Аутор: проф. Мирјана Грдинић
У Вишеградску касабу, на њене стазе на којима је све суво и чемерно, без лепоте, без радости, без наде на радост, без права на наду (Стазе, лица, предели: 17), Андрић је сместио радњу, не само свог великог романа о мосту на Дрини, већ и један број приповедака као паралелну хронику о овој вароши на води у којој ће изнићи један од његових изузетних јунака Салко Ћоркан. Са овим јунаком читалац се први пут сусреће у приповеци Ћоркан и Швабица (1921), затим у делу Мила и Прелац (1936) у којој ће овај јунак окончати свој живот, да би га Андрић поново оживео у роману На Дрини ћуприја (1945) и то у VII, VIII и XV поглављу.
Наведена дела су три сасвим различита тренутка судбине овог јунака: најпре једна љубав, потом један подвиг и најзад смрт. Одвојена на засебним местима пишчеве прозе, сва та три тренутка природно се сливају у складно јединство у генези Ћоркановог лика, који ће се већ у приповеци Ћоркан и Швабица издвојити из вишеградске учмале средине и вођен вештом руком писца, из дела у дело постати један од најкомплекснијих јунака Андрићеве прозе.
Обликујући Ћорканов лик, приповедач доследно истиче двострукост његове личности. Незаконити син Циганке Аше и неког непознатог војника Анадолца, који свог нежељеног сина никада није ни видео, јер је напустио касабу пре него што се и родио, а пошто му је и мајка рано умрла, Ћоркан је одрастао без иког свог: Хранила га је цела касаба, припадао је свима и није био ничији, […] Настран и доброћудан, весељак и пијаница, он је служио касабалијама за шалу и подсмех, исто толико колико и за посао (На Дрини ћуприја: 114). Али испод гротескног спољашњег изгледа овог човека са дна живота, човека из редова „нишчих”, Андрић открива и ону другу Ћорканову страну која у тренутку додира са женом, са апсолутом лепоте (Вучковић 2011: 209), отапа његову маску и читалац сагледава све његове тежње, жеље и снове који иду високо изнад онога што му нуди скучена касабалијска свакодневница. То друго Ћорканово ЈА недоступно је полупијаним, испразним и доконим газдама који празнину личног живота стишавају неумесним и грубим шалама намењеним овом несрећном бескућнику.
Писац прониче у Ћорканов унутрашњи свет, у његову подвојену душу, истичући привидно ситне и безначајне појединости, које, као изданци неког другачијег духовног света, повремено пробијају на површину и стоје високо изнад вишеградске касабе и њених становника. Ћоркан сања о љубави, о животној срећи, а живот му узвраћа грубошћу и тада се недостижни снови утапају и нестају у алкохолу. Доброћудан и весео, прихвата бездушне шале, а у суштини пати. Док је трезан не верује ни у шта, а када је пијан, понаша се као да у све верује. Свестан је своје социјалне беде и немоћи, но нема снаге да било шта измени. Живи од свирке, шале и ракије, али и од својих часова милине и надахнућа. И управо такав Ћоркан постаје духовна потреба вишеградске касабе. Несрећан од детињства, без места и корена у животу и друштву, без могућности да оствари себе и промени свој живот он ће послужити свакоме не само за сурове шале и грубе испаде, него ће и сам играти гротескну игру у којој ће желети да препозна себе и своје могућности.
У првом пишчевом остварењу Ћоркан и Швабица овај јунак приказан је у стању свакодневног битисања служећи сваком и за сваки посао, и како каже писац готово да и није старио; таквог су га памтили сви и таквог га додаје нараштај нараштају (Љубав у касаби и друге вишеградске приче: 192). Ту је јунак приповетке приказан само споља у летимичном уопштеном снимку, да би у сусрету са циркуском играчицом показао оно друго Ћорканово лице завирујући у унутрашњост, у људску позадину која је напаћена и трагична. И као што Циганка Земка посматра Алију Ђерзелеза са висине своје љуљашке, далека и недостижна за овог великог епског јунака, тако исто над Ћорканом, ни не примећујући га, лебди његово привиђење – циркуска играчица на жици (Кротитељи судбине – о Црњанском и Андрићу: 119). Од тог момента Ћоркан постаје жртва своје фантазме према жени и лепоти. Визија играчице у лету као да је испловила из његовог живог сна, из његових опојних часова милине. Занос љубави плануо је у његовом срцу, али је покренуо и стихију чула целе касабе. Андрић је веома сугестивно дочарао бруталан јуриш примитивне касабе на циркус, бујицу чулног беснила која је поломила бране неутољене животне радости и у своме лудилу утопила и визију Ћоркановог сна. Луда, махнита игра страсти траје само једну ноћ. Ново јутро смирује касабу и враћа узнемирене таласе у море монотоне свакодневнице. Поново мучна јава после светлога сна. А онда у Андрићевој трочланој схеми долази последња карика: све је прошло, бол и модрице зацељују и Ћоркан понавља стару игру. Опет весело поскакује кроз чаршију, која за њега и није чаршија, него радосно море (Љубав у касаби и друге вишеградске приче: 203). У племенитости свога лудовања и беди свога живота постаје већи од безимене светине, за коју је опчињеност овог несретника предмет суровог подсмеха и забаве, а Швабица само појава, неухватљива силуета у Ћоркановом сну, устрептала импресија његовог зачуђеног, задивљеног и непримећеног срца. Жена – вечна загонетка, метафора људске потребе за сновиђењем, али и неизбежни суноврат у тренутку када се човек приближи задовољењу те потребе.
И већ овде Андрић издваја свога јунака држећи га високо изнад вароши и њених становника по ономе што поседује негде дубоко потиснуто у себи. У причи о Швабици Андрић истиче да је Ћоркан стално на опасним висинама, на рубу, и све се више пење. И с тих висина гледа на свој живот и на касабу. У њему расте љубав, а њему се чини да то расту његове снаге (Љубав у касаби и друге вишеградске приче: 192).
Нашавши се у високим заносима љубави, Ћоркан се од ње и опрашта на висини, на узвишењу изнад касабе, далеко од људи, сам и слободан. Тек ту може да се одахне, као што то Ћоркан и чини: Ех, сви су они мене намучили: и Швабица и престојник и газде […] Сви! Сви! (Љубав у касаби и друге вишеградске приче: 202). Горе на висини Ћоркан је неко други, човек кога се не тичу обичне земне ствари, па ни љубав није више занос, већ само сећање на нешто што га је намучило. Мотиву висине писац придружује и мотив светлости, који ће се у причи о Ћоркану кроз сва три остварења развијати градацијским поступком. Ћорканово срце испуњено је светлошћу и то светло у своме заносу проноси кроз касабу, без обзира што се она подсмева његовим осећањима и расположењима. Ту необичну светлост свога другог ЈА Ћоркан носи за себе и у себи не покушавајући да га други разумеју и схвате. Способан је за заносе срца и то га чини изузетним, постаје светлост на висинама приповедачеве вертикале. Међутим, Андрић ту не затвара круг, он отвара просторе за нове узлете и нова поигравања.
Тако ће индивидуална судбина Салка Ћоркана поново изронити у седмом, осмом, а потом у петнаестом поглављу романа На Дрини ћуприја, у време када је турска царевина догоревала у тихој грозници (На Дрини ћуприја: 110), када се нашла на заласку моћи пред новом аустријском царевином. Дакле, Ћорканова судбина затвара један весели, шарени живот турског периода у вишеградској касаби, али пред новим изазовима живота и некој новој западној култури, овај необични Андрићев јунак, појавио се са новим стремљењима и неслућеним моћима.
Андрић понавља причу о Ћоркановом пореклу и његовом начину живота, али уводи и нове моменте којима разрађује овај лик. Какав је Ћорканов однос према лепоти и жени најбоље сведочи једно предвечерје последњег петка месеца августа када је са рибаром пронашао леш лепе Фате у плићаку крај Калате, а након Фатине сахране занемео. Ни ракија није могла да му раздреши језик (На Дрини ћуприја: 133). Пушио је, ћутао и у диму дувана разазнавао пролазност живота и лепоте. На безброј питања касабалијских радозналаца, чији су животи празни и лишени сваке лепоте и доживљаја, није одговарао, ћутао је. Бранећи трагично окончану лепоту ћутањем приповедач први пут у роману издиже Ћоркана изнад касабе и њених становника супротстављајући његовом ћутању њихову нездраву и ружну љубопитљивост.
Петнаесто поглавље у роману представља кулминациону тачку у развијању Ћоркановог лика. Овде почиње његов стварни успон којим се улази у легенду, у причу која ће се памтити. На самом почетку поглавља Ћоркан је поново обасјан унутрашњом светлошћу коју је покренула љубав према лепој Паши, а која је, заправо, измишљена прича доконих пијаних газда, којом подсмевајући се скраћују дуге зимске вечери у Заријевој механи. Поново неутешни Ћоркан чезне за нечим далеким и недохватљивим. Управо та чудесна и болна љубав, без икакве наде да буде остварена, носи оно што се видело и у причи о Швабици, сва обележја Ћорканове двоструке личности. Два супротстављена света: објективни који је испуњен неумесним шалама и лакрдијањем вишеградских доконих газда и оно Ћорканово, само његово: унутрашња скривена светлост у којој се буде маштања о Паши и срећи коју би она могла да му пружи. Поново сукоб јаве и сна који заоштрава Ћорканову унутрашњу драму. Обасјан том својом унутрашњом светлошћу, Ћоркан се често високо уздиже изнад касабалија и посматра их као неуку децу у чијој игри понекад, само привидно и добровољно, учествује. Зна Ћоркан да Пашина гранчица калопера није намењена њему остарелом, да је то само измишљена прича потребна за подсмех, али исто тако ту је и она друга горка истина о сталним, узалудним сновима о лепоти, срећи и љубави. И зато Ћоркан пева, лудује и плаче, вајка се на своју судбину која га је створила неугледног и сиромашног. Док је трезан, не верује у имагинарне приче о оцу, о богатству, о Паши, а када је пијан, понаша се као да верује и не пита се шта је истина, а шта је шала и лаж. Општа људска и вечна растрзаност и неопредељеност између жеља и могућности, стварности и снова. Дакле, што је душа тананија, племенитија и поетичнија она је утолико трагичнија јер стално трепери између оног што се јесте и оног што се жели.
Два су живота код Ћоркана, један који води дању, на тврдој и скученој вишеградској стази копајући канале и гробове, и онај други који води ноћу, када се у механи уз пиће предаје песми и бескрајним жуђеним световима. Та вечерња светковина спасава Ћоркана, даје му наду и крепи посусталу снагу. Мотиву светлости писац придружује мотив песме – мелодије, која такође улази у просторе оног другог, Ћоркановог занесеног ЈА. Песма као сунце греје душу и отвара непознате стазе великих подвига. Као и светлост и песма је унутрашња, снажна и јака и поседује моћ да утиша гласове пијаних у механи, који би да помуте његово надахнуто сневање. Уз песму и светлост душе мења се све. Нестаје терет свакодневнице, нестаје подсмех касабалија, као и потреба да се доказује истина коју они неће разумети, а против које говори све што је на Ћоркану и око њега. Он у једном тренутку, када светлост и песма постају најснажнији, доноси одлуку да учини очајнички покушај, да уместо речима, делом и подвигом разоткрије непознати свет своје личности. Заиграће опасну игру на уској залеђеној огради моста, пратећи неки унутрашњи, само њену знан ритам и попети се у висине, на светлу жељену стазу великих подвига (На Дрини ћуприја: 245), за коју се надао да ће га одвести у неки други живот, у другачији свет, лепши и бољи. Кроз опасни ход по залеђеној ивици вишеградског моста Андрић је сместио идеју о изузетности којој прети просечност свакодневног (Питулић 2011: 190), а у прилог томе говори и задња слика овог поглавља:
Деца, која су тада била у осмој или деветој години и тога јутра хитала преко замрзлог моста ка својој удаљеној школи, застајала су и гледала необичан призор. Од чуђења била су им отворена мала уста из којих се вила бела пара. Онако ситни, умотани, са таблицама и књигама под пазухом, они нису могли да схвате ову игру одраслих људи, али им је за цео живот, заједно са линијом њиховог родног моста, остала у очима слика добро познатог Ћоркана, који преображен и лак, поигравајући смело и радосно, као мађијом ношен, хода онуда куда је забрањено и куда нико не иде (На Дрини ћуприја: 246).
Игром на ивици моста Ћоркан је желео да потврди себи и другима да је и он човек. Њоме се светио за све промашаје у животу, за патњу коју носи од рођења као уклет, а сви они који су га пратили, дотле храбри и у свему супериорнији од њега, одједном су занемели, постали плашљиви, мали, али и задивљени Ћоркановом храброшћу. По први пут дошло је признање од чаршије која га је пропратила речима: Аферим, Ћоркане, пиле од сокола! Аферим, газио! (На Дрини ћуприја: 245). Ћорканов подвиг заправо показује да само они који пређу такав пут могу да рачунају на причу о себи, само такви улазе у легенду и постају мит свакодневнице надилазећи своје време.
Дакле, и у роману Андрић ће се држати трочлане схеме у грађену Ћоркановог лика. Прва карика у низу је ћутање којим Ћоркан брани трагичну лепоту утопљене Авдагине ћерке и јасно показује свој однос према жени и лепоти. Затим, следи љубавни занос који покреће недостижна девојка Паша, Ћорканова непрестана чежња, а потом подвиг који ће се памтити и којим ће овај јунак победити пролазност. Наведени мотиви из приче о Швабици овде се надограђују. Мотиву светлости Андрић придружује мотив песме – мелодије која је у причи била само назначена, а у XV поглављу романа она улази у просторе оног другог јунаковог ЈА и заједно са светлошћу покреће жеље и снове овог јунака. Песма отвара просторе светлије судбине и великих подвига. За оно Тиридам, тиридам везује се и мотив игре – необичних покрета у прелажењу опасне залеђене стазе. Песма прати Ћорканову победу и она је та која га је узвисила изнад оних који су се сладили његовим болом понижавајући га. Стално изнад, у висинама, издвојен од осталих, Андрић га диже још више, јер се одважио да учини оно што мало ко у животу чини. То је привилегија само изузетних. Силаском на тврди вишеградски друм песма престаје, али њено место заузеће прича о Ћоркановом подвигу, прича која ће надживети пролазност и време.
После кулминационе сцене опасног хода по залеђеној ивици вишеградског моста, када је остварен и испуњен сан, када је показано да човек није суштина виђена очима других, већ да се суштина доказује делом, Андрић свог јунака смирује и полако окончава његово трајање кроз епизоду у причи Мила и Прелац у којој се последњи пут сусрећемо са Ћорканом. Овде је он представљен као болестан, стар и усамљен човек који чекајући смрт до последњег дана излаже сунцу своје сагорело и дотрајало тело. Последњи тренуци Ћоркановог живота одигравају се на брегу који стоји високо изнад десне обале реке Дрине, баш на оном месту на којем се некада давно опростио од циркуске играчице која му је помутила разум и узбуркала страсти. Ту, међу рушевинама старе камене тврђаве Ћоркан проналази мир, сунча своје истрошено, дотрајало тело и полако у тихом нестајању свега што је земаљско, растаје се са животом. Лежећи непомично обасјан светлошћу Ћоркан понавља давно заборављене речи песме коју је волео акшам гелди, акшам гелди, једине две речи које прате јунаково испрекидано сећање на свој живот, живот који је представљао сталну борбу између два супротстављена ЈА. Мрвећи комадиће малтера, проналази старински, бакарни новчић на којем је разабрао лик жене, сталног верног пратиоца његових немира, али и светлости његове душе. Сунце које обасјава природу обасјава и његову смрт: На голом камену безимене рушевине, неук и сиромах коме је душа већ дошла у подгрлац, држећи у руци нађену давнашњу пару, био је обасјан сунцем и сав прожет осећајем чудног односа и савршене хармоније између свега што се губи и што се налази, што бива и што нестаје. Само се треба родити на овај свет и очима прогледати, па краја нема свему што се човеку може десити (Љубав у касаби и друге вишеградске приче: 315).
Визија Ћорканове смрти дата је кроз хармонију лепоте природе. Постигнут је чист мир и складно разрешење живота. Ћоркан умире ослобођен земљине теже, смирен и избављен, као да је у последњим часовима сагледао чудесну величину живота: А на зиду је и даље лежало кратко и непомично Ћорканово тело, смирено и избављено, ослобођено заувек највећег од свих зала, зала људских: поновног буђења (Љубав у касаби и друге вишеградске приче: 316). Висина, светлост, песма, жена, све оно што је била суштина Ћоркановог постојања у овој причи се слива у једно – савршену слику мирне, тихе, заслужене смрти. Он је проживео живот пун значења и смисла, уједначавајући како је најбоље умео тугу и радост, занос и реалност, јаву и сан. И управо због умећа живљења у равнотежи, Андрић га води до старости, здравог и незастрашеног, истичући мисао да човек чини живот великим, као што га је учинио Ћоркан.
Пратећи генезу Ћоркановог лика кроз три наведена дела примећује се сталност мотива и симбола које Андрић везује за свог омиљеног јунака. Стално је присутан мотив светлости, као симбол чисте душе, и то у два облика: као спољашња и унутрашња. Доминира унутрашња светлост која је позната само њему, а која настаје из занесености женом и њеном лепотом. Жена у њему буди сјај и пламен које Ћоркан радосно проноси кроз касабу својим раздраганим певушењем и скакутањем. Други облик светлости је дневна, тј. сунчева светлост, којом се греје напаћена душа овог несхваћеног човека кога је реални живот сместио на само дно. Сунце у свом библијском значењу је извор живота и снаге и оно је подједнако обасјавало Ћоркана током читавог његовог живота. У завршној сцени лаганим заласком сунца за планину гаси се и Ћорканов живот. Мотив висине везује се за светлост и присутан је од самог почетка, од првог Ћоркановог заноса циркуском играчицом на жици и трајаће до самог краја, добијајући посебно место у XV поглављу романа На Дрини ћуприја када се одлучио на подвиг опасне шетње по залеђеној ивици моста, да би доказао и себи и другима да је човек достојан поштовања. Андрић овим мотивом издваја Ћоркана из касабе и диже у висине, показујући његову посебност. У грађењу овог лика присутна је релација изнад – Ћоркан и доле – касаба. Изнад – то су узлети његове душе, то је мост, брдо, а доле – то је вишеградска касаба са обичним људима који нису способни да разумеју и схвате некога као што је Ћоркан. Угледавши Швабицу на жици Ћоркан се нашао у висинама љубави и од ње ће се опростити на висини, на оном његовом „брду” изнад Вишеграда, на десној обали Дрине. Горе међу рушевинама старе тврђаве, Ћоркан се заправо налази између земље и раја, хаотичног живота који влада испод њега у вароши и свог коначног одредишта. И зато ће одлучити да баш ту оконча свој живот издвојен, сам, окружен тишином и лепотом природе. У сцену Ћоркановог умирања на узвишици изнад Вишеграда у рушевинама старог утврђења, које њему пружају заштиту и сигурност од реалног света, писац умеће и симбол камена. Уточиште његовом уморном телу пружа топао камени зид, који је био спреман да прими његову душу. Камен и човек представљају двојако кретање успона и силаска, јер човек се рађа од Бога и враћа се Богу (Гербран/Шевалије 2004: 349). Камена рушевина дарује умирућем Ћоркану и мали бакарни новчић на којем ће са великим напором разазнати лик жене, сталног пратиоца његових снова и жеља.
Ћорканов живот увек прати песма. Једно је песма његове занете душе, позната само њему, без текста, више мелодија, ехо његових тајних жеља и снова, а друго је песма која се чује из Заријеве механе, песма о лепоти и жени која утиче на Ћоркана да се потпуно преобрази, издвоји из гомиле пијаних, заборављајући на њихов подсмех и ругање. Ћорканов доживљај песме је веома снажан и у њој он налази потврду својих осећања према жени и лепоти. Испрекидане речи заборављене, а некада драге песме, биће на уснама умирућег Ћоркана. Андрић стално проширује мотиве, надовезујући их један на други. Тако ће се мотиву песме придружити и игра. У почетку она је само скакутање и поигравање у Ћоркановом ходу кроз касабу, док у сцени преласка преко залеђене ограде моста игра праћена унутрашњом мелодијом постаје подвиг којим је надиграо смрт.
Из свега наведеног види се заправо сложеност и посебност Ћоркановог лика, као и Андрићева наклоњеност према овом јунаку који му је заокупљао мисли више од двадесет година. Колико је био драг Андрићевом срцу, као потврда може послужити и последња реченица из епизоде у приповеци Мила и Прелац, када смрт Ћоркана Андрић не сматра свршетком живота. Примедба: ах, родио се, није умро (Љубав у касаби и друге вишеградске приче: 318) сугерише нов Ћорканов живот кроз легенду. Душа која се ослободила тела улази у ново царство постојања, лишена пролазности, рађања и смрти. Бесмртност није дар природе ни Бога, она мора да се заслужи. Целим својим постојањем Ћоркан је то заслужио и зато се генеза његовога лика може затворити Андрићевом реченицом: Таквих људи и жена, певача, шалџија, особењака и лакрдијаша има увек у касаби. Кад једно од њих дотраје и умре, замени га други, јер поред познатих и чувених развијају се и дорастају нови, који ће прикраћивати време и увесељавати живот новим нараштајима. Али много ће времена проћи док се јави овакав као што је Салко Ћоркан (На Дрини ћуприја: 233).
Литература:
- Андрић, 1981: Андрић, Иво. На Дрини ћуприја. Београд.
- Андрић, 2010:Андрић,Иво. Љубав у касаби и друге вишеградске приче. Београд.
- Андрић. 1981: Андрић, Иво. Стазе, лица, предели, Београд.
- Вучковић, 2011: Вучковић, Радован. Велика синтеза о Иви Андрићу. Београд/Ниш.
- Гербран/Шевалије, 2004: Гербран, Ален.; Шевалије, Жан. Речник симбола. Нови Сад.
- Питулић, 2011: Питулић, Валентина. Трагом архетипа од усмене ка писаној речи. Београд.
- Раичевић, 2010: Раичевић, Горана. Кротитељи судбине (о Црњанском и Андрићу). Београд.
Фото: приватна архива
Остави коментар