Где је Српска Војводина – Заветна мисао пречанских Срба у Хабзбуршкој монархији

Аутор: проф. др Горан Васин, историчар

Српска Војводина, симбол је трајања и идентитета целог српског народа у Хабзбуршкој монархији. Мајска скупштина 1848/49, била је само један од кулминационих процеса велике српске борбе за свој идентитет и своју равноправност у Монархији. Много пре тога, на Збору народних првака у Баји 1694, захтевало се признање српске посебности у држави Хабзбурга. Тражена је засебна територија са Војводом, у делу Славоније. Од тог момента креће се у остваривање значајног броја планова да се за Србе обезбеди посебна област са војводом и посебним територијалним ингеренцијама. То је била идеја својеврсне српске државности у самој Монархији. На првом месту у дворским круговима, током 18. века, идеја није наилазила на разумевање. Упорно и стрпљиво српске елите су тежиле остварењу идеје. Карловачка митрополија, грађанство и српски граничари, желели су да уздигну себе изнова и одлучно затраже посебну српску територију. Економско снажење Срба, њихово уздизање у хијерархији саме Хабзбуршке монархије, давало им је повода и уверења да се такви захтеви морају уважити код меродавних личности Беча и Пеште.

На Темишварском сабору (1790), када је за митрополита изабран Стефан Стратимировић, затражена је посебна област у Банату, да се Србима омогући територијална и политичка аутономија. После Револуционарних и Наполеонових ратова (1792–1815), у којима су Срби поднели велике жртве ратујући за Хабзбурге, поново се будила српска мисао. Оснивање Матице Српске 1826, дало је српској идеји нови замах.

На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, затражена је акламацијом и неподељеним одушевљењем Српска Војводина. Подсећајући се захтева и тражења Срба, видимо визију и јаку идеју, која је била суштински српска државност у Хабзбуршкој монархији. Заседање је одржано 1/3 маја, односно 13/15. маја 1848.

Митрополит Јосиф Рајачић извикан је за српског патријарха, а Стеван Шупљикац из Огулинске регименте изабран за војводу.  Закључци Мајске скупштине били су следећи: 1. Српски народ је политички слободан и независтан под Домом аустријским и општом круном Угарском 2. Проглашава се Српска Војводина коју сачињавају Срем са Границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са границом и Кикиндским диштриктом 3. Српска Војводина ступа у политички савез са Троједном Краљевином (на темељу политичке равноправности) 4. Ствара се Народни одбор, као извршни орган народног Сабора ( Скупштине) и именују се његови чланови. 5. Посебна делегација се има упутити на Свесловенски конгрес у Прагу.

У складу са либералним европским начелима тога времена тражена је политичка равноправност и потпуна слобода, засебна територија, формирају се органи власти, а политичка потпора тражена је међу свим Словенима Монархије у Прагу. Срби у Монархији, нису желели ни тренутка да заостану за другим народима, а за своју слободу били су решени да се боре без двоумљења. Храброст Срба у одбрани Српске Војводине било је велико и до тада незапамћених размера. До краја рата, успеси и неуспеси су се ређали, а Бечки двор је вешто балансирао и надмудривао своје противнике, као и често у кризним ситуацијама до тада. Срби нису 1849, добили што су желели. Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1860), није било остварење циљева зацртаних на Мајској скупштини. Срби су много више добили симболички.

Сазивањем Благовештенског сабора 1861, Двор је покушао да реши српско питање у Монархији у складу са својим интересима. Мађарски политичари били су против идеје о обнови Српске Војводине за коју су сматрали да би врло брзо постала држава у држави и угрозила постојање саме Угарске. На Благовештенском сабору потврђена је и ојачана идеја Српске Војводине. Захтевана је засебна територија која би обухватала Срем, Бачку, Банат и Војну границу, а тражена су и политичка и судска управа. На челу Српске Војводине се требао налазити војвода, а службени језик мора бити српски, писмо ћирилица. Такође планирано је оснивање судова. Српска Војводина је на основу ових закључака имала свој грб и заставу.

Српска политичка сцена у Монархији уистину, у том периоду, била је у знаку Светозара Милетића и Уједињене Омладине Српске, а касније и његове Српске народне слободоумне странке (1869). Милетић је изабран за градоначелника Новог Сада 1861. Исте године Милетић и Јован Ђорђевић постају почасни чланови Матице Српске. Врло брзо је донет Устав Матице Српске, на основу Милетићевог промишљања и касније нацрта. Године 1864. средиште Матице српске из Пеште је премештено у Нови Сад. Председник је постао владика бачки Платон Атанацковић. Основано је Српско народно позориште у Новом Саду, као још једна тачка окупљања, а на челу позоришта налазио се Милетићев сарадник Јован Ђорђевић. Поново је кренуло оснивање српских ђачких дружина на територији саме Монархије. Српски национални вођа Милетић свуда је учествовао у буђењу и јачању српске националне мисли и јачању српске идеје. Неуморан говорник, писао је бриљантне текстове у „Застави” далековидо анализирајући политику Хабзбуршке монархије и упозоравајући српске елите са обе стране Дунава и Саве, шта се може догодити у наредним деценијама ако се не буде радило сложно и одлучно. Показало се да је за значајан број ствари Светозар Милетић био управу. Либерали су развили велику политичку активност. На све начине се покушавало обнављање Српске Војводине. Милетићеве идеје о грађанској равноправности, слободи штампе и политичког окупљања, слободи вероисповести, основа су и темељ саме идеје Српске Војводине.

Почетак Велике источне кризе 1875–1878, донео је изазове на политичкој сцени Срба у Монархији. Притисак државних власти на Милетића и либерале био је огроман. „Застава” је из дана у дан пратила дешавања у Херцеговини, а насупрот њој мађарско јавно мњење је махом било протурски расположено. Влада Калмана Тисе је тражила начине и поводе да се обрачуна са Милетићем. Његова неуморна активност на повезивању српских држава Србије и Црне Горе, била је повод Тиси, који је дуго чекао. Милетић је оптужен за злочин велеиздаје јер је наводно у Београду обећао 20–30.000 српских добровољаца из Монархије за рат против Турака, а да се затим, после победе у рату, подигне устанак у Банату, Бачкој и Срему, како би се ти крајеви прикључили Србији. Иако је ухапшен у јуну 1876. пред суд је изведен тек 18 месеци касније. На затворску казну од 5 година је осуђен 18. јануара 1878, а пуштен је из затвора помиловањем 5. новембра 1879. Нељудски и нехумани услови у затвору у коме је Милетић тамновао нарушавали су његово здравље, али не и дух.

Јаша Томић постаје симбол новог политичког курса. Срби у Хабзбуршкој монархији имали су у Јаши Томићу једног од најзначајнијих политичких првака са краја 19. и почетка 20. века. Томићеве концепције, идеје и делатност су од суштинског значаја за разумевање српског питања у Хабзбуршкој монархији. Бескомпромисан борац, оштрог пера и израза, Томић није штедео политичке противнике. Његова политичка идеологија је у пуној мери дошла до изражаја током Балканских ратова 1912–1913, где је свакодневно извештавао, давала је нови дух и снагу, фактички будила изнова Србе у Хабзбуршкој монархији. Уједињење Срба из Хабзбуршке монархије са Краљевином Србијом врхунац је његове политичке каријере, која је на тај начин добила и симболичку круну успеха – испуњење српске мисли о којој су деценијама сањали Срби из Хабзбуршке монархије. Током балканских ратова 1912–1913, извештајима из Старе Србије пробудио је наде Срба у Монархији, али и пажњу мађарске и аустријске полиције. Непристрасно је писао о храбром српском војнику и чојству црногорске војске, злочинима Арнаута, и посебно наглашавао моралну вертикалу Срба, који ниједним делом, ни речју, нису повредили албанске цивиле на терену. Напротив. Указана је помоћ где год је то било потребно.

Историјски значај његовог политичког деловања односи се и на Велику народну скупштину у Новом Саду. Јаша Томић је кључно и пресудно, састављао предлог најважније одлуке коју је и прочитао на Скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918,  да се Банат, Бачка и Барања прикључују Краљевини Србији. Томићева улога у овим збивањима повезује се и са његовим одбијањем понуде да уђе у загребачко Народно веће СХС. Идеја Српске Војводине, као кључна мисао Срба из Хабзбуршке монархије на тај начин добила је свој коначни и дуго чекани исход – присаједињење Краљевини Србији, а уједињење стварањем Краљевине СХС, што је процес историје Срба у 20 веку, одвео у значајно другачијем смеру.