења, али и дугорочна.

La voie française није прва књига коју је Бруно ле Мер написао. Раније књиге Министар (2004), Државници (2007) и Дани моћи (2013) написане су пре његове министарске каријере, док је прошле године публиковао роман Америчко бекство, који је наишао на критике, што због експлицитног текста и описа, као и оптужби да је писао док су земљу потресала социјална незадовољства. Укупно 14 дела за 20 година, а шест од како је министар. Ипак, нова књига се значајно разликује од претходних и чини се потребна у добу преиспитивања, напетости, незадовољстава и потраге за правим путевима, начинима и могућностима развоја и напретка. Француска се стално колеба између задовољства и беса; гради своју славу, а онда тоне у апатију; диви се и мрзи себе. Када верујемо да је поражена, као животиња крај пута, она отвара око, тресе уд, устаје и одјури стрмом стазом. Посредност је искушава, али је враћа слава, али да ли је свет сада постао превелик за наш уморни карактер, нову будућност за нас и омогући нам, као у сваком тренутку опасности у нашој историји, да сачувамо величину нашег народа и отворимо јединствен пут, попут планинског пута за који нико не верује да је доступан: француски пут. Афирмација Француске, изградња иновативне економије способне да финансира наш социјални модел, одбрана наших индустријских и климатских интереса и смањење дуга: то су јаке тачке овог новог француског пута одлучно окренутог ка свету и будућности – пише Бруно лe Мер.

Најновија књига Бруна ле Мера посматрана је у француској јавности и кроз призму припрема да Високом савету за јавне финансије представи програм стабилности француских финансија, као и његовог односа са Емануелом Макроном у време вишенедељних увећаних тензија око јавног дефицита. Пажњу штампе и јавности на однос ова два француска политичара усмериле су чињенице да се њихов однос посматра као „брак из интереса” и да је Макрон најмање два пута одбацио идеју свог министра да се измени закон о финансијама пре лета јер је његова процена да је дефицит од 5,5% БДП-a за 2023. годину, уместо планираних пројекција 4,9%, „само циклични траг”, а не озбиљни проблем, како га посматра Ле Мер, који га види као једини начин да се обнове јавне финансије. Французе традиционално забрињава и најмањи проблем увећања задуживања Француске, а за ребаланс буџета проблем је изгласати га без владајуће већине, а изгледи су да би било потребно активирати члан 493 и да се тако изнова избегне гласање у Скупштини. Ово је и политички ризичан потез, не само за владу Габријела Атала већ и у контексту европских избора. Да су односи министра и председника, који никада нису били превише блиски, прошли „зону турбуленција” Макрона и Ле Мера доказ је у француској штампи поменута руком писана порука Емануела Макрона у којој се министру захвалио на „верности” још од 2017. године и што је добио књигу неколико недеља раније. Ово је  и интересантан пример сарадње и комуникације у политичком животу, као и политичке културе у Француској.

Бруно ле Мар тврди да је његова књига настојање да се пропитају и формулишу уверења и вредности у политичком и друштеном животу савремене Француске и Европске уније. Додаје да он говори о економији, финансијама, суверенитету, екологији, секуларизму, и институтционалним реформама, као и да није програмска књига за изборе 2027. године, али је ипак узбуркала духове у Француској и једног од кључних министара који прати читав мандат Емануела Макрона сместила у средиште пажње. У La Voie francaise брани државу заштитницу, а не државу благостања, сумира шта је урађено и шта је потребно урадити. На пример, признаје да је умањена незапосленост, али да је остао проблем незапослености старијих, који препознаје као један значајан проблем који је потребно трајно решити. Бруно ле Мер се не ограничава само на Француску, посматра свих 27 држава Европске уније и позива на реформе, стога је значајна и за контекст  јунских избора за Европски парлемент. Прве рецензије књиге истичу да се у суштини Ле Мер враћа својој визији Француске, коју представља као комбинацију реалних перспектива и оптимизма за будућност кроз теме као што су разлике у платама, стандард, поларизација дебата, али и да се не бави мрачним аспектима француске економије, посебно губитком друштвеног статуса и смањења нивоа јавне потрошње у компарацији са јавним услугама. Његов циљ је да се заокруже реформе и да се спречи изборни неуспех 2027. Књига не само да је била значајна пред европске изборе 2024. године, већ му омогућава повољан положај пред француске председничке изборе 2027. године, а да ли ће се сматрати и почетком његовог пута ка Јелисејској палати, што аутор пориче, сазнаћемо за неколико година.