Газа у пламену

Газа у пламену

Аутор: Немања Старовић

Понедељак, 14. мај, био је један од најкрвавијих дана у дугој историји иначе веома бруталног конфликта између Израелаца и Палестинаца. Наиме, тог дана су одржани масовни протести Палестинаца у Појасу Газе, приликом којих је извршен покушај пробијања сигурносне ограде која раздваја ову палестинску територију од Израела, а израелске безбедносне снаге су реагујући на ту претњу елиминисале преко 60 Палестинаца, док је око 2.700 лакше или теже повређено. Но, шта је заправо довело до ове ескалације и у кавом се положају налази Појас Газе?

Појас Газе представља релативно мало, но високо урбанизовано подручје под влашћу Палестинске самоуправе на јужним границама Израела. Са површином од свега 365 квадратних километара, односно 41 км по уздужној оси паралелној са обалом Леванта и 6 до 12 км ширине, на којој живи близу два милиона становника, Појас Газе је свакако једно од најгушће насељених подручја на планети.

Након рата за независност који је Израел водио са својим арапским суседима 1948. Појас Газе је доспео под фактичку контролу Египта, која се задржала све до Шестодневног рата 1967., када област потпада под окупацију Израела. Након Споразума из Осла, Појас Газе од 1994. постепено прелази под управу новоформиране Палестинске самоуправе. Једно од најважнијих дешавања у новијој историји Газе представља одлука тадашњег премијера Израела Ариела Шарона да 2005. расформира сва јеврејска насеља у Појасу Газе. Упркос противљењу самих јеврејских насељеника, Шаронова одлука је спроведена у дело, а око 8.000 насељеника је силом евакуисано из појаса Газе, примивши притом новчану компензацију од око 200.000 долара по особи.

Услови живота у Појасу Газе су веома тешки и представљају једну од највећих и најдуготрајнијих хуманитарних криза на свету. Свега 3% становника Газе има приступ чистој текућој води, док се велика већина пијаћом водом снабдева из цистерни. Електрична енергија је у различитим деловима овог подручја доступна свега три до шест сати дневно. Стопа незапослености достиже 40-45%, док се 70% становника налази испод линије сиромаштва, што чини читаво подручје апсолутно зависним од стране помоћи. Уз све то, Појас Газе се већ десетак година налази под пуном блокадом коју Израел спроводи са копна и мора, уз подршку Египта са којим Газа дели 11 км границе. Иако су пре почетка блокаде десетине хиљада људи свакодневно прелазиле границу, одлазећи на посао унутар територије Израела, тренутно је број одобрених прелазака занемарљив. Све то доприноси закључку по којем Појас Газе представља највећи затвор под отвореним небом, али се мишљења о томе ко представља тамничаре разликују, да ли је то Израел или пак радикални покрет Хамас који управља овим подручјем.

На изборима за представничке органе Палестинске самоуправе 2006. победу односи радикални исламистички покрет Хамас, којем дотадашњи лидери из ривалског покрета Фатах одбијају да предају власт. Након краћег, но прилично суровог сукоба два палестинска покрета, Хамас 2007. преузима у своје руке управу над Појасом Газе, док Фатах задржава власт над деловима Западне Обале. Хамас, који до данашњег дана контролише Појас Газе, представља радикални исламистички покрет настао из огранка Муслиманског братства у Гази. Они не признају право на постојање Израела као јеврејске државе и заговарају оружану борбу као легитимни вид отпора. У својој кампањи оружане борбе понајвише се користе ракетама ручне израде и слабог квалитета који са подручја Газе испаљују на пограничне градове у Израелу. Иако је квалитет, па тиме и ефикасност тих ракета прилично слаб, сама количина од преко 20.000 ракета испаљених у последњих 15-ак година условила је нимало занемарљив број жртава у Израелу, као и општи осећај несигурности у јужним деловима јеврејске државе. Израел је у више наврата покушавао да искорени капацитете Хамаса у Гази за извођење терористичких напада, а најзначајније акције спроведене су 2008. и током 2014. године. Изузетно софистицирани систем противракетне одбране „Гвоздена купола“ уведен у рад 2011. битно је допринео смањивању претње од Хамасових ракета.

Осетљивост дела међународне заједнице на хуманитарни аспект кризе у Појасу Газе огледа се у бројним покушајима пробијања блокаде и достављања хуманитарне помоћи мимо процедура одобрених од стране Израела. Најзначајнији од тих покушаја догодио се 2010. када је организована тзв. Флотила слободе коју је чинило више бродова и чамаца са близу 700 мировних активиста, међу којима највише грађана Турске, који су покушали да морским путем приђу Гази. Након бројних упозорења израелских власти које су активисти игнорисали, израелске војне снаге су физичким препадом главног брода зауставиле флотилу и том приликом је живот изгубило девет активиста, међу којима осам Турака, што је довело до драстичног погоршања у односима Турске и Израела.

Последњи талас ескалације у Појасу Газе повезан је са одлуком Доналда Трампа о признању Јерусалима за главни град Израела, коју је амерички председник обзнанио још у децембру прошле године. Покрет Хамас је још тада позвао Палестинце на нову интифаду, односно устанак, на који су се многи одазвали организујући протесте, али ни приближних размера као што је то био случај приликом Прве и Друге интифаде 1987., односно 2000. године. Но, имајући у виду значајне годишњице које су следиле, врхунац протеста је планиран за пролеће 2018. године. Почевши од 30. марта 2018., широм Појаса Газе је организован шестонедељни „Марш повратка“, којим се желело указати на право палестинских избеглица и њихових потомака да се врате на територију Израела са које су протерани пре тачно 70 година, током рата вођеног 1948., који Палестинци називају Накбом (великом катастрофом). Врхунац протеста је планиран за 15. мај, када се и обележава тзв. Дан Накбе. Међутим, одлука САД-а и Израела да прославу пресељења америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим огранизују 14. маја, условила је да најмасовнији протест Палестинаца у Појасу Газе буде организован дан раније него што је то планирано.

Услед горе наведених разлога, 14. мај је уистину представљао дан мучних контраста. С једне стране, у Јерусалиму је приређена гламурозна прослава пресељења америчке амбасаде, којој је између осталих присуствовала и ћерка америчког председника Иванка Трамп, са својим супругом, специјалним Трамповим саветником Џаредом Кушнером, док је 70-ак километара јужније протестовало преко 35.000 људи, суочених са пушчаном ватром. Јуришањем на заштитну ограду, под димном завесом начињеном од запаљених аутомобилских гума, Палестинци су покушали да пробију блокаду. Израелске снаге су, сматрајући то терористичком акцијом активиста Хамаса, узвратиле избацујући сузавац из беспилотних летелица и пуцајући из ватреног оружја, претежно у ноге протестаната који са надирали према граничној линији. Биланс овог трагичног дана, као што је то већ на почетку наведено, износио је преко 60 погинулих и 2.700 рањених, а наредни дан су уместо планираних масовних протеста на Дан Накбе обележиле сахране погинулих.

Судбина Појаса Газе остаје и даље прилично неизвесна, имајући у виду општи контекст у којем се Палестинци налазе. Осим дуготрајног и тешко решивог конфликта који имају са Јеврејима и државом Израел, Палестинци се налазе и под све већим притиском арапских држава које су их традиционално подржавале, а сада једна по једна траже заједнички језик са Израелом, на уштрб Палестинаца, међу којима су Египат, Јордан и Саудијска Арабија. Поврх свега тога, унутрашња подвојеност међу Палестинцима на следбенике покрета Фатах и Хамас у великој мери паралише све позитивне процесе у друштву. Бројни покушаји за помирењем Фатаха и Хамаса и успостављањем заједничке власти у склопу Палестинске самоуправе су до сада пропали, а управо способност Палестинаца у Појасу Газе да се еманципују од превасходног утицаја једног радикалног исламистичког покрета какав је Хамас ће дугорочно одредити њихове перспективе и могућности за олакшање тешке позиције у којој се налазе.